Već neko vreme su smene naporne jer jednostavno nema dovoljno ljudi za normalno pokrivanje knjižare. Kadrovsko je i više nego svesno tog problema, i da ne grešim dušu, Slavica nam stalno šalje nove ljude za obuku. Već smo i prestali da im pamtimo imena, sve ih zovemo obuka. Većina odustane ili zbog niske plate ili zato što su drugačije zamišljali ceo posao. Ako mene neko pita, kao što me ne pita, treba za početak podići plate, pa zadržati one dobre.
U celom tom moru sačuvaj i sakloni likova, pojavi se i neki pravi knjižar. Uroš je došao nedavno, dvadeset i kusur, kapira fore i odlično se snalazi u prostoru. Čak iako ne zna za knjigu, a naravno da mi, knjžari, ne znamo sve knjige koje prodajemo (čak ni blizu), ima dovoljno zdravog razuma da traži na pravom mestu.
„I kažeš da pišeš?“, upitao sam dok smo preslagali policu sa ovonedeljnom prodajnom akcijom. Svako malo iz direkcije osmisle neku novu prodajnu navlaku, zbog koje moramo da premestimo pola knjižare. Nisam siguran da sve to uvek smisla, ali što se kaže, veži konja gdi gazda kaže, pa nek’ crknu i konj i gazda.
„Da, priče uglavnom, ali sam napisao nedavno roman, epska fantastika i objavio ga kao samizdat, jer nisam uspeo da se probijem do neke izdavačke kuće. A pišeš li ti?“
„Jok“, odgovorio sam. „Nisam nikad imao poriv da išta napišem. Ali ima još onoliko pisaca u knjižari, Milica je napisala triler pre nekog vremena, Vlada ima zbirku priča. Možeš sa njima do sutra o izdavšatvu.“
„Sjajno, kolege pisci.“
„Mislim da sam čitao tvoje priče u nekoj od grupa, mahom su mi se svidele.“
„Stvarno?“, pitao je. „Hvala, trudim se najbolje što mogu.“
Svet knjigoljubaca je, iako se čini drugačijim, zapravo veoma mali i samo zbog toga što smo svi u istim grupama, imamo iluziju da nas ima mnogo. Zato ne čudi što sam primetio većinu domaćih pisaca u povoju, koji žele da zauzmu svoje mesto u književnom svetu. Najčešće izbegavam da ih upoznajem, čak i kad dođu u knjižaru, jer ogroman procenat njih ima ego koji ide u nebo, a koji često nema oslonac u spisateljskom umeću. Uroš se, za sad, čini kao normalan i poprilično prizeman lik, makar se tako predstavlja.
„I kakav je tvoj plan? Zaposlio si se u knjižari jer voliš knjige i misliš da ti je ovo dobra prilika da nekako prodreš do uprave i da Presa objavi tvoj roman? A onda da počne tvoj put ka slavi i bogatstvu?“, zainteresovao sam se, pakujući knjige.
„To bi bilo sjajno, kad bi se desilo. Samo nisam baš siguran da je sve tako. Kapiram da ovde nema para od pisanja, pogotovo ako ne prodaješ deset, dvadest hiljada knjiga godišnje, a to može pet do deset ljudi u Srbiji. A pogotovo ako, ako ja, pišeš fantastiku. Najvažnije je da me ljudi čitaju, nije važno da li ih je desetoro ili sto hiljada, mada se ne bih bunio da je ova druga cifra u pitanju.“
Iznenadio me Urošev zdrav razum, pogotovo kad dolazi od nekog tako mladog.
„Mudro zboriš. To sa pisanjem i objavljivanjem je mnogo kompleksna stvar“, složio sam se. „Možda ti neće biti lako da se probiješ do Radeta, jer budimo realni, filozofija firme je da objavljuje knjige koje bi mogle biti prodavljive. Na kraju krajeva, svako od nas bi tako razmišljao da ima izdavačku kuću. Ne bih da ti bušim balon, ali domaći čitaoci fantastike, vrlo malo čitaju domaću fantastiku.“
„Sve znam, ali ništa me ne košta da se nadam. Objaviti knjigu mogu i ovako ili onako, ali sav taj marketing i da visim po mrežama da prodajem, a onda, ako se oglašavam onda sam dosadan. A ako ćutim, onda sam nevidljiv.“
„Večite umetničke dileme“, nasmešio sam se. „Biti skroman ili nametljiv. Nego, ima još nešto što ljudi zanemaruju, kad je u pitanju prodaja knjiga, na stranu marketing i sve ostalo, koji su osnova cele priče.“
„Je li? Šta je to?“
„Ne šta, ko. Knjižari.“
„Knjižari?“
„O da, koliko smo knjiga progurali samo zato što su nam se svidele ili zato što gotivimo pisca. Ipak su knjižari, između ostalog i prodavci. Dešavalo se da iz zezanja prodamo gomile nekih knjiga, koje verovatno niko ne bi kupio, ali su se nama svidele. Ili nam jednostavno bila fora da prodamo neki naslov.“
„Eh, nije baš da možeš da prodaš nekom knjigu koju ne želi da čita“, sumnjičavo je primetio.
„Je li? Hoćeš da se kladimo?“, predložio sam.
„Zavisi, samo da nije skupo, znaš za koju platu radim.“
Okrenuo sam se po knjižari i prišao Maji.
„Kevo, jesi li raspoložena da pokažemo novom kolegi kako se stvarno prodaju knjige?“
„Daću ti ja kevu preko nosa, je li ti to našao mene malo?“, nasmejala se.
„Pa računam da se prilagodim ovim omladincima koji te kevataju“, odvratio sam kroz osmeh. „Nego, Uroš ne veruje da možemo ljudima da prodamo knjigu, koju defintivvno ne bi ni tražili ni kupili. Ali da bude neka dobra, ne moramo da im uvaljujemo neko smeće, to će se i tako prodati samo od sebe. Rekao je da časti piće posle posla ako uspemo.“
„Stvarno? Nepoverljiv neki čovek“, uefila se raspoloženo keva za mlade knjižare, a Maja za mene. „Nismo se se dugo igrali. Koju ćemo?“
Šetkao sam po knjižari, izvadio jednu knjigu i proverio u bazi koliko imamo primeraka i pokazao svima izabrani naslov.
„Uroše, jesi li čitao Lepe strankinje?“
„Jok, nikad nisam ni čuo“, odmahivao je glavom.
„Ccc, strašan danak neiskustvu, Mirča je fenomenalan“, dodala je Maja. „Koliko ga ima na stanju?“
„Deset, dosta?“
„Jeste, Pa hajde da počnemo onda, neće se knjige same prodavati.“
Tim rečima je započela igranka, prilazili smo kupcima pojedinačno ili u paru i davali sve od sebe da ispunimo naš deo opklade.
„Tražite knjigu da se nasmejete? Onda je ovo pravi izbor.“
„Treba vam knjiga za nekog mladog ko voli da čita?“
„Ovaj pisac je potpuno novi glas, svideće se vašem unuku.“
„Lepe strankinje su jedna knjiga napisana u najboljem klasičnom maniru humora, idealan poklon.“
„Ovo je ozbiljno štivo, iako možda ne izgleda tako.“
„Knjiga kojoj ćete se često vraćati.“
Smišljali smo različite pristupe, negde nam je prošlo, negde ne, sve dok u nekom trenutku nisam zadovoljno protrljao ruke i okrenuo se ka Urošu.
„Eto, prodali smo svih deset. Dođeš nam piće večeras.“
„Ne brini, nećemo te mnogo orobiti, znamo da plata još nije stigla, ići ćemu u našu, knjižarsku, kafanu. Što se mene tiče, dosta je bilo igre, treba odraditi i neke ozbiljne poslove“, smejala se Maja odlazeći da reši nakupljenu adminsitraciju za kasom.
„Čoveč, ne mogu da verujem da ste uspeli da prodate sve knjige“, bio je zadivljen. „Prava magija.“
„Koristimo magiju samo kad nam je stalo. Dođi da ti pokažem nešto“, pozvao sam mladog kolegu.
Stali smo ispred polica u ćošku u najudaljenijem delu knjižare.
„Pogledaj ovde.“
„Šta je to?“, pitao je ne razumevajući.
„Naslovi i imena autora ti ništa ne govore?“
Pažljivije je pogledao rikne.
„Ovo je mešano meso, gomila malih izdavača, ali sve naši pisci. Prepoznajem neke iz grupa, par njih je objavilo i knjige za velike izdavače, ali za većinu nisam čuo. Hej, tu su i Milica i Vlada“, rekao je iznenađeno, dok je izvlačio knjigu sa police.
„To ti je knjižarski zid, posvećen svim knjižarima koji su objavili knjigu“, odgovorio sam ne njegovu nedoumicu.
„Svim?“
„Dobro, ne baš svim, samo onima, koji su ostali u knjižarama dovoljno da postanu zapaćeni kao knjižari i dobri likovi.“
„Čoveče, baš je fora, nikad nisam čuo za tako nešto.“
„Te smo police formirali još dok je ovo bila knjižara Prozor, mali omaž starim drugarima. I eto, ako ništa drugo, tvoje knjige će naći ovde sigurno mesto.“
*****
Sve knjižarske priče se nalaze OVDE.