Pre nekoliko dana ulazi sin jedinac u stan i osmeh mu je od uha do uha.
„Ćao. E, imam domaći iz istorije“, kaže mi sa vrata i smeje se još više.
Upalila mi se crvena signalna lampica. Ovde nešto nije u redu.
„Šta kažeš? Imaš domaći iz istorije“, pitam ga pokušavajući da shvatim u čemu je caka.
„O, da, odmah ću sesti da radim domaći“, nastavlja oduševljeno, pocupkujući sve vreme i odlazi u svoju sobu.
„U petak? Da li si siguran da ti je dobro?“, upitao sam ga. Sad sam već bio potpuno siguran da nešto nije u redu.
Otišao sam da mu zagerjem ručak. I dalje sam bio u neverici. Ovo je ili „Skrivena kamera“ ili me klinac namerno zeza. Svašta. Raduje se domaćem iz istorije. Uči petkom, iako je jedno od svetih školskih pravila – Nikad nemoj učiti petkom.
Kada je ručak bio spreman, ušao sam u naslednikovu sobu da ga pozovem da dođe na ručak. Imao sam šta da vidim. On sedi za kompjuterom i igra Majnkraft.
„Tako ti učiš! Sram te bilo!“, podviknuo sam. „Sad ćeš dobiti kaznu, ima da se pušiš.“
„Ali radim domaći“, odgovara pravdajući se. „Ovo je moj domaći iz istorije.“
„Meni si našao da prodaješ te fazone?“, besneo sam. „ Dobićeš zabranu približavanja kompjuteru i telefonu narednih nedelju dana. I to je samo početak tvojih muka.“
„Ali ovo je stvarno moj domaći“, počeo je da se pravda. „Radili smo kameno doba iz istorije i nastavnik mi je rekao da u Majnkraftu napravim kućice iz kamenog doba. I onda da to okačlim na moj Ju tjub kanal.“
Otvorio sam, pa zatvorio usta.
„Kakav Majnkraft, kakvi bakrači?“, zapenio sam. „Je li to škola ili zabavište? Zna se kako se uči istorija, sedneš i zagreješ stolicu. A ti i nemaš Ju tjub kanal, imaš samo jedanaest godina.“
„Evo, sad ću da ga otvorim. Posle će nastavnik i svi ostali gledati moj snimak i tako će me ocenjivati.“
„To je budalaština. Ne šaljem te u školu da se igraš. Već da vredno učiš. Ima da učiš, a ne da mi tu nešto izmišljaš. Sad mi dođe da te izdevetam i da odem kod tog nastavnika da mu kažem nekoliko reči. “
„Ne možeš da me izdevetaš, žaliću se. Znaš, imam ja svoja prava“, odvratio je sin jedinac prkosno.
„Prava? Koja prava?“, više nisam mogao da izdržim. „Imaš pravo da dišeš i slušaš šta ti se kaže. Dok si pod mojim krovom i dok te ja hranim i oblačim, ima da radiš šta ti se kaže. Gasi sad to sokoćalo i hajde na ručak. Svašta, istorija sa igranjem igrica. Najbolje je da ništa ne učite, već samo da skakućete po kompjuterima. Moraću hitno da tražim vanredni roditeljski sastanak, ne može to tako da prođe.“
Pridružio mi se mrmljajući i gunđajući.
Izgubio sam apetit, razmišljajući gde je sve pošlo naopako.
To je sve zbog onog trulog Zapada. Uvaljuju nam njihove sisteme. Da se deca zabavljaju dok uče. Mo’š misliti.
Moraću defintivno da tražim vanredni roditeljski…
Slike – Mozlase_, Picjumbo.com
budućnost već traje 🙂
Stigla nam budućnost… 🙂
Zabava i učenje ne ide zajedno nikako ?
I ja kažem… 🙂
Mene ovaj dio kada djeca insistiraju na svojim pravima uvijek bocne. Znaju oni za sva prava, ali niti za jednu obavezu. A učenje uz igru je ok, samo ja se i dalje pitam šta će oni tu naučiti osim pokušaja da se bave influensingom???
Da, tako to ide sa pravima i obavezama… A što se tiče modernih tehnologija, svet se neumitno menja… Videćemo kako će to završiti, ali više nema nazad…