Rekreativna nastava

index
Kada se u vrtiću našeg sina pre nekoliko meseci pojavilo obaveštenje da vrtić organizuje zimovanje za decu, nisam bio preterano oduševljen. Situacija u zemlji je takva da za cenu koliko košta dečija ekskurzija, bez malo može da zimuje cela porodica.

No kako je prolazilo vreme, supruga i ja smo postajali sve zagrejaniji za tu ideju. Na to je najviše uticalo naše okruženje. Drugi roditelji, a i vaspitači, su stalno isticali blagodeti dužeg odvajanja deteta od roditelja. Te to je dobro za detetovo samopouzdanje, te poboljšava se socijalizacija i samostalnost deteta i ko zna šta sve još. Mic po mic, i doveli su nas do toga da smo odlučili da žrtvujemo porodično zimovanje u korist naslednikovog zimovanja sa drugarima.

Kako su približavao datum polaska, sve smo više pritiskali sina da nauči veštine koje će mu biti neophodne u tom surovom svetu (brisanje u toaletu, vezivanje pertli…). Emisije o preživljavanju u prirodi su nam bile od neizmerne pomoći.
Kada bi upadao u malodušna stanja i nije želeo da ide, objašnjavali smo mu da će se divno provesti i da će to biti ludo i nezaboravno iskustvo. Jedva smo se uzdržavali da ne zaplačemo u tim trenucima, jer bi se setili i ekskurzija našeg detinjstva. Prošlo mi je kroz glavu kako su mi nedostajali roditelji i moje igračke, i kako nisam podnosio hranu koju su nam davali, i kako je smeštaj bio blago užasan, a setio sam se nekih klinaca koji su maltretirali sve (pa i mene). Godine su mi trebale da se oporavim od tih sećanja…

Sve detalje, tog tipa smo naravno preskočili i fokusirali se samo na ono lepo (pa čak i ako nije bilo istinito).

Napokon je došlo i dugo očekivano jutro polaska. Ustali smo u cik zore, ne bi li stigli do 6.30. Ubacili smo u auto ogromnu torbu sa sinovim stvarima. Da budem iskren, manje sam imao stvari kada sam se ženio, ali dobro sad… Okupljanje je bilo na parkingu iza Sava Centra, omiljenom mestu svih turističkih agencija. Šest autobusa je bilo okruženo velikim brojem roditelja i dece i vladao je neopisiv žamor. Naravno, više je bilo ovih prvih, a provukle su se tu i neke bake, deke, tetke, strine, starija i mlađa deca.

Uz pomoć laktova smo se progurali do pravog autobusa, ubacili torbetinu u bunker i čekali trenutak polaska. Kada su vaspitačice pozvale svu decu da se popnu u autobus i da zauzmu svoja mesta, zagrlili smo sina još jednom i hrabro, na ivici suza mu poželeli srećan put i lep provod. On je izgledao daleko srećniji od nas i bez oklevanja se pridružio drugarima. Eh, ko zna šta ga čeka tamo u toj divljini.
Posle nekoliko minuta, vozila su krenula, dok smo svi frenetično mahali sa suzama u očima.

Čim su nam nestali sa vidika, primetio sam da se sa mnom dešava nešto čudno, bio sam ispunjen pomešanim osećanjima sreće i tuge. Podigao sam pogled i na licima ostalih roditelja, video zbunjenost. A onda me pogodilo kao ciglom.
Naš sin jedinac je otišao na put i supruga i ja imamo sedam dana samo za nas prvi put nakon šest godina! Primetio sam da su mnogi roditelji jedinaca(roditelji jedinaca su bili u osetnoj većini, na žalost, takva nam je stvarnost) shvatili to isto i lica su im odmah dobila budalasto ozaren osmeh. Svi smo požurili ka svojim automobilima da slučajno ne propustimo neki trenutak novostečene slobode.

Stigli smo da kuće za deset minuta i odmah se uvukli u krevet. Već je prošlo podne, kada smo odlučili da ustanemo i da naručimo neku klopu. U tako dremljivom raspoloženju smo proveli ostatak dana. Uveče smo otišli u grad da malo prošetamo i vratili se tek oko tri iza ponoći, jer smo sreli prijatelje koje nismo videli godinama, pa smo zaglavili po raznim kafanama. Nismo bili ni svesni toga koliko ima kafića i kafana u gradu, pošto smo poslednjih godina pratili uglavnom igraonice.

Supruga je javila svojima na poslu da neće dolaziti sedam dana, jer se nešto loše oseća. Ta priča je prošla bez problema, ona i tako radi u državnom preduzeću, gde su takve stvari sasvim uobičajene. A ja kao slobodni umetnik, uglavnom odgovaram samom sebi, te sam tako postupio i udelio sebi sedam dana godišnjeg.

Sledećih šest dana nam je prošlo u trenu kao fleš. Spavali smo koliko smo želeli (a i sve ostalo što se radi na takvom mestu), jeli vrlo neredovno (često i u krevetu, iako to ne praktikujemo, kada je tu junior), vrteli tv kanale (godinama unazad nismo pogledali ovoliko filmova, a da nas niko ne ometao zahtevom za crtaćima). Uveče bi izlazili, kao nekad dok smo bili mlađi. Tu i tamo bi nam se priključio neko od prijatelja, ko je takođe ispratio decu na zimovanje ili neko od onih prijatelja, koji su još uvek bez dece. Nije nam baš bilo lako da se naviknemo na takav tempo, ali smo ipak dali sve od sebe.

Naravno, to što smo se provodili ludo i nezaboravno, ne znači da smo zaboravili na našeg sina jedinca. Da ne bi uznemiravali vaspitačice i decu, izbegavali smo da često zovemo, već bi dva, tri puta dnevno poslali sms, čisto da budemo u toku sa aktuelnim dešavanjima na planini.

Ali svakoj zabavi dođe kraj, tako da je je došao i dan povratka dece. Srećom pa su klinci stizali tek iza podneva, što je supruzi i meni dalo dovljno vremena da sredimo kuću i dovedemo se u red.

Na parkingu iza Sava Centra smo primetili na licima roditelja zavreničke poglede i podočnjake, koji nastaju od previše alkohola i duvana, a premalo sna… Da, svima je bilo jasno da smo se odlično proveli za ovih sedam dana, ali o tome se neće pričati. Što bi rekli Ameri, šta se desi u Vegasu, ostaje u Vegasu.

Dete nam je napokon stiglo i uz njegovo neprekidno oduševljeno pričanje smo krenuli ka kući i našem starom životu. On je nešto najlepše što nam se desilo u životu, ali nam je i te kako prijao sedmodnevni odmor od dužnosti i obaveza roditelja.

A čuli smo da se spominje i neko letovanje za klince. Možda bi bilo dobro za dete da ode na desetak dana sa drugarima na more…

One thought on “Rekreativna nastava

Slobodno napišite komentar...

%d bloggers like this: