Danas je jedan od onih retkih dana, kada radimo, a zapravo ne radimo.
Naime, ceo kraj je ostao bez struje. Iako je dan i u knjižari se prilično dobro vidi, ipak imamo delove koji su skoro potpuno zamračeni. Pošto nas uobičajeno, nema dovoljno da pazimo na celu knjižaru i čuvamo istu od lepljivih kupačkih prstiju, onda je praktičnije da zalepimo poruku na vrata – nema struje. Naravno, ne možemo ni da kucamo račune, jer je sve uvezano internetom. Istini za volju, mogli bismo da odradimo sve ručno, pa posle da unesemo račune u sistem, ali to je već isuviše maltretiranja. Jasno je da smo pitali Upravu da li da zatvorimo knjižaru za danas, ali nam je rečeno da ne napuštamo položaje, jer je moguće da ćemo vrlo brzo ponovo imati struju. I šta da se radi, pijemo lagano kafe, ćaskamo. Još malo, pa ističe moja jutarnja smena. Volim kad su dani ovako opušteni, bilo je dovoljno ludački brzih dana u knjižari.
„I stvarno mislite da vi, stari knjižari, znate svaku knjigu, ovde u prizemlju i gde se nalazi?“, pitao je Saša kafedžija. Nekoliko novih knjižara je klimalo glavom u znak podrške.
Ivana, šefovica, je samo podigla obrvu. Po njoj je osmišljena ona izreka o otrovu u malim bočicama.
„Da li ti znaš gde se šta nalazi u tvom šanku?“, odgovorila je pitanjem.
„Naravno da znam, ali ja imam dva kvadrata prostora, lako je meni. Ali vi ovde imate cirka sedamdesetak kvadrata, da ne spominjem sprat i podrum. Ima ko zna koliko knjiga.“
„Ako si toliko ubeđen da si u pravu, da malo začinimo?“
Ovo će biti zanimljivo, Ivana ne voli kad joj se udara na knjižarsku čast.
„Što da ne, i tako nemam išta pametnije da radim. U po šta?“
„Sedeću za kasom i ako nađem deset knjiga koje kažeš ili neko od kolega, onda imam džaba kafu do kraja meseca, a ako izgubim, plaćam ti doručak nedelju dana.“
„Ok, to se čini manje-više fer. Da počnemo?“
Ivana je sela pored kase i čekala.
„Da Vinčijev kod?“, započeo je.
„Iza tebe, na trilerima, skroz dole“, odvratila je podsmešljivo.
„Zen i umetnost popravljanja motocikala?“, predložila je Sanja.
„Na stolu, spoljni red, skroz levo.“
„Beograd ispod Beograda?“
„Kocka, levo od kase.“
„Schindlerov lift?“, nastavio je kafedžija.
„Na stolu, treći red, sredina.“
„Račun?“, rekla je ponovo Sanja.
„Levo od mene, savremena, druga polica, desno.“
„Moj potpis“, nastavio je kafedžija. Moram da priznam da se ne snalazi loše sa knjigama, mogao bi da pređe u knjižare..
„Uh, gde si nju našao?“, čudila se Ivana.
„Nismo rekli da moraju biti samo dobre knjige.“
„Tja, eno je skroz levo gde su svi mešani izdavači, na donjoj polici u sredini.“
„Vatra nepoznatog porekla?“, pitao je Stanko.
„Opa, gde si to izvukao? Na podestu, iza tebe.“
„Tri posleratna druga?“, nije se predavao kafedžija.
„Heh, gde si mene našao sa Balaševićem? Desno na muzici“, pogledala je u pravcu polica. „Četvrta polica.“
„Gorolom“, probao je Uroš.
„To nije baš po dogovoru, rekli smo knjige ovde, u prizemlju. Ali neka bude, gore na spratu, na fantastici, zajedno sa ostalim njegovim knjigama, najviša polica.“
„Mogu li da se ubacim?“, pitao sam. „Deluje mi malo nefer takmičenje.“
Ivana mi je uputila otrovan pogled.
„Naravno, od tebe nisam ni očekivala da samo gledaš.“
„Ne zaslužujete me, bednici nezahvalni.“
„Uh, džukelo bezobrazna, gde si to izvukao?“
Slegnuo sam ramenima. Ako izgubi, mogao bih od kafedžije u znak zahvalnosti da tražim od kafedžije isplatu u nekim kafama. što se ne bih ogrebao o njihovu opkladu? Na kraju krajeva, ja sam samo običan čovek. A kad je džabe i sirće je slatko.
„Sama si htela da se igraš“, odgovorio sam ispijajući poslednji gutljaj kafe.
„Ček,ček“, razmišljala je. „To smo sve pomerali zbog one akcije. Bilo je u mešanom mesu negde na dnu. Treba da je negde na donjoj polici, negde u ćošku.“
Ustala je da pronađe knjigu.
Tražila je nekoliko minuta, pomažući se svetlom sa mobilnog.
„Hm, mora biti ovde. Da li je uopšte imamo na stanju?“, pitala je.
„Malo je teže proveriti kad si bez struje“, smeškao sam se. „Mada bih rekako da smo imali pre par dana.“
„Neću tako lako odustati“, progunđala je pozivajući neki broj. „Hej, Marina… Da, da i dalje smo bez struje. Ne znaš kad će se vratiti? Divno. Nego treba mi pomoć… Možeš li preko sistema da proveriš da li na stanju imamo Ne zaslužujete me, bednici nezahvalni? Da, to sa Pašićevim sinom… Ne, nemamo kupce, ovo je nešto naše interno… Imamo jedan primerak? Hvala, čujemo se posle.“
„Moj klasić spašava stvar, koliko mogu da vidim?“, pitao sam.
„Da, kaže da imamo još jednu na stanju. Možda je negde u šteci, samo je neko zaboravio da odradi dopunu? Moraćemo ubuduće ozbiljnije time da se pozabavimo, to će ti sutra biti prvi zadatak.“
Nastavila je i dalje da traži.
„E, meni je smena upravo gotova, odoh. Javljajte kako je prošla opklada.“
Izašao sam smeškajući se sam sa sobom. Slučajno sam zaboravio da Ivani kažem da je knjiga kod mene u rancu, kao poklon za prijateljicu. Nisam ja kriv što nema struje, pa nisam mogao da provučem kroz sistem.
****
Sve knjižarske priče se nalaze OVDE.