Priče iz knjižare 4 – Hrana

Šetkao sam kroz knjižaru, držežći papir i olovku i povremeno zagledajući police. To se pokazalo kao najbolji način da izbegnem kupce da me nešto pitaju, istovremeno niko od kolega me neće gnjaviti, jer misle da radim nešto važno. Trudio sam se da ne koristim taj fazon suviše često, čak nisam ni danas, već sam stvarmo tražio knjige za neki povrat.

Oko glavne kase su se okupili skoro svi knjižari. Da je u smeni bila šefica Ivana, verovatno bi već prišla veselom skupu i pokazala šaku skupljenih prstiju, a onda ih naglo raširila, sa pitanjem – šta ste se ujatili ovde. Haj’mo, razletite se po prostoru.

Ali dok mačke nema, miševi kolo vode, te je četvoro knjižara stajalo oko kompjutera . Isključio sam mogućnost da gledaju nešto zanimljivo, jer su bili izuzetno ozbiljni, a valjda bi se setili da pozovu i mene da se malo nasmejem.

Nema druge, sigurno je u piitanju najvažnija stvar u knjižarskom svetu – naručivanje hrane. Pošto imam naviku da ne izlazim iz kuće bez doručka,  a ručak volim da jedem bez žurbe, pa to onda odradim kad se vratim iz prve smene ili pre nego što odem u drugu. Slušao sam veselo društvo kako razmatra opcije.

„Možda možemo danas Smokijeve pljeske?“

„Nismo li ih jeli prošle nedelje?“

„Ili belo kode deke?“

„Uh, pa tamo jedemo svako malo.“

„Ili nešto iz Sendvičarnice?

„Nešto nisam za sendviče.“

„A da probamo ono novo sa pastama?“

„Samo ako ne budu spori sa dostavom.“

Biranje je trajalo sigurno nekih pet minuta dok se nisu usaglasili oko današnjeg menija. Kad je postignut dogovor, svi su se razmileli po knjižari.

„E, ovog puta, ja idem na pauzu čim dođe klopa“, rekao je Bane.

Stanko je pogledao u visoku i mršavu figuru i mirno odgovorio.

„Nema problema, Bane, evo zovem te čim stigne hrana, opusti se. Možeš bez brige da se vratiš prijemu knjiga dole.“

Sumnjao sam da će Stanko zvati Baneta, pogotvo kad sam video Stanjkovo lice. Nekad lagao kao pravi kockar.  Bane nije bio loš knjižar, ali je kao čovek bio upiutan,  Već  neko vreme mislim da bi on mogao biti misteriozna drukara koja odlazi u kadrovsko da nas opanjkava. Podelio sam sumnje sa nekoliko, meni najbližih knjižara, pa smo ga sad posmatrali sa dodatnom pažnjom.

„Bolje bi ti bilo“, rekao je Bane i značajno pogledao u Stanka. A onda se otklatio ka magacinu u podrumu knjižćare.

„E, idem na pauzu dok vama ne stigne hrana“, začuo sam brundav glas. Žikica je bio visok oko stotinu i osamdeseset i težak oko sto kila, pravi muškarac što bi se reklo.

„Jesi li opet na nekom posebnom režimu?“, pitao sam ga.

On je stalno bio na nekim specijalnim dijatema, ali se činilo da je sve veći. Majice koje je nosio su se zabrinjavajuće zaokruživale u predelu stomaka. U rukama je držao plastičnu kutiju sa sirom i ovsenim pahuljicama.

„Da, ovo je nešto posebno“, rekao je uzbuđeno.  „Savršeno mi odgovara. Možeš da jedeš koliko hoćeš, a kilogrami se tope.“

Nije mu bio prvi put da dođe sa nekom neobičnom terorijom. Žikica je bio prostodušan lik, ali dobar drugar i knjižar. Povremeno bismo ga začikavali, ali nam on to nikad nije uzimao za zlo. Znao je da primi šalu, ali i da dobro zavuče drugoima.

„To mi zvuči malo neobično“, primetio sam. „Nekako mi nije logično da jedeš bez ograničenja i da mršaviš.“

„Zato i kombinujem samo dve namernice, sir i ovsene pahuljice“, rekao je mirno.

„Ali, to je feta“, ubacio se Stanko. „i to po’ kile, koliko mi se čini.“

„Ne volim mladi sir, suviše mi je ispran.“

„Nešto ne bih rekao da je to moguće, ali ako radi kod tebe,, onda samo grauvaj.“

Nekad treba ljude ostavivi da uživaju u ličnim iluzijama…

 

****

Sve knjižarske priče se nalaze OVDE.

 

 

Оставите одговор