Ko zna, zna…

Teško je danas sa novcima. Jednostavno ih nema dovoljno. Verovatno sličnu muku muče i oni koji pripadaju grupaciji od tri posto najimućnijih. Što više imaš, to više trošiš i to su ti skuplje igračke.

Ovog puta sam ipak hteo da  se okrenem nama, običnim smrtnicima…

Ne znam kako je kod vas, ali u mojoj kući, jagode i trešnje su na posebnom mestu i ukućani ih satiru od početka do kraj sezone.

U skladu sa tim, pošto je nabavka najčešće moj reon, gledam da prođem jeftino koliko  je moguće, a da opet svi budu zadovoljni kvalitetom.

Verovatno i vi čitate, moje kolege novinare, koji kažu da se svaki proizvod na pijaci prska desetinama puta i da je od voća otrovnije jesti samo komadiće uranijuma. I budi sad pametan, pa odaberi najzdravije voće za svoju porodicu.

I tako sam se šetao pijacom, gledao šta se nudi po tezgama i tražio jagode. Cene ujednačene, samo treba zaključiti koje je voće najukusnije.

Svi mi prevejani graski lisci, znamo da su prodavci na pijaci, gomila preprodavaca i hohštaplera. Lakše ćete naći poštenog u Skupštini, nego pravog seoskog domaćina na pijaci. Ali ja znam bolje. Otišao sam do Slavice, žene od koje godinama kupujem povrće. Tačno znam da je ona autentična žena sa sela. Na njenoj tezgi u svako doba godine mogu da nađem bok čoj, kivano, krilati grašak, pedatu, mizunu i ostale povrćke koje ima svako naše tradicio domaćinstvo. A ne da mi uvaljuju tamo neki beli luk iz Kine, pasulj iz Kirgistana  i krompir iz Rusije.

I pitam ja lepo Slavicu: „Ko na pijaci prodaje pravu domaću jagodu i trešnju?“

Konspirativno mi se približila, ogledajući se oko sebe da slučajno neko ne prisluškuje. Načuljio sam uši.

Tiho mi je došapnula gde se nalazi jedina tezga sa pravim domaćim jagodama i trešnjama. Čak mi je nacrtala i mapu da se lakše snađem. Rekla je da je najbolje da zapamtim i uništim mapu.

Obišao sam pijacu nekoliko puta, sve naglo i nepredvidivo skrečući među tezge, da budem siguran da me niko ne prati. Posle sat vremena lutanja, došao sam do odgovarajuće tezge za kojom je stajala žena opreznog pogleda.

Pogledao sam izloženu robu.

E, to se zove domaća jagoda, svaka je veličine šoljice za kafu, pet idu u kilo.

Trešnje isto tako, svaka kao mandarina.

Volim da vidim domaći proizvod, ono što smo jeli kao deca, dosta mi je više tog uvoznog lobija i voća ispunjenog hemijom.

Tiho sam došanuo da me poslala Slavica.

„Probraću ti najlepše, nemoj da brineš.“

Izabrala mi je najveće i najlepše jagode i trešnje, koje je držala ispod tezge.

„Samo za posebne kupce“, namignula mi je. Bilo mi je milo što imam specijalan tretman.

Malo me žacnulo kada mi je rekla da treba da platim pet puta više nego što bih latio kod drugih prodavaca. Ipak, shvatio sam da nije u redu da budem sitna duša. Jednostavno mora tako i kvalitet treba platiti, a i treba podržati prave domaće poljoprivrednike.

Lepo kažu, kad ne znaš šta je dobro, pitaj šta je skupo…

4 thoughts on “Ko zna, zna…

        1. Pokvarenjak, izbegava me… Tvrdi da srozavam njegov ugled i časno ime u javnosti… Nezahavalno, nakon svega što sam uradio za njega…

Slobodno napišite komentar...

%d bloggers like this: