Srećan vam svima dan sv.Patrika. Njegov put je baš bio od trnja do zvezda. Velšanian ili Škot (nije baš izvesno), koji je u Irsku doveden kao rob, dogurao do toga, da postani irski najvažniji svetitelj. Iako nije zvanično kanonizovan, negde mu se zaglavila prijava. Eto, u njegovom slučaju su baš čudni putevi Gospodnji.
Hteo sam da vas gnjavim sa nekim važnim irskim temama, ali trenutno ne mogu da ih se setim, pa ću se baviti običnim dešavanjima.
Prošle subote je u Atlonu održvan 2.po redu exyu bal. Dogovorio sam se sa onim našim momkom, koji mi je fabrički kolega, da on vozi do KarikOnŠenona, a odatle ćemo ići sa ekipom koja i tako ide sa dva auta. Ispostaviće se da su to ljudi sa kojima sam sedeo prošlog puta, porodica sa tri odrasle ćerke (18-30). Nismo se videli godinu dana, ali smo ušli u razgovor potpuno prirodno i opušteno. Malo smo proćaskali, popili kafu, dok su se dame spremale. Trajalo je kraće nego što bi se očekivalo. U Atlonu smo bili oko 18h, već se u hotelu sakupilo poprilično sveta. Naravno, svi lepi, doterani (farmerke prop’o, osim kod neke mlađarije). Za mojim stolom je bila već spomenuta ekipa plus još jedan par. Čim smo završili sa večerom (krilca, rebarca, mini burgeri, krompirići, pohovani luk, sendviči) počela je svirka. Ovog puta je bilo predviđeno da imamo čak četiri muzike. Exyu band svira domaći rok i oni su otvorili veče. Nakon njih smo imali bračni par (ako se ne varam) koji je pevao mahom narodni zvuk, kao i momak na harmonci. Kao četvrti, bili sa tu dva momka čiji je repertoar u fazonu Merlin, Čola i slično. Svi su imali po dva bloka. Malo sam bio u fazonu đuskanja uz rok zvuk, ovo ostalo me ne gađa. Kako već biva, najbolji razgovori se vode napolju. Da, ogrebao sam se za neku cigaretu, stare zavisnosti teško umiru. Tu smo raspredali razne teme, čak posebno važne, pogotovo o tome gde se u zavičaju pravi najbolji kulen ili peče najbolje pečenje. Čak su umalo pale i teške reči oko gastronomije. Bilo je tu i raznih drugih tema, što praktičnih u smislu života u Irskoj, što inako opuštenih. Dobro je što je na žurci bilo i novih i starih lica. Čak je došao i moj instruktor vožnje (prošle godine je preskočio), koji bi me verovatno, uz podršku drugih koji me znaju, onoliko zezao da sam tresnuo vožnju. Ko će koga ako neće svoj svoga? Uz šegu i šalu smo bili tamo do nekih jedan, pola dva iza ponoći. Vratili smo se u Karik i postavilo se pitanje kako sad da se vratimo kući. Fora je u sledeće, drugar još uvek nema punu vozačku, samo probnu, te ima ograničenja (da ne sme da vozi noćom i slično). A snimli smo Gardu da ordinira gradom (i hvata vozače) jer je subota i svi izlaze. E sad, kažu da Garda u svojim lovcima juri čak i ako ne uključite migavac ili tome slično. A baš nema smisla da ga skembaju, pa da ne može da izađe na polaganje (koje će biti uskoro). Sa druge strane, moja dozvola važi za automatik, a i nisam upisan kao vozač na njegovom autu. Samo problemi. Pitaćete se, što smo uopšte i kretali, kad smo znali da će potencijalno biti problema? Jednostavno je, na potezu od Karika do naših malih mesta obično nema Garde i relativno je blizu. I šta se desilo? Ovi naši drugari, su seli u auto, mi za njima. Dopratili su mene do Castelerea, a zatim u povratku i drugara do njegovog mesta i vratili se kući. To je za njih, u oba pravca, bila vožnja od skoro sat vremena (ušao sam u kuću oko četiri). Baš su ispali kraljevi. Sve u svemu, bal je dobro prošao i vrlo sam zadovoljan. Ipak sam i otišao na taj skup radi druženja.
Za one koji prate boks, sestre (iz mog malog mesta) koje osvajaju svetske i olimpijske medalje su u opet uzele svetsko srebro i to istog dana. Samim tim su postavile određeni rekord. Ako sam dobro otpratio, finale je bilo u Nišu.
Sreda je bila previđena za kvartalni sastanak radničkog saveta u fabrici. Zaključci? Ne znamo kako će na našu firmu uticati nova amerikanska politika (znate da nam je baza tamo preko okeana?). Za sada se ne očekuju promene. Sa druge strane, potražnja za našim proizvodima je konstano dobra. To znači da smo pohvaljeni kako radimo jedan plemeniti posao i da je nekom broju ljudi, zbog nas, olakšan život sa raznim bolestima. Ne sporim činjenicu. Bilo bi fino kad bi ta zahvalnost bila u fazonu – e, evo vam pedestica, da odete na pivo i proslavite firmin (a samim tim i vaš) uspeh. Spomenuto je da je država podigla minimalac u skladu sa inflacijom za 3% i da će se to pokazati i na platnim listićima uskoro. Ljudi baš nisu zadovoljni tom cifrom, ne samo mi stranci, već i Irci. Ali ko je još zadovoljio ljude?
U subotu je kao što znate, organizovan protest u Beogradu. Istovremeno, naši ljudi širom sveta su dogovarali okupljanja podrške studentima po gradovima gde god nas ima (a na žalost, ima nas svuda). Što se tiče Irske, organizovani su skupovi podrške u Dablinu i Korku. Omladinac i ja smo, sasvim razumljivo, krenuli za Dablin. Do Korka nam treba cirka pet sati javnim prevozom. Da budem iskren, meni je motivacija bila više socijalna nego politička. Bilo mi je drago da vidim neke stare ljude i da upoznam neke nove i da istovremeno pričamo i problemima sa kojima se suočavaju naši ljudi u rasejanju (nije samo nedostatak rakije i čvaraka). A protesti naših po svetu, su više kao umirenje savesti što nismo u zavičaju i da tamo prihvatimo aktivnije učešće, bar tako to vidim. Zato gledam da ne kačim neke ložana poruke po mrežama sa distance od 2000 km. Ne bi bilo fer. Sa druge strane, neki od naših ljudi su slali pisma irskim zvaničnicima i stigli su odgovori od njih, u smislu da će obratiti pažnju na ono što se dešava u Srbiji. A svi vrlo dobro znamo šta se dešava. To je velika stvar i to rade naši širom sveta i rekao bih da je to mnogo značajnije od naših okupljanja na ulicama svetskih gradova. Primetno je javljanje mnogih svetskih medija, koji pokrivaju tu priču. Prihvatam da nisam u pravu i da pogrešno gledam na celu stvar. Bilo nas je oko 100 i kusur u Dablinu. Nakon slikanja, snimanja, druženja, ćaskanja, razmene nekih abrova, razišli smo se u slobodne strelce. Junior i ja smo za svoj groš prošetali gradom. Na sve strane su irske zastavice, zelene boje, deteline, ćupovi, leprikoni i slično. Ljudi kuljaju na sve strane i pripremaju se za glavni događaj koji će se održavati danas, parada i slično. Statistika tvrdi da je turistička poseta, navodno, za sv.Patrika manja celih 25% u odnosu na pršlu godinu. Recesija je udarila. Do sedamdesetih, osamdesetih, to je kažu, bio više porodični praznik, a onda su neki ukačili da bi tu moglo biti love. I onda je industrija krenula. Meni je stvarno fenomenalno, kako su Irci uspeli da brendiraju tu foru – pivo, zezanje, leprikoni, muzika i od toga ubiraju šuške.
Ako ste propustili neki članak, imate ih ovde. Takođe, tu je i FB strana sa dnevnim objavama i interesantnostima.
Pozdravlja vas vaš Nešo/Shonery/Marid O’Shaughnerry/Joaquim/Paddy
Slika – MissyWhimsyArt