Bar smo letovanje dobili za džabe…

Ove godine nismo planirali da idemo na more, jednostavno, nema para. Mislim, nema kod nas, za druge i nisam baš tako siguran. Međutim, namestilo se da jedna od novinskih kuća sa kojima sarađujem ima uobičajen nedostatak novca, te su mi ponudili kompenzaciju na ime honorara. To mi je najmiliji način poslovanja, kombinacija u kojoj su svi zadovoljni. Dobio sam letovanje za celu porodicu u trajanju od deset dana, na samoj obali mora, negde u blizini Soluna. Jeste da je već bio kraj avgusta i da počinje loše vreme, ali šta je tu je… Ne razmišljajući suviše, odmah sam prihvatio. Pošto je u aranžman bio uključen i autobuski prevoz, silno sam se obradovao. Nisam baš bio siguran da li bi naš auto uspeo da dobaci čak i do izlaza iz Beograda. Majstor, koji mi održava auto ili bolje rečeno, čini nadljudske napore da održi sve delove povezane i na jednom mestu, mi je rekao da on nije Grunf i da će sledeći put kada vidi moj auto, lično ga politi benzinom i zapaliti. Još je dodao da će to biti gratis usluga; baš uviđavno od njega.

Najbolje od svega je bilo što je supruga morala da količinu stvari prilagodi vrsti prevoza. Ispostavilo se da su najneophodnije stvari stale u samo četiri velike putne torbe, ručni prtljag u tri dobro nabijena ranca. Dobro je, već sam se uplašio da će poneti suviše stvari…

Kada smo devetnaestog avgusta došli na stanicu, zaključio sam da smo mi još poneli malo stvari. Ono što smo mi imali, je za sve ostale putnike, bila norma po osobi. Eto još jednog od svakodnevnih malih znakova koji mi govore da sam se oženio najboljom ženom na svetu.

Autobus je verovatno video i bolja vremena, tamo negde sredinom osamdesetig, ali idu po našim putevima i gora vozila. Ne možemo svi biti političari, koji se vozikaju u glanc novim autobusima. Ali dobro, bar smo letovanje dobili za džabe.

Nekako smo se svi upakovali (pomoglo je što je za autobus bila zakačena velika prikolica)  i puni iščekivanja smo krenuli na put  u zemlju gde su nastali Homer, giros, Grk Zorba, kao i većina naših pop-folk-turbo pesama…

Tek što smo prošli naplatnu rampu na izlazu iz Beograda, kada je započeo sveopšti metež. Sa svih strana se začulo se šuškanje kesa i folija. Naši saputnici su izgleda ogladneli, te je ubrzo ceo autobus mirisao na sarmu, pečenje, piletinu, kobasice, sir, salamu, kačkavalj, čips i ko zna šta sve ne. U jednom trenutku mi je čak bilo muka od tako intezivnih mirisa, srećom pa sam pre polaska popio tabletu protiv mučnine.
Kakofonija se dopunila šištanjem limenki sokova, ali i piva, a neki su povadili i flaše sa domaćim rakijama.

Eto kako su se ljudi lepo spremili za put, a ne kao mi, koji smo poneli svega nekoliko sendviča, malo keksa  i vodu.

Vozač je odmah pojačao muziku, ako tako možemo nazvati pop-turbo-folk zapevke. Počelo je nazdravljanje , a za njim i pevanje. Atmosfera je postala bezmalo slavska.
Bili smo tek kod Lapova, kad su neki počeli da pijano zapliću jezikom. Dok se većina gušila i davila u hrani i piću, nas nekoliko se zbunjeno i pomalo uplašeno zagledalo. Naravno, doživljaj je dopunjen gustim duvanskim dimom.

Ako ništa drugo, bar vozači nisu učestvovali u zabavi. Međutim kako je vreme prolazilo, veseli putnici su sve češće slali vozačima parče mesa, pite ili sarmicu, a uz sve to i hladno pivce da se ljudi rashlade, pošto nam naravno, ne radi klima.
Neki su dremali, drugi su se veselili, pa tako u krug. Tu i tamo bi izbila svađa, ili zbog politike ili zbog sporta, ali bi se brzo sve smirilo uz pomoć još malo rakije… Da budem iskren, nije to baš okruženje koje mi prija, ali šta da se radi, bar smo letovanje dobili za džabe.

Već smo se, ako je to moguće, navikli na celu situaciju, kada sam obratio pažnju na sve glasniju raspravu naših vozača.

„Zameni me, molim te, na oči ne vidim“, preklinjao je mlađi vozač, dok se klatio za volanom.

„Ccc, nema šanse“, odmahnuo je glavom brka koji je udobno zavaljen u pomoćno sedište ispuštao oblačiće dima, dok je ćeškao dlakavi pivski stomak izvireo ispod potkošulje. „Ti si meni dužan 150 km i ima da mi ih vratiš.“

„Ma, vratiću ti i 250 km, samo me sada odmeni malo, zaspaću“

„Ne dolaziš u obzir, što nisi mislio o tome kada si se zaduživao. Dok sam ja vozio tvojih 150 km, ti si muvao onu manekenku.“

„I uspeo sam, zar ne? Samo što sam sada umoran, prošla noć je bila, uh…“, zevajući je odgovorio.

„Super, sad možeš da misliš na nju dok voziš.“

„Ali glava mi pada, slupaćemo se negde, ima da se razvučemo kao creva po celoj grdaličkoj klisuri.“

„Pobogu čovče, zamenite se da ne izginemo“, dobacivali su putnici užasnutih lica.

Moram da priznam da je u ovom trenutku ceo autobus bio ujedinjen. Samo bliska i neizbežna propast može da ujedini ovaj narod.  Dobro, osim onih koji su bili na spratu, oni uživaju u autonomiji i blaženim nezanju.

„Hajde kada ste zapeli“, lenjo se protegnuo brka. „Ustaj, mali, da sedne čiča.“

„Mali“ je ustao, protegnuo se, i pomerio se da brka može da sedne za volan. Brka je nonšalantno seo na vozačevo mesto, kao da to nije ništa. A sve vreme je autobus bio u pokretu, kroz po zlu čuvenu grdaličku klisuru! Svi smo zanemeli, ali posle nekoliko trenutaka odjeknula je eksplozija oduševljenja.

„Vi ste kraljevi!“

„ Legende!“

„Neverovatni ste!“

Takvi i slični kometari mogli su se čuti iz celog autobusa. Odmah je krenulo čašćavanje brke, na šta on nije bio imun. Nas nekolicina, koji ovu predstavu nismo smatrali zabavnom, smo uvukli glave u ramena i zaćutali. Nisam vernik, ali sam se istrajno molio svim božanstvima, da stignemo živi i zdravi. Srećom, pa smo letovanje dobili za džabe.

Putovanje se nastavilo u istom maniru, red alkohola, red popevki, red hrane jakog mirisa, red čarapa, a i tela još intezivnijeg mirisa, a sve začinjeno strahom da ćemo osvanuti u crnoj hronici. Izginuli svi putnici u autobusu, sumnja se na strane službe i masone ili na neke od bivše braće. Granice smo prošli bez većih zadržavanja i nekako smo ipak dospeli u naše letovalište.

Ispostavilo se da naš pansion jeste na obali, ali da je preko njega baš pre nekoliko dana prešao buldožer u cilju izgradnje lepših i boljih apartmana. Šta da se radi, izvukli smo pare za ne-daj-Bože i platili divan apartman za nas troje. Srećom, pa smo letovanje dobili za džabe.

O samom letovanju nemam šta da kažem, sve je bilo divno, vreme, more, hrana. Dobro, imali smo nekoliko dana dijareju od morske vode jer cisterne iz septičkih jama ispuštaju u blizini plaže. I hrana je bila prepuna nepoznatih začina, pa smo manje jeli, ali to je i tako dobro za liniju. Imali smo i sunce sve vreme osim šest, sedam dana kada je pljuštala kiša kao iz kabla. A i kako da ne bude divno letovanje,  kada smo ga dobili za džabe.

Na dan povratka, odlučili smo da je bolje da ne rizikujemo živote u autobusima, pa smo odlučili da se iz Soluna vratimo avionom. Problem je bio što smo imali suviše prtljaga, pa smo deo morali da pošaljemo poštom, što je koštalo đavo i po. Srećom, avionske karte i slanje poštom smo platitli karticom, koja nam je bila za baš-baš-ne-daj-Bože.

Sve u svemu, odlično smo se proveli. Budimo realni, ne bi ni otišli na more ovog leta, da letovanje nismo dobili za džabe.

slika – tttboram

5 thoughts on “Bar smo letovanje dobili za džabe…

Slobodno napišite komentar...

%d bloggers like this: