Đorđe Balašević

Razmišljao sam ovih dana i došao do zaključka da je vrlo malo ljudi na mene izvršilo pozitivan uticaj kao Đorđe Balašević. Mnoge moje karakterne osobine i životni stavovi su učvršćeni i izbrušeni zahvaljujući njemu. Da li je to dobro ili ne, već će pokazati vreme.
Neću vas gnjaviti Đoletovim biografskim podacima. To se sve da lako naći, ali nije bitno za ovaj tekst. Kao i kod mnogih drugih velikana, ljudi se dele na one koji ga vole i one koji ga ne podnose, da ne kažem mrze. Jasno vam je da pripadam prvoj skupini.
Kao što znate, za moje rano muzičko obrazovanje, kriv je Bajaga i cela rok scena tog (ali i prethodnih) vremena. Jasno, poznavao sam Balaševe najpopularnije pesme, ali nisam bio potpuno i na pravi način uvučen u njegov čarobni svet.
I negde, krajem srednje škole, Balašević se uvukao u moju podsvest  i pustio korenje kao stogodišnji hrast lužnjak.
Sve što je govorio, slikao kroz pesme, crtao kroz knjige, pogađalo me na pravi način. On je glas svih nas romantika, nas koji ne želimo veštačke podele ljudi (osim na ljude i ljudski otpad), nas koji verujemo u ljudsko dobro, nas koji materijalnog stavljamo u neki drugi (treći, četvrti) plan, nas koji smo protiv svih ratova, nas koji želimo da živimo mirne i obične živote, okruženi ljudima koje volimo.
Ima redak dar u samo nekoliko reči prikaže dugometražne filmove. Kao pevač je prosečan (ni on sam nikad nije tvrdio drugačije), ali zna da se prilagodi pesmi i da je otpeva na pravi način, uz prenošenje odgovarajuće emocije. Naravno, to ne treba da čudi, pošto obično sam sebi piše pesme. Ko nije za sebe, nije ni za druge.
Jesam li vam spomenuo da sviram gitaru (kad kažem sviram, to je poprilično rastegljiv pojam)? Pokušavao sam, još tokom osnovne škole, da naučim sam, ali to nije prošlo kako treba. Da li zbog nedostatka, volje, sluha ili nečeg trećeg, ne bih znao. Godinama se neka mala ruska gitara sa žicama za vezivanje ograde, vukla po kući. Posle bombardovanja sam našao profesora gitare (koji mi je u međuvremenu postao prijatelj i glavni krivac što sam se oženio-za to još uvek nisam stigao da mu se zahvalim na pravi način). Mesecima me strpljivo učio klasičnoj gitari, dok u jednom trenutku nije napravio ogromnu grešku, pokazao mi je kako da sviram „Jesen stiže, dunjo moja“. Nakon toga, digao sam ruke (na žalost) od klasičarskog programa i prešao na „zabavnjake“ svirajući ih samo na akorde. Inače i profesor je veliki „Đokista“
U međuvremenu sam napisao svoj prvi ( i kako stoje stvari, jedini) ljubavni roman. Tada, pre skoro dvadeset godina, ga je pročitalo desetak ljudi i najdraži kompliment, koji sam dobio bio je da podseća na Balaševićeve knjige. Može da se skine elektronska verzija, mada bi moglo još da se radi na istom.
Kad sam već spomenuo Balaševićeve  knjige, nedavno sam ponovo pročitao njegov književni opus. Ako niste ranije imali priliku da se sretnete sa tim knjigama, toplo ih preporučujem. Neke su pisane kao romani, a neke su više memoarskog tipa. Kroz svaku stranicu provlači se Đoletov humor i toplina, pogotovo kada opisuje ljubavne jade (čak i ljubavnu sreću) glavnih likova ili kada se priča o odrastanju i mladosti. Verujem da ste na to navikli i slušajući njegove pesme. Ipak su i njegove pesme kao romani, zar ne? Novi Sad je, naravno, glavno mesto zbivanja.
Pre petnaestak godina sam radio kao animator na dečijim rođendanima (ne znam da li sam vam ranije spominjao?) i povremeno bih nosio gitaru. Obično bih odsvirao rođendansku pesmu ili je upotrebio za igru ili dve. Kada smo izašli iz lokala u kome je bio rođendan , prijateljica sa kojom sam radio me pitala:
„Jesi li video ko je sedeo za stolom u ćošku?“
„Ne“ , odvratio sam zbunjeno.
„Duda Bezuha“, odgovorila je ozareno.
Prošlo je nekoliko sekundi dok sam ukapirao. Čovek, čija gitara već godinama unazad upotpunjuje Balaševićeve pesme, slušao je moje muziciranje.
Kada mi je došlo iz… u glavu, spustila mi se vilica. A onda sam se i malo postideo. Iako Duda već dugo vodi školu gitare za decu, teško da su mu uši ikad bile pod većim naporom kao te večeri kada je bio moj nastup. Kolebali smo se malo, da li da se vratimo i tražimo autogram (selfiji još nisu bili aktuelni, jer tada mobilni telefoni nisu imali kamere), ali smo na kraju ipak odlučili da ne gnjavim čoveka dok uživa sa društvom.
Jasno vam je da je i ta prijateljica „Đokista“ ? Neverovatno je kako se prepoznajemo i privlačimo. „Đokisti“ celog sveta, ujedinite se.
Zanimljivo je da su oko Balaševića uvek bili okupljeni odlični muzičari. Pretpostavljam da je to još jedan začin u neodoljivoj Đoletovoj supi. Promešati dve stranice pesama satakanih od živih emocija sa tucetom vrhunskih muzičara, dodati šaku uživanja u zajedničkom muziciranju i stvoriti magiju.
U poslednje vreme, vidim da su Đoletova deca preuzela na sebe vođenje očevih reklamnih kampanja. Pojavile su se majice, rokovnici (Ne volem, al’ tebe volem…) i sličan prateći program. Lično nemam ništa protiv. Balašević je za sve ove decenije postao ogromno ime naših prostora i zašto da se ne približi obožavaocima i na ovaj način.
Dugo sam želeo da upoznam čoveka koji je otpevao (i učinio ih besmrtnim) Božu Puba, Vasu Ladačkog, Bubu Erdeljan, Pegavu, Mirku i mnoge druge. Pošto sam sada stariji i mudriji (bar se nadam), shvatio sam da kad bi se on upoznavao sa svakim obožavateljem lika i dela, narednih deset godina bi se samo rukovao. Da se ne lažemo, bilo bi mi drago da upoznam nekoga čija mi umetnost izuzetno mnogo znači, ali ne mora na silu. Ako se nekad sklope kockice, pa mu zatreba četvrti za remi (preferans ne igram), tu sam.
Edit – neće biti prilike da igramo karte i da se upoznamo… 🙁

11 thoughts on “Đorđe Balašević

  1. Повратни пинг: Letnje čitanje - N. P. Shonery

Оставите одговор