Ponedeljak. Malo sam umoran, ali šta ću, takav mi horoskop.
Kao po običaju, da krenem sa poslovnim informacijama.
Noćne smene idu svojim tokom. Povremeno mi budu napronije, pogotovo kada ne odspavam tokom dana, recimo kad odem na časove vožnje ili tako nešto. Imali smo pretprošle nedelje sastanak radničkog saveta. Dobro, ne baš radničkog, više nam uprava kaže kako stoje stvari u ovom kvartalu. Dobro smo, materjiali stižu, kupci kupuju naše proizvode, uprava nam se zahvaljuje i kako već to ide. Sad sam prvi put saznao da pravimo neku spravicu za lečenje proširenih fena, sistem gde se one slepljuju i time se rešava problem i da se to koristii po Amerikama, ali i u lokalnoj bolnici u Roskomonu. Moram da pitam u kadrovskom, da li mi, kao radnici, imamo pravo na besplatnu/jeftiniju uslugu kada nam zatreba intervencija. Ne morate da se smejete, jasno mi je kakav ću odgovor dobiti.
Osim toga, proslavili smo 4.juli što ništa nije čudno, ipak smo amerikanska firma. Prve dve smene dobijaju kuvan obrok, dođe ekipa, posluži svima i ćao. U noćnoj smeni je, naravno, drugačije. Lepo su nam ponudili da biramo iz kog restorana želimo da nam donesu hranu (a znate da ih imamo cirka pet u mestu). Odlučio sam se za Kineze, što nije ispalo loše, jer ovi koji su naručili picu su dobili jedva topao obrok. Što se mene tiče, picu mogu da jedem uvek i stalno, ali nisam sklon da je jedem hladnu. Nama je taj obrok stigao preksinoć u noći 6.jula, što je bilo zgodno jer smo radili duže. Pošto poslednjeg petka u mesecu ne radimo, da bi nam ranije počeo godišnji, ponuđeno nam je odradimo te sate. Tako da sam u petak na subotu, spojio celih jedanaest sati. Gledaću da ne ponavljam suviše takve akcije.
Prošle subote nas je firma vodila u Carrick on Shannon, preko onog našeg kluba za sport i rekreaciju. To je mesto na nekih pola sata od mene (autobusom malo duže). Fino mestšce, ušuškano, prijatno, jedno od onih koje ima življi noćni život. Bilo nas je tridesetak, koji smo krenuli na ekskurziju, mešano društvo, Irci i stranci. Prvo smo četiri sata proveli na brodu, krstareći rekom, tu nas je sačekala i neka hrana za nabadanje (krompirići, piletina, kobasice i slično). Zakačio nas je izuzetno lep dan, pa smo mogli da šetkamo po palubi i uživamo u mirnoj vožnji. Pošto je moj telefon slabijihj mogućnosti, imate ovde slike i snimke, koje je okačio jedna kolega. Jedan momak iz Litvanije je doneo nargilu, tj. Šišu što bi on rekao, i pućkao je neku mešavinu manga i još nečega. Pridružili su mu se još neki, lično ne volim te sladunjave ukuse, koji podsećaju na žvake. Primetio sam da je neophodno da se pućka nešto drugačije, što bi opravdalo naziv šiše, ali toga, naravno, nije bilo. Nisam nešto sklon ni opijatima, ali zna se za šta se koristi nargila. Čak je i kapetan na belu lađu poslao jednog od momaka da proveri šta ovi pale, ali su shvatili da nema opasnosti od otvorene vatre.Bio je tu i DJ, koji je malo podgrejao atmosferu. Inače, sa spomenutim Litvancem sam pričao i o sličnosti naših zemalja, znate ono – opšta namrštenost, fazoni šta me gledaš, korupcija i tome slično. Dečko aposlutno ne vidi šansu da se išta tamo promeni na bolje. Ja za Srbiju još uvek gajim određene nade.
Posle broda smo otišli u grad i zaboli se u neki odličan pab. Veliki, prostran, uživo muzika, pun kao oko. Namestilo se i neko devojačko veče i pedeseti ženski rođendan. Atmosfera je bila odlična, Irci u najboljem izdanju, opušteno prilaze jedni drugima, grupe se mešaju, opštenarodno veselje. Vratili smo se negde oko pola dva.
U nedelju, 30.6. sam napunio i 45 godina. Uh, Kako ide vreme. Jeste malo nezgodacija kada tako neke značajne datume čovek provede sam, iako bi i imao sa kim da podeli te lepe dane. No, šta da se radi, tako je, biće drugačije nadam se. Setih se one scene iz Alfa, kad sam sebi peva rođendansku pesmu, pa ugasi svećicu, a onda se opet upali.. Ako se ne sećate ili niste gledali, šta da vam radim. Zato sam sebe častio i otišao na ručak u restoran, koji je ranije bio svojevrsni muzej železnice, Hell’s Kitchen. Unutra s enalazi lokomotiva, na zidovima brojne slike vezane za železnicu, znakovi, svašta nešto. Bio sam izuzetno zadovoljan i hranom i uslugom.
I dalje mi traju časovi vožnje. Navikao sam se na auto, nadam se da ću uspeti da vozim dovoljno školski kad dođe do samog polaganja, tamo negde u septembru.
Video sam i lokalni oglas gde se traže porodice da prime strane učenike, srednjoškolskog uzrasta. Nije to loše, ko ima mogućnosti. Plaća država malo manje od hiljadu evrija za troškove, hrane, računa, a deca žive u nekoj porodici. Naravno, dete mora da ima svoju sobu. Mi, na žalost nemamo mogućnosti da primimo podstanara, fali nam soba. Ali kao sistem nije loše smišljeno, samo da deca ne završe kod nekih ludaka.
Imao sam još jednu polu-nezgodaciju prošle nedelje. Dobio sam neki spam mejl, gde mi je pretio ovim, onim, tražio hiljadu i kusur evrija da me ne diraju i tako. Nije mi prvi put da dobijem tako nešto, ali mi je ovog puta mejl stigao sa mog mejla. I rekoh, vreme je da se ozbiljnije pozabavim svojom interent sigurnošću. Dok sam živeo u Srbiji, kontao sam ko je lud da se zeza sa mnom kad vidi odakle sam. Ovako, sam na „razvijenom Zapadu“ i ako mi se nakači neki ludak ugasio sam. Dovoljno je da mi skine to malo bedinje koje imam na kartici i eto belaja. Odmah sutradan sam otišao kod Arapa u prodavincu elektronske opreme i kažem čoveku, treba mi neki najjeftiniji telefon. I on odmah vadi neki androd od stotinjak evrija. Rekoh da neću taj, nego običan, bez neta. Ćovek se zbunio skroz, ali ne zadugo. I eto ga, mala Nokia, dugmići, može samo za sms i telefoniranje (ima čak i zmijicu), za tridesetak evrija. I sad imam telefon kao krimosi, što bi rekli burner phone. Prvo sam sve naloge, mejlove, podesio na dvostepenu verifikaciju, gde je drugi korak poruka preko broja na toj Nokijici. Pregazio sam svoj regularni telefon i morao sam dva dana posle da podešava sve iz nule. Vesela igranka.
Juče sam otišao u Dablin, zato što se održava koncert Dropkick Murphy’s, godinama volim bend i baš sam se obradovao kad sam video da dolaze i zaključio sam da će mi to biti rođendanski poklon. Prepodne sam se našao u prestonici, iskoristio priliku da obiđem malo varoš. Malo sam promenio uobičajene rute i obišao neke druge krajeve. Naišao sam na neke fenomenalne parkove, gde sam snimio klince, koji su toliko dobri drugari, pa su delili jednog cigaretu neobičnog mirisa. Sedim tako pored jezera, pijem kafu, kuliram, kad mi je prišla neka beskućnica. Ono, baš teška priča, hoda bosa i vuče patike za sobom. I kaže mi ona Neću da ti smetam, vidim da si zauzet. Ljudi znaju da iznenade, kad ne očekujemo. Dablin možda ne odaje dojam metropole, pošto je mahom niža gradnja, ali ima mnogo zanimljivih mestašaca sa specifičnim šmekom. Istovremeno sam shvatio da je koncert na otvorenom. Potpuno sam smetnuo gde živim i da nisam poneo čak ni kišobran. I ništa. Odoh u prvu radnju, kupio jednokratni pončo i kišobran, nikad se ne zna. Posle sam otišao na piće sa drugom iz Beograda, kog poznajem od moje Lego, životne faze. Reč o ovom, reč o onom sve uz pivo Ginize ‘di gutljaji sami klize (praštajte što skrnavim Balaša), pa čovek i ogladni i nagovori me drugar da naručimo pice. Već sam rekao koliko volim, ali sam pogled na irske pice mi nije ulivao poverenje. Međutim, ispostaviće se da je u ovom restoranu šef dobio Mišelinovu zvezdicu baš za ovo jelo. I moram da priznam da je to jedna od najboljih pica koje sam ikada jeo, a pri tome cena skroz korektna.
A koncert? Prvo mi nisu dali da unesem kišobran. Pretpostavljam da je u pitanju neka merea bezbednosti. Ne verujem da se plaše da ćemo muzičare gađati kišobranom, već da neko ne ostane bez oka, zbog gužve. Nekad mislim da smo preterali sa tim zdravstveno-bezbednosnim merama i da ipak treba pustiti prirodu da odrađuje svoje. Svirka je kasnila skoro sat vremena, pa je dobar deo sveta sedeo na travi i kulirao. Napokon na binu, kao predgrupa, izašao je bend The Sausages Of Ireland, dobri su bili. I u devet na binu su izleteli Dropkick Morpheys. Koncert je bio fenomenalan, energija benda i publike se izmešala i bilo je fenomenalno. Sve vreme su prštali punom snagom, a bio je opipljiv osećaj Irac i ponosan. U jednom trenutku su na binu izvukli devojku koja je imala poruku ispisanu na kartonu – Pustite me da sa vama otpevam Rose Tattoo, to je bila omiljena pesma mog tate. Ispostaviće se da je Marija iz Španije i da joj je otac umro pre par godina, a na telefonu mu je uvek kao zvono bila navedena pesma. Kaže Ken (pevač), da ljudi često imaju želju da pevaju sa njima i da to obično bude sranje, ali da ovog puta nije važno jer je specifična situacija. I izašla je na binu i otpevala i definitvno nije bilo reprezentativno, imate snimak kod mene na FB, ovde. Sve u svemu, koncert je bio fenomenalan, vazduh je bio ispunjen mirisom džidže i piva, bile su šutke, bilo je masnih momaka koje su nosili na rukama. Devojke su bile dovoljno da ne izvedu istu akciju, jer tada devojke dobiju i mnogo više nego što su poželele. Srećom, nije pala kiša, što je neverovatna sreća, a čak sam uspeo da nađem moj kišobran na ulazu.
Pripadnik sam generacije, kojoj je muzika esencijalno važna, verujem da ste većinom našlli na intervju Nikole Đurička koji govori o tome. Tako da mi nije smetalo da zbog koncerta odem na jednoipodnevni izlet. I nadam se da nikad neće doći dan kad mi muzika neće biti važna. Posle svirke, beogradski Dablinci su prihvatili da me prime na konak, iako su mi odmah najavili da ću biti probuđen u ponedeljak u pet.
Ako ste propustili neki članak, imate ih ovde. Takođe, tu je i FB strana sa dnevnim objavama i interesantnostima.
Pozdravlja vas vaš Nešo/Shonery/Marid O’Shaughnerry/Joaquim/Paddy