Rat

 

Novine, televizija, internet su neprestano govorili o tome kako smo na korak od rata.

Ma, važi, pomislio sam, ko bi bio lud da ponovo pušta pse rata na slobodu.

Ne opterećujući se bespotrebnim brigama, otišao sam do grada sa društvom na piće.

U nekoliko navrata smo čuli potmulu grmaljvinu. Nebo je bilo vedro, bez oblačka, sigurno neće pasti kiša.

Iznenada su telefoni poludeli.

Svi portali su prenosili sumanute vesti. Navodno je započeo sukob vojske i nepoznatih paravojnih jedinica na samom obodu grada.

Budalaština, pa da se tako nešto dešava, mi bi već znali.

Začula se buka vozila, i na trg na kome smo sedeli izašli su tenkovi.

Okružili su nas vojnici, besnih očiju i nepoznatih oznaka.

Uperili su puške pravo u nas. Niko se nije usudio da progovori.

„Mi smo vojska tradicionalnih vrednosti, srušili smo izdajničku vladu. Svi muškarci, stariji od šesnaest godina su mobilisani.“

Slušali smo ih u čudu. Kakvi izdajnici, kakva vojska tradicionalnih vrednosti, koja mobilizacija?

Nismo stigli ni da se opasuljimo, kada je na trg došao i vojni kamion prekriven ciradom.

„Pomozite im oko istovara“, naredio je jedan od vojnika.

Prišli smo kamionu.

Neko je podigao ciradu.

Nozdrve nam je ispunio oštar miris krvi.

Uši su nam zazvonile od jauka i jecaja koji su dopirali iz kamiona.

Gledao sam i gledao i opet nisam mogao da poverujem svojim očima.

Kamion je bio prepun tela. Slomljenih, krvavih, unakaženih, spaljenih. Ranjenici.

Obavijao ih je miris smrti.

Naredili su nam da ih sve istovarimo da bi mogli da dovezu druge.

Pružio sam ruke ka jednom ranjeniku.

Oči su mu bili ispunjene beskrajnom patnjom.

Pogledi su nam se sreli i osetio sam toliko snažno probadanje da sam se trgnuo.

Pogledao sam oko sebe i shvatio da se nalazim u krevetu.

San. Sve je bio samo prokleti san.

Ustao sam tiho i polako da ne probudim suprugu.

Posmatrao sam nekoliko trenutaka kako mirno spava.

Zatim sam otišao u dečiju sobu i gledao sina , kako spava u klasičnoj pozi srećne bebe, na leđima i raširenih ruku…

Zatim sam otišao u kuhinju, stavio vodu za zeleni čaj tiho uključio omiljenu radio stanicu.

Vetrovi rata ponovo duvaju preko svih meridijana. Nadam se, mada se plašim da je to uzaludno, da čovečanstvo neće treći put pokrenuti razoran sukob.

Uzdam se u ljudsku mudrost, a svaki dan se suočavam sa činjenicom, da ljudska mudrost i nije nešto na šta treba računati.

9 thoughts on “Rat

  1. Juce sam plivala na Adi..jednog monenta,u dijagonali pojavio se avion kakav nikad nisam videla,lebdeci nad horizontom…pomislila sam,ja ljubitelj fantastike,na letece tanjire.pomislila sam na devedesete i nocnog sokola,koga su srusili kod mog rodnog grada,jer samo helikopteri mogu tako da lete.i kako je moj sarplaninac zavijao pre nego se avioni u brisucem letuvpojave,a ja ih gledam na zvezdanom nebu i cuvam svoju tada bebu.onda je avion poceo da leti,pravo na mene,nikad tako nisko,vojno cudoviste,iznad moje glave…covek pored mene,kupac je rekao svojoj zeni. Dolazi Bajden i cela prokletaCIA. .na reci sam,u mojoj kuci…idem da plivam.pozz.druze.valjda nece.samo da ratova ne bude

    1. Ah, ko bi ga znao sa svim ludacima ovde i onde i u svakom ćošku ove lude planete. Mi pitomi se tu slabo pitamo. No, možda je i preostalo nešto ljudske pameti… 😀 Zato treba ljude podsećati na grozote ratova…

Slobodno napišite komentar...

%d bloggers like this: