Doktor Ušić je mirno sedeo u kožnoj fotelji. Osvrnuo se oko sebe i pogledao zidove obložene ružinim drvetom, na kojima su bile okačene slike doktora u društvu mnogih poznatih lica, kako iz zemlje, tako i iz inostranstva.
Zadovoljno se nasmešio. Mnogo truda i odricanja ga je stajalo da stigne tu gde je. Sad je, bez lažne skromnosti, mogao da kaže da je najbolji u branši. Najčešće nije zakazivao sesije nakon radnog vremena. Međutim, ovog puta je zaintrigiran, ipak pristao da zakeže sesiju u 21h. Čak je već uplaćena dvostruka nadoknada zbog večernjeg termina. Šta god drugi pričali, doktor Ušić, nije radio samo zbog novca. Uživao je u svom poslu i ako bi večernji razgovor prijao pacijentu, doktor Ušić će mu izaći u susret. Svaki interesantan slučaj, budio bi oduševljenje u njemu.
Tačno u 21h, neko je zakucao na vrata ordinacije. Sekretarica je najavila posetioca.
Ušao je visok i skladno građen muškarac, crnokos, sa gustim oblikovanim brkovima. Ali najupečatljivije na njemu su, zapravo, bile prodorne oči i lice, koji nisu odavali nikakvu emociju.
Doktoru Ušiću se učinio poznatim, verovatno je u pitanju, neka rijaliti, nazovi, zvezda. Srećom pa ne prati te budalštine.
„Dobro veče, izvinite ako sam vam poremetio večernje planove, ali jednostavno ne izlazim tokom dana. Hvala vam što ste me primili u ovo doba. Ja sam Petar Blagojević“, rekao je važno.
„Drago mi je, doktor Ušić. A gde bi ste i išli po ovim vrućinama, tek sada bude koliko-toliko prijatno. Činim sve što mogu da olakšam pacijentima, bar kad je u pitanju ovaj prvi korak. Mada, moram da budem iskren, nisam dugo zakazivao sesije u ovo vreme. Izvolite, lezite na kauč.“ Doktor Ušić je što se mnogih stvari tiče pripadao klasičnoj školi psihijatrije i voleo je da se drži tradicije.
„Kažite, da li mislite da imate neki problem, za koji vam treba stručna pomoć?“ Upitao je mirnim glasom.
„Oh, da, još kako. Vidite, moj problem je ishrana.“
„Je li? Onda bi najbolje bilo da posetiti nutricionistu. Mogu da vam preporučim nekoliko izvanrednih kolega.“
„Ne, ne, ne razumete. Hrana je ta koja kod mene izaziva depresiju.“
„To je baš neobično. Kako ste to zaključili?“
„Istraživao sam po internetu, imam sve simptome.“
Doktor Ušić je savršeno mirnog lica posmatrao osobu na kauču. U isto vreme, kroz glavu mu je tutnjao orkan. Evo ga, još jedan koji se leči na internetu, pa dolazi kod mene sa postavljenom dijagnozom. Ovaj će leteti iz ordinacije , čim mu istekne termin i više se neće vraćati. Ovakvima treba naplaćivati petostruku tarifu.
„Dobro, ali ipak interent nije baš najpouzdanije mesto za postavljanje bilo kakvih dijagnoza.“
„Znam, zato sam i došao kod vas. Kažu da ste najbolji u svom poslu.“
„Ne, nisam najbolji, samo se trudim da dam najbolje iz sebe, ne bih li pomogao svakome ko legne na kauč“, skromno je odvratio doktor Ušić. On je znao da trenutno u celom gradu, a verovatno i zemlji, nema boljeg pshijatra od njega, ali naravno, nije mogao baš sam sebe da hvali. Puštao je da to drugi rade.
„Dobro, možete li malo bliže da mi opišete vaš problem?“
„Vidite, ja sam vampir.“
O ne, još i to. Da li je moguće da imam i umišljenog vampira na kauču??? Obično klinci imaju ovakve fiksacije, zbog brojnih filmova, knjiga i serija u kojima se pojavljuju mladi, lepi,pametni, super kul vampiri. Stresao se od gađenja. I tako pravih slučajeva „vampirizma“, odnosno bolesti porfirije ima jedva nekoliko stotina na celom svetu. Šansa da je do mene došao jedan oboleli je ravna nuli.
„Hm, da. Interesanto. A od kada se osećate kao vampir?“ Upitao je doktor Ušić, bez trunke emocije, kao da je Petar izjavio da je lepo vreme.
„Od 1725., naravno. Dugo sam bio u zapećku, ali sam nedavno doživeo ribrending. Mnogo mi je pomogao Mile 40%. Ali, uprkos tome, depresija izazvana hranom me ne napušta.“ Tužno je odvratio vampir.
Doktor Ušić se sada setio o kome se radi. Da, ovaj čovek je senzacija, on je zapravo, prvi pravi vampir sa ovih prostora, kažu da će uskoro biti najbogatiiji čovek u Evropi. Ovo je šansa za neverovatan napredak psihijatrije i psiho-analize, ali i moje karijere. Biću prvi čovek, koji će ispitati dubine vampirske ličnosti. Već mogu da zamislim knjige, predavanja. Ko zna, možda stignem i do Nobela.
I dalje glumeći hladnokrvnost, iako je osećao da će eksplodirati od uzbuđenja, doktor Ušić je nastavio seansu.
„Sve je to veoma zanimljivo, kažite mi nešto bliže o tome.“
„Jasno vam je da je osnova moje ishrane krv?“
Doktor je samo mirno klimnuo glavom.
„Vidite, dok sam bio nepoznat i dok sam živeo u raznim šupama, podrumima, jazbinama, hranio sam se čime sam stigao. Najčešće sitnijim životinjama. Sa posebnim užitkom hvatao sam golubove, ne zato što su ukusni, već zato što ne mogu da ih smislim. I stalno sam bio depresivan, to sam zapravo shvatio tek pre 50ak godina. Ali mislio sam da je to zbog uslova života. Siromaštvo tako utiče na ljude, zar ne?“
„Da, može se reči da siromaštvo može bti jedan od činilaca koji podstiču depresiju. Ali sa druge strane, ni bogatstvo nije garancija sreće.“ Odvratio je doktor Ušić gledajući Petra kroz šake spojenih prstiju.
„Potpuno se slažem sa vama. Evo, čim sam zaradio prvi ozbiljniji novac, preselio sam se u predivnu kuću, promenio sam ishranu i opet ništa i dalje sam depresivan.“
„Zanimljivo“, odvratio je doktor hvatajući beleške. Mada je svaku sesiju snimao, od uzbuđenja je morao da uposli ruke, iako bi sada najradije zapalio lulu.
„Onda sam shvatio, hrana je ta koja me čini depresivnim. Zapravo, krv svih, koji žive na ovim prostorima, je sačinjena od same depresije, mržnje, beznađa….“
Tišina je potrajala nekoliko minuta, onda je vampir nastavio.
„Kada sam shvatio u čemu je problem, pokušao sam sa imućnijim građanima, zaposlenima na estradi, glumcima, piscima, umetnicima, ali jok, opet ista stvar. Oni se samo prave da su iznad ostalih, ali su duboko u sebi i dalje užasno depresivni, nekad čak i više od običnih ljudi. To se naravno odražava i na samu krv. Kad pijem krv ovdašnjih građana, imam osećaj sličan kao kod uživalaca marihuane, kad ih baci u loš trip.“
„Jeste li pokušali da uvezete hranu?“
„Jesam, ali iz nekog neobjašnjivog razloga, krv čim dođe do Balkana, poprimi taj depresivni buke. Neverovatno. Čujem se sa kolegama iz inostranstva. Oni tamo žive punim plućima, sve im je potaman. Dobro možda ne Skandinacima i oni su depresivci, ali svi ostali… Kažu, to je krv puna života, udara u glavu kao čekić.“
„Jasno mi je, baš nezgodan problem. A šta se događa kad otputujete u inostranstvo?“
„I to je problem. Ne mogu da putujem. Iz nekog razloga, ne mogu da pređem granicu. Da ne bi upadali jedni drugima na teritoriju, izgleda da smo mi vampiri genetski određeni da ne smemo da napuštamo svoju, kao ni da idemo na tuđu teritoriju.“
„Da li ste probali da uvedete neke suplemente u ishranu, vitamine, arome, tablete?“
„Kako da nisam. Šta sve nisam pokušao“, odgovorio je vampir na ivici plača. „Sve moguće vitamine, dodatke ishrani, začine za kuvanje, homeopatiju, vračare, hipnotizere, nutricioniste, lajf koučeve. Samo navedite, ja sam to već isprobao i ništa ne radi.“
„Hm, veoma zanimljivo, to sve još više komplikuje. Ali ne brinite, rešićemo već vaš problem.“
„Zašto ja, zašto baš ja sam morao da budem rođen ovde???“ Petru su krenule suze niz lice.
Doktor Ušić, uvek spreman na provalu suza, bez reči je pružio vampiru kutiju sa maramicama.
Biće ovde sesija onoliko, trebaće nam ko zna koliko godina da ga izvučem iz depresije, ako uopšte ikad i uspem. Možda da otkažem sve ostale pacijente? Ovo će biti moja zaostavština čovečanstvu. Nobelu, dolazim po tebe.
Razumem doktora, ne osuđujem doktora, čak ga podržavam donekle. Ali… doktor je prevideo jednu činjenicu ili u priči nije bilo prostora da se ona istakne ili se ti slažeš sa krvožednim… a to je da je krv svuda ista, čak i ona u Emiratima 🙂
Opako dobar post!
Slažem se sa krvožednim, mora da nam je ovde nešto u genima, krvi, glavam, ko zna čemu, nešto što nas drži tu gde smo… 😀
Mrak super!!! Okus Balkana..aha ha ha..pogodio tip!! 🙂 🙂
To je ono što nas veže… 😀
Je, brate mili, veze nas sve zajedno, bez obzira na politiku :)..na kraju mi obicni smo zanemareni, a obrazovani, sefuju nam uhljebi 🙂 I strendzeri 🙂
Stalno pričam, ne treba nama niko sa strane da nam bude neprijatelj, dovoljni smo sami sebi… 🙂
🙂 🙂
A jadan. Je li probao da pije kakve vitamine? ?
Jao, bravo, dok sam razmišljao o priči, hteo sam da ubacim vitamine i slično, pa sam zaboravio… Ubaciću danas dva, tri reda— Hvala na podsećanju… 😀
Ubačeno… 😀
Vračare?! ?? u istom redu sa nutricionistima i lajf koučima ? fenomenalno.
hvala na sugestiji…. 😀
Neee, ovo je samo osvrt na to kako vidiš da im je funkcija/efikasnost ista 🙂 zanimljivo.
Ako mogu da predložim vampiru simpatičnog imena, možda bi mogao u cipele da nagura malo balkanske zemlje i tako, kao svoj na svome, proputuje malo 😛
Za sugestiju sam mislio kada si spomenula vitamine.
A ovo sa cipelama je odlična ideja moraću da upotrebim… 😀
Ma nema na čemu 😀 tako su seljaci varali na plemenskom sudu za među 🙂
Je li? Nisam to čuo, zanimljivo,,,,
🙂 🙂 🙂 fenomenalno!
hvala… 😀
Shone, razbio si ovim postom. I stvarno… ko reši tu „bolest“ koja je „karakteristična za Balkan“, hrli u susret obesmišljenoj Nobelovoj nagradi.
Pozdrav!
Hvala ti druže, pohvala iz tvojih usta mnogo znači… 😀
Pa ovo je odlično! 🙂 Uzvraćam kompliment, što si ti meni napisao – sviđa mi se kako pišeš, prelistavam dalje 🙂
Hvala ti, drago mi je da ti se sviđa… 😀
Ali „depresivni buke“ :)))) evo smejem se toliko da će depresivne komšije alarmirati komunalce :))) Touche, camarade!
Ma i komunalce ćemo da stavimo u priče… Mada, već ih i jesam stavljao… 😀
Aaaaa, dobra, hehehe, depresivni balkanski vampir…
Mučenik, ko mu je kriv kada se ovde rodio… 😀
Tako je, Pera kao „narodni“ vampir hteo-ne-hteo ima da deli sudbinu naroda. 😀
Naravno, svakome isto… 😀
Odlican ti je post. Bas si mi drzao paznju. Sve vreme sam razmisljao „sta ce sad vampir da kaze“.
Super, stvarno. Bravo!
Hvala, druže… 😀
Šone, ti znaš da sam ljubitelj tvojih priča od samog početka, ali ovom si prekucao samog sebe 😀 Genijalno. Depresivni balkanski vampir. Ne znam da li da se smijem ili da plačem 🙂 Ovo se dijeliti mora dalje 🙂
Hvala ti, druže, na ovim toplim rečima… Nemamo ništa od suza, mi se ovde i tako smejemo onome zbog čega drugi plaču. Duševna ustanova „Balkan“…
Reblogged this on Nemirne misli se poigravaju s umom… and commented:
Na Balkanu ni vampiri nisu sretni 🙂 Odlična priča by Šone.
Sta znam, nije lose…salim se genijalno!
Hvala Daisy, muka je sa tom depresijom… 😀
Ovo je fenomenalno! ✌? Bukvalno sam stalno očekivala nešto i svaki put si mi razbio iluziju! ? A na kraju sam pukla od smeha kada je zaplakao. ????
Hvala, jedino mi žao što sam ti razbio iluziju… 🙂 Za to nemam opravdanje… 😀
Još bolje! ? Ovako nisam mogla da predvidim šta će ko da kaže! ?
Inače, možda da proba da uvozi američke domaćice – većina je na antidepresivima – možda AD može da bude konzervans koji neće promeniti kvalitet krvi kad stigne na Balkan… 🙂
hahahhaah, odličn aideja… Nego, da mi ne zamere što povećam uvozni dug???
Neće, ako radiš pod okriljem noći 🙂