I evo nas, već je prošao prvi mesec u 2024. Primećujete li ubrzani protok vremena? To je verovatno dokaz one Ajnštajnove o relativnosti vremena. Mada, to se jednostavnije objašnjava, da trajanje dva minuta zavisi od toga sa koje strane vrata vecea se nalazite. Kako li će tek vreme leteti kad doguramo do sto godina, jer je i tako procena da ćemo duže živeti. Verovatno da bi još duže privređivali i što kasnije išli u penziju.
Kad smo kod vremena, u prošlom tekstu sam vas ostavio u trenutku kada je započela oluja. Bila je i prošla. Duvalo je baš ozbiljno, nije bilo potpuno prijatno ni u kući. Čovek je tak sitan pred prirodom. Silno drveće je počupano ili slomljeno, čak i u ovom našem parkiću. Zelenilo je imalo kasnije onoliko posla. Ostali smo bez struje u sred noći, srećom baš pre nego što smo krenuli na spavanje. Nezgodacija je bila što nisam uspeo da napunim telefon. Došla je negde oko podneva u ponedeljak, pa opet nestala. Fabrika? Ne brinite, stoji na mestu, nisu ni primetili da nema struje, jer su generatori radili sve vreme. Takođe, nismo imali ni vode jednu noć. Sve u svemu, nestanak struje nije bio strašan, ali bi bilo nezgodno da je trajalo duže.
Razmišljam o celoj situaciji i bolno sam svestan koliko smo ranjivi kao društvo i koliko smo vezani za struju i internet. Da, znam, reći će neko da smo ostajali bez struje danima, pa nam ništa nije bilo. Jeste, pre trideset godina. Pitam se šta bi bilo da nema struje recimo pet, sedam, deset ili više dana. Frižideri otopljeni, ne samo u kući, već i u prodavnicama. Telefon je gotov kad se isprazni, pa nema interneta. Ne rade bankomati, elektronsko plaćanje, pumpe ne toče benzin, ništa voda, svašta nešto. Havarija. A najgore od svega je što ne mogu da uradim suviše toga da prevaziđem problem, osim da kupim nekoliko paketa sveća, gotovih obroka i malo vode. Ne samo ja, nego većina nas ne može mnogo da promeni. Naravno, dodatno otežavajuća okolnost je što smo u drugoj državi i odvojeni dve hiljade kilometara od baze. Možda bismo neke stvari lakše pregurali u Srbiji, što je razumljivo. Probao sam da zamislim kako bi došli u zavičaj, u slučaju apokaliptičnih scenaria, bilo bi veselo doći samo do kontinenta i preći dve vode. Uh, bolje da ne mislim o tome.
Pre nekoliko godina sam čitao odličan roman na temu nestanka struje u većem delu Evrope. Pomračenje, Marka Elsberga, preporučujem kao temu za razmišljanje. U skladu sa trenutnim mislima, pre par dana sam pročitao i knjigu Opstanak-priručnik za preživljavnaje u prirodi – Dr Radoljuba Tanasića. Možda vam bude zanimljivo štivo.
Kad podvučem crtu, sve mi se čini da će u slučaju neke globalne katastrofe, preživeti samo preperi, jer oni imaju gomile tih prepera, koji već se godinama pripremaju za takav scenario. Kad smo već u temi, preporučio bih i film Leave the world behind, mada je moguće da se mnogima film neće svideti, meni je bio zanimljiv. Kako god bilo nezgodna tema, a nisam siguran da ćemo biti pametni, kao čovečanstvo, da prevaziđemo potencijalne opasnosti. Poznavajući ljude, vidim da će nam Pobesneli Maks biti najrealniji scenario.
No, ne treba se nervirati oko stvari koje čovek ne može da promeni. Teramo kako smo zamislili, pa ćemo videti u kom će se pravcu sve odvijati. Nećemo mračiti, nadamo se najboljem, pa polako.
Da se vratimo vedrijim temama. Upravo je ponedeljak i nisam na poslu. Zašto? Zato što je neradan dan. Slavimo drugi najveći praznik u Irskoj, dan svete Brigite. Sam praznik je bio pre nekoliko dana, preciznije prvog februara, ali po već ustaljenom običaju, bez obzira kad pada praznik, neradni dani su ponedeljkom. Nešto sam gledao broj neradnih dana za ovu godinu i nisam baš zadovoljan, svega deset dana. Ako se sećate za Novu je bio samo jedan dan. Dobro, po Evropi je šaroliko od osam do trinaest, pa i u Srbiji je celih deset. Kako god bilo, treba više slobodnih dana. Čitam baš sad u novinama da u Irskoj broj slobodnih dana treba povećati na dvanaest, što je prosek EU.
I eto, došla nam je Brigita. Ona je jedini (koliko mi se čini) ženski zaštitnik Irske. Pored toga što je zaštitinica plodnosti, ona je i zaštitinica stoke i useva. Navodno je bila zaljubljena u svetog Patrika (čiji nam dan tek predstoji), ali to nije prošlo najbolje. Od ovog datuma se računa da stižu lepši i topliji dani, a ljudi često kače Brigitine krstove, koji mogu da se ostave ispod krovišta radi zaštite kuće i ukućana. Takođe, mogu da se poklanjaju i svežim bračnim parovima. Postoji i običaj da se ostavi šal napolju ne bi li svetica spustila svoj blagoslov. Kasnije se taj šal koristi kod lečenja upaljenog grla i sličnih tegoba. Lično sam pre za obloge od rakije, ali još više za moderna farmakološka sredstva.
Stanje sa smeštajom na ostrvu se i dalje ne menja. I nije situacija gadna samo u Dablinu, već i u ostatku Irske. Čitam da se i Irci masovno žale na cene i sa setom se sećaju nižih cena pre samo nekoliko godina. Verovatno je i to jedan od razloga zbog kojeg mladi odlaze ka Australiji. Neki prijatelji već skoro dva meseca traže smeštaj u Dablinu, zapravo u jednom određenom njegovom delu(najzgodnije im je zbog poslova i ostalog). Na stranu što su cene visoke, slaba je i ponuda ili ih niko ne zove da pogledaju stan. Baš nezgodno. Čuo sam, od druga taksiste, i za neku poljsku porodicu koju mora da se vrati u domovinu, jer im je istekao najam, a niko neće da ih primi jer imaju i decu. To je tek gadno. Sa druge strane, pojave se povremeno i one priče o našima koji su proveli nekoliko godina u inostranstvu, radili obične poslove . I onda se vratili u zavičaj i pokrenuli ovo ili ono i sve funkcioniše fenomenalno.
Kad gledam sa strane, čini se da je istočna Evropa, malo po malo, u blagom usponu. Oni ne kukaju (možda i kukaju, ali ne pratim njihove komentare) stalno da su ih je komunizam upropastio i da ne mogu ništa da urade povodom toga. Svi znamo da je iza gvozdene zavese bilo baš tvrdo i oni dobro znaju šta su pregurali. U odnosu na to je SFRJ bila Diznilend. I sada, tridest i pet godina kasnije, oni uspevaju da to prevaziđu i da sređuju svoje zemlje. A mi, Balkanci, nikako da se trgnemo. U poslednje vreme viđam popriličan broj članaka u domaćim novinama o emigrantima koji rade u Srbiji/Hrvatskoj i kako se oni snalaze i muče, ali da su sve u svemu zadovoljni. A onda su komentari tek urnebesni – Nepalci nam uzimaju radna mesta, namerno menjaju stanovništvo, Pakistancima više plaćaju nego domaćima i svašta nešto, gomila budalaština. Već sam vam pisao da se i u Irskoj povremenu čuju takvi glasovi. Ludaci su izgleda svugde isti, samo je pitanje koliko ih gde ima i koliko im se dozvoljava da lupetaju. Sve je to jedna ogromna tema i zahtevala bi više priče od ovog dnevnika i rešenja bi morala da se traže dublje i rešavaju sistemski.
Nemam nekih specijalnih novosti, koje bih vam preneo, sve je uobičajeno mirno, osim vremena, koje se naravno, pokvari kad dođe vikend.
Ako ste propustili neki članak, imate ih ovde. Takođe, tu je i FB strana sa dnevnim objavama i interesantnostima.
Pozdravlja vas vaš Nešo/Shonery/Marid O’Shaughnerry/Joaquim/Paddy