„Samo? To i nije tako strašno. Ako malo uhvatim ruku i krenu me kockice, mogu da te stignem. Šta je to, petnaestak partija. Srećom, pa imamo dovoljno vremena, ali i listića“, mirno je zaključila.
„Šta bi sad mogli da radimo?“
„Da vežbamo?“
„To smo već odradili, ne treba preterivati. Još nam samo fali da se povredimo.“
„Tačno“, složila se i zaćutala razmišljajući. „Mogli bi da čitamo nešto.“
„Čitaj ti, trenutno ne mogu uopšte da se skoncentrišem na čitanje. Stalno sam pričao da jedva čekam da imam više vremena za čitanje. Sad ga imam, ali ništa“, rezignirano je odmahnuo glavom.
„Vidiš da je i kod mene isto, deset dana čitam knjigu, nisam stigla do pola. A šta misliš da se malo pomazimo?“
„Voleo bih, ali toliko sam sada opterećen da bih bio potpuno beskoristan. Nikad nisam mislio da ću odbiti maženje.“
Tišina se spustila među njih.
„A da spremim nešto za jelo?“, upitala je posle nekog vremena.
„Što da ne?“, saglasio se. „Vidi da izvedš neku magiju sa ovim što imamo od zaliha.“
„Ko bi ikad pomislio da će da nas pogodi ovako nešto“, rekla je glasnije , pokušavajući da nadglasa zveket posuđa.
„Baš… Nikad, ali nikad ne bih pomislio. Uvek sam mislio da se ovo dešava samo u knjigama fantastike.“
„Dođi da jedemo“, rekla je .
„Šta je sada na repertoaru?“
„Krompir“, odgovorila je sa osmehom.
„Opet? Pa jutros smo jeli krompir i juče“, gunđao je.
„Nemoj da si kao dete. Prvo moramo da pojedemo ove kvarljive namirnice. Ko zna koliko će ova izolacija da traje.“
„Da, u pravu si“, složio se. „Malo sam prenapregut. Zapravo, nisam ni gladan, ni sam ne znam šta bih sa sobom. “
„To je normalno, kada se nismo pomerili dve nedelje. I šta misliš, koliko bi ovo moglo da traje?“
„Nemam predstavu“, iskreno je odgovorio. „Prvo sam mislio da će nekoliko dana. Evo, već je prošlo dve nedelje. A može da prođe još ko zna koliko.“
„Zalihe nam neće trajati toliko“, primetila je.
„Neće“, složio se. „Moraćemo da smislimo način da dođemo do još hrane.“
„To neće biti lako. Nadam se samo da će naići neki brod što pre, da ne čamimo na ovom pustom ostrvu“, rekla je sa nadom u glasu. „Od toliko ostrva i naseljenih mesta, mi da zaglavimo na pustom ostrvu. Baš smo baksuzi.“
haha, svaka sličnost je slučajna! efektan obrat!
Odričem se bilo kakve odgovornosti.. 🙂