Kućni ljubimac

Poslednjih meseci, u našoj kući je aktuelna samo jedna tema. Nabavka kućnog ljubimca. Sin naslednik ne prestaje da nas pritiska pitanjem kada ćemo mu nabaviti psa ili mačku. Koliko sam obavešten, istu muku muče i ostali roditelji. I svako se sa tim bori na svoj način, mada ima roditelja, kojima je pritisak bio preveliki.
Obično smo uspevali da se bezbolno izvučemo iz te neprijatne teme. Skrenuli bi priču na nešto drugo i on bi zaboravio.
Međutim, došao nam je crni petak. Na svim tv kanalima, u svim novinama, skoro na svakoj banderi se pojavio neverovatan oglas.
„Rent–A–Pet. Iznajmite psa, mačku, zmiju, pauka ili neku drugu životinju. Dva, tri. pet dana, a možda i zauvek! Bez ikakvih troškova, mi vam obezbeđujemo sve što je neophodno. Jedan i jedini Rent–A–Pet.“
Moram da priznam da su smislili genijalan fazon. Dobijate sve na gotovo, vaspitanu životinju, stručne savete i podršku, opremu (koju plaćate ako odlučite da zadržite životinju), i vaše je samo da fizički čuvate to biće. Ali budimo realni, većina ljudi će nakon tih nekoliko dana jako teško odvojiti svoje dete ili decu od novog člana porodice. Tu tek počinje zaplet. Dete bude oduševljeno činjenicom da u kući ima preslatko štene, mače ili nešto treće, obeća roditeljima da će voditi računa o njemu. Međutim, posle samo dva dana deca, naravno, zaborave na te obaveze, i onda šetnje, čišćenje, hranjenje i sve ostalo pada na roditelje.
Po svemu sudeći i nama se smešio isti scenario. Supruga je stala na stranu našeg naslednika uz obrazloženje da će pas pomoći njegovom psiho-fizičkom napretku, tim pre što je jedinac. Borio sam se svim silama, ali su me njih dvoje na kraju savladali zajedničkim silama. Dva prema jedan, izvorna demokratija u svojoj najčistijoj formi.
Šta da radim, jasno je da sam pobeđen i da moram da se  povinujem pobedničkim zahtevima. Često mislim da je demokratija precenjena i da predstavlja teror većine nad manjinom…
Pozvao sam Rent–A–Pet. Vrlo ljubazan ženski glas me saslušao i nakon petnaestak minuta, uspeli smo da se dogovorimo oko najbitinijih detalja.
Rečeno mi je da će doći neko iz njihove agencije da obavi sa nama informativni razgovor, ne bi li utvrdili koji je naš idealni ljubimac.
I stvarno, sutradan u dogovoreno vreme, pojavila se devojka, i da nisam oženjen, čak bih pomislio da je veoma lepa i zgodna. Bilo je jasno da se iza prijatne spoljašnosti, krije surovi profesionalac. Nakon upoznavanja, obišla je celu kuću, sve vreme ćuteći i beležeći nešto u svoj tablet. Dok se ona šetala po kući, mi smo morali da popunimo upitnik na devetnaest strana.
Nakon što smo sve popunili, usledio je razgovor sa dotičnom predstavnicom. Izvinila nam se što mora da nas gnjavi pitanjima, jer ona zna da smo mi divni ljudi, ali jednostavno pravila su takva. Bilo nam je milo, em drago što je tako uviđavna. Nije nas dugo ispitivala, svega nekih četrdeset i šest minuta, malo zajedno malo pojedično, čak je i sin naslednik imao svoj zasebni deo razgovora. Kada je sve rečeno i zapisano, mlada dama nas je pozdravila i rekla da će nam uskoro pozvati.
Nakon samo tri dana, javili su nam da imaju divnog psa za nas i da će ga dovesti sledećeg jutra. Svo troje smo u iščekivanju proveli besanu noć. Bili smo na nogama već od nekih pola šest, doručkovali, motali se po kući, sve u nadi da ćemo još nešto srediti za dolazak kucova, ali više nije bilo ničega što bi mogli da uradimo. I napokon, u 8.23 ispred naše kuće je stao Rent–A–Pet kombi i iz njega je izašao najslađi mešanac na svetu, sa očima kao sa bombonjere. Čim smo otvorili vrata, ušao je u kuću, legao na dvosed u dnevnoj sobi i zahrkao. Saznali smo da se zove Žika, da ima između pet i osam godina(niko ne zna tačno, pošto je ceo život proveo na ulici), te da je veoma miran i umiljat i kao takav je savršen za ljude koji nikada nisu imali psa.
Sin i supruga su bili oduševljeni i istog trena su se bacili na Žiku i krenuli sa češkanjem. On se nije bunio, samo je legao na leđa i zadovljno dahtao. Da budem iskren, taj prizor mi napunio oči suzama, ali sam se muški držao do kraja. Prvi problem je nastao kada je Žiku trebalo izvesti u šetnju. Nije bio problem u šetnji, jer smo svo troje izveli psećeg gosta. Sukob je nastao kada je trebalo pokupiti ono što je Žika izbacio iz svojih creva. Sin, naravno, nije ni pomislio da pristupi zadatku, supruga je rekla da je upravo namazala ruke kremom i da sada ne može da uzima kese u ruke. Lično mislim da joj se gadilo, tako da je taj slavni zadatak pripao meni. Oboje su obećali da će sledeći put oni sve pokupiti, nešto im nisam verovao, ali dobro dešavala su se navodno, i veća čuda…
Osim tog incidenta, Žika je stvarno bio divan tokom šetnje. Nije se udaljavao od nas, nije lajao na druge pse ili ih napadao, čak moram da primetim da je bio veoma šarmantan kada su u pitanju ženke. Sa pedigreom ili bez, čivava ili doga, ni jedna nije bila imuna na njegov uličarski šarm. Morao sam samo da pazim da nekoj ne napravi štence. Sve bi bilo sjajno, samo da me nije nekoliko puta malo potkačio zubima, dok sam ga odvajao od potencijalnih izabaranica.
Uveče smo otišli na spavanje zadovoljni što smo tako uspešno prebrodili prvi dan. Možda i nije suviše komplikovano imati psa, ne znam što ljudi prave dramu od toga.
Ne lezi vraže, oko dva posle ponoći, iz najlepšeg sna nas razbudilo zavijanje i grabanje po vratima. Jedva sam se isteturao iz kreveta, da bih zatekao Žiku pored izlaznih vrata, kako me tužno gleda.
„Mukica“, čuo se iz spavaće sobe dremljivi glas moje supruge. „Sigurno mu je sve ovo novo, Hajde, izvedi ga malo u šetnju, nemoj da si na kraj srca.“
Naravno da nisam želeo da jadničak pati, pa sam se na brzinu obukao i krenuo sa Žikom u noćnu šetnju. Obišli smo ceo kvart, onjuškao je i beležio svako drvo, a to je potrajalo, jer naš kraj nazivaju najvećom gradskom oazom. Nismo bili napolju ni dva sata kada je Žika napokon pristao da se vratimo u kuću.
Čim smo ušli, bacio sam se u krevet. Nije mi se dalo da se naspavam, jer kao što znate, sin jedinac rano ustaje, pa me njegov umilni glasić probudio oko šest. Ceo dan je prošao mirno, hranjenje, spavanje, kratka šetnja i opet sve ponovo. Međutim, uveče, opet oko dva ponovio se scenario od prethodne večeri.
Sledećeg dana sam pozvao Rent–A–Pet da malo popričamo o Žikinom ponašanju. Uveravali su me da je svaki pas poseban, ali da ovakvo ponašanje nije iznenađujuće ako se uzme da su Žiku našli ispred neke pekare. Verovatno su u to vreme pekari počinjali sa radom, pa se i on, mučenik, tako navikao.
Dobro, ako je tako, onda ću probati da imam više razumevanja za Žikine noćne šetnje.
Kasnije, istog dana smo otišli u bioskop da gledamo najnoviji crtani. Kako smo dobili dete, nismo pogledali ni jedan film u bioskopu. Žika nas je gledao tugaljivo, ali smo teška srca ipak izašli iz kuće. Crtani je bio iznenađujuče dobar, ali nas je tek kod kuće čekalo pravo iznenađenje.
Žika je sažvakao svu našu obuću, jastuke i ostale mekane stvari koje je mogao da dohvati, izobarao stolice, stočiće, lampe, razbacao je smeće iz kese po celoj kući. Izgledalo je kao da je protutnjao uragan. Sama ta scena je bila dovoljna da počnem ubrzano da dišem i da se gušim. Ali kada sam video svoj laptop na podu, kako otvoren pliva u žućakstoj bari, to je već bilo previše. Samo mi se sve zavrtelo pred očima i morao sam da sednem pa makar i na pod.
Izvikali smo se na Žiku, ali mi se čini da se baš i nije potresao zbog toga.
Prihvatili smo se posla i nije nam trebalo ni tri sata da na mesto vratimo većinu stvari, a ostatak da pobacamo. Naravno, pošto je sin želeo psa više od svih i njemu je pripao deo posla srazmeran njegovom uzrastu, jer baš ne bi bilo u redu da supruga i ja dobijemo svu zabavu.
Naravno, i te noći je nastavljen Žikin posleponoćni koncert, ovog puta, supruga je bila ta koja je preuzela dužnost noćnog šetača. Ja sam se izvadio, tvrdeći da imam jezive bolove u leđima od večernjeg raspremanja kuće i da jedva mogu da stojim. Taj trik sam naučio od sina, samo treba reći da vas boli nešto što niko ne može da proveri – glava, leđa, stomak. To može sada da vas boli, ali već za pola sata može da prođe i da se opet osećate super. Znam da nije lepo što sam to uradio, ali stvarno nisam imao volje i želje da ustajem i treću noć za redom. Dok sam ponovo tonuo u san, sve mi se nešto činilo da rominja kišica, nadam se da je draga ponela kišobran. Kada se vratila, ispostavilo se da je izašla bez ičega. Izuzetno mirnim i staloženim glasom me pitala kako su mi leđa. Iz njenog pogleda sam zaključio da postoji samo jedan ispravan odgovor. Skrušeno sam rekao da mi je sada mnogo bolje i da ću sa izuzetnim zadovljstvom obrisati Žiku. Dok sam stigao, on je već uspeo da isprska sve zidove. Bilo mi je jasno da je u najavi krečenje, ali to me nije suviše brinulo, jer kao što znate, za krečenje imam isproban sistem. Brisanje mokrog čupavog avlijanera, koji smrdi kao lav, je bilo vanzemaljsko iskustvo i iskreno se nadam da mi se neće ponoviti.
Sledećeg dana, Žika se opet primirio i ceo dan se izležavao i spavao. Ko zna, možda će se ipak navići na nas, a i mi na njega. Jedino su se komšije žalile na buku koja je noću dolazila iz naše kuće.
Na žalost, ni sledeće noći nije izostala „večernja“ šetnja, a nisam ni smeo da kažem da me stvarno bole leđa od pospremanja prethodne večeri. Povrh svega, i večeras je pala kiša, a Žika se ponašao kao da je sunčan dan, pa je lagano šetkao.
Ponovo mi je sledovalo brisanje mokrog psa, eh, život je jedna surova predstava.
Tokom noći sam čuo neko čudno šuškanje, ali sam bio isuviše umoran da bih ustao. Bilo bi bolje da sam izašao iz toplog kreveta, ali ko bi znao.
Žika je pronašao i onu obuću, koja mu je promakla prošli put, uspeo je da dohvati i omiljenu jaknu moje drage, a čak je na podu u dnevnoj sobi primetio i najdraže igračke našeg sina jedinca. Nakon druženja sa našim Rent – A – psom, sve te stvari su mogle jednostavno da se bace.
Suze, jecaji, vrištanje, vika su nam ispunili kuću sledeće jutro, čim su se moji najdraži probudili. Napravili smo malo kasnije porodično okupljanje, na kojoj je jedina tačka dnevnog reda, bio Žika. Shvatili smo da, na našu najveću žalost, mi možda nismo prava porodica koja je u stanju da čuva jednog psa.
Pozvali smo Rent – A – Pet i zamolili smo ih da dođu i da odvedu Žiku. Vrlo brzo je došla i devojka iz agencije, koju smo već imali priliku da upoznamo. Iznenadila se što smo je uopšte pozvali iz tog razloga, pošto se to retko dešava. Nakon što smo se malo popričali, došli smo do rešenja koje je najbolje za sve.
Žiku će odvesti u njihov azil gde će moći da živi do kraja svojih dana, a mi ćemo plaćati njegovu hranu i ostale eventualne troškove.
Kada je odlazio, nije nam baš bilo svejedno, ali smo ipak uspeli da ne plačemo suviše. Bolje je da bude da onim koji će znati da se brinu o njemu, a mi možemo da svratimo sa vremena na vreme na partiju maženja.
A što se tiče kućnih ljubimaca, zaključili smo da su ribice ipak naš krajnji domet, a postoji nešto što zovu robo-kuca, igračkica koja imitira psa, možda je to pravi izbor, ili ona kineska igračka – jaje kućni ljubimac.

5 thoughts on “Kućni ljubimac

Оставите одговор