Poslastičarnica

Poslastičarnica, pisalo je zlatnim slovima na crnoj drvenoj tabli. Godinama  unazad, želela je da uđe u ovu jedinstvenu radnju. Premišljala se još nekoliko trenutaka i na kraju, duboko uzdahnula i gurnula vrata..

Znala je da ne treba da očekuje zavese sa karnerima i pastelno roze zidove, ali nije bila spremna ni na debeli tepih, koji upija svaki svuk koraka, zidove  obložene pločama od mahagonija, kristalni luster.

Na masivni pult, bile su postavljen staklene vitrine u kojoj je svaka pregrada čuvala jednu poslasticu.

Slatkiši iz ove radne su bile čuvene u uskom krugu posvećenika. A čak i kod tako ograničenog društva, samo su retki mogli da uživaju u njihovom ukus. Od same pomisli, krenula joj je voda na usta.

Za pultom je stajao visok i ispijen muškarac. Koža mu se zatezala preko koščatih jagodica. Prodorne oči su posmatrale pridošlicu. Obučen u crno odelo, činio se kao senka nagnuta nad pultom.

„Dobar dan, mene je poslala gospođa Kovač“, započela je žena, nervozno pružajući ruku.

„Znam, već sam sa gospođom Kovač, prodiksutovao o vama“, ni jednim gestom nije pokazao da je primetio pruženu ruku.

 „Hvala vam što ste odlučili da me primite“

„Još uvek nisam siguran.“

Žena je zadrhtala.

„Znate da je ovo mesto posebno, ovo je Poslastičarnica“, rekao je ponosno. Sve vreme glas mu je bio jedva glasniji od šapata.

Žena je klimnula glavom.

„Moji konkurenti uglavnom koriste laboratorijske sastojke. Pružiće vam privremeno zadovoljstvo, ali će i ono brzo izbledeti. Kod mene nije tako. Svaki sastojak je izabran sa velikom pažnjom. Pošto koristim jedinstvene sastojke, jasno je da je proizvodnja ograničena, a to naravno, utiče na cenu.“

„Koliko koštaju vaše poslastice?“

Poslastičar je podigao obrvu.

„Ako morate da pitate za cenu, onda možda ne pripadate ovom mestu.“

„Izvinite, nisam mislila da vas uvredim, jednostavno sam se pitala zašto je gospođa Kovač tajnovita kad je upitam za cene. Mada, čim me je preporučila, sigurno je pretpostavila da imam dovoljno novca.“

„Kao što sam rekao,  skupi sastojci dovode do skupog proizvoda. Naravno, neophodno je da klijenti mogu da priušte poslastice. Ali novac nije jedino merilo. Moji kupci moraju da imaju dovoljno istančan ukus da bi u potpunosti cenili jedinstvenost ovog mesta. Nemali broj zainteresovanih, čak i onih neverovatno bogatih, sam odbio. Ovi ukusi nisu za svako nepce.“

Poslastičar je spojio koščate prste i dugo posmatrao ženu nasuprot sebe. Osetila je kao da gleda kroz sve slojeve njene ličnosti. Svim srcem je želela da bude dostojna ukazane časti i da prođe ovaj test. Kombinacije ukusa koje je pravio, bile su legendarne. Retki srećnici, koji su imali priliku da uživaju u Poslastičarevim slatkišima, tvrde da na celom svetu ne postoji bolji osećaj.

Posle nekog vremena muškarac je progovorio.

„Poslastice možete poneti sa sobom ili ih degustirati u prostorijama specijalno prilagođenim za tu namenu, “

Prošla je. Uzdrhatala je od pomisli da će već danas moći da uživa u poslastici za koju bi mnogi dali sve što imaju i nemaju.

„Moj posao je da vam pružim jedinstven doživljaj, prilagođen samo vašim potrebama. U Poslastičarnici ne postoje dva ista slatkiša. Zbog toga moram dobro da vas upoznam.“

Ženi se želudac zgrčio na sam pomen predsojeće eksplozije ukusa.

Poslastičar je razmišljao neko vreme, a onda počeo da vadi fališce I kutijice.

„Hm, za osnovu malo majčinske ljubavi za izgubljenim detetom uz prstohvat beznađa, za fil bes i nemoć, a glazura od griže savesti, presečena reskim nerazumevanjem. A na kraju sve posuti sitno mlevenom patnjom…”

Slika – luckyhand2010

3 thoughts on “Poslastičarnica

  1. njao.i eto vidiš!ženi si dao da jede te gorke zalogaje!!!Ženi!?Što nisi onom bezobrazniku Piskareviću!?On po pijaci…

    1. tek sad kad si spomenula, razmislio sam sašto ti ukusi jednoj ženi(nisam o tome razmišljao dok sam pisao)… Kad bolje razmislim, cenim da bi bi žena mogla najbolje da ih oseti…

Slobodno napišite komentar...

%d bloggers like this: