Balkanac osvaja Irsku, 10. nedelja 20.6. – 26.6.

Dragi moj čitaoci, zaokružili smo ovo druženje na 10 nedelja. Znate i sami, vreme ima tu tendenciju da neumitno klizi i da se provlači kroz prste. Šta da vam kažem, iskoristite ga koliko možete.
Koliko sam ispratio, počelo je leto. Možda na Balkanu, za Irsku  baš i nisam siguran. Ali što bi ovde svi rekli – sigurno nisi došao u Irsku zbog vremena. Nisam, naravno, mada bi bilo lepo da je sunčanije i toplije. Kad-tad ću dočekati svoje vreme pod toplim suncem juga.
Znam da vas najviše zanima kako se snalazim na radničkim zadacima.
Cele nedelje sam bio na postrojenju gde se prave maske. Čude se neki kad kažem da mi je tamo odlično. Bučno je što od mašina, što od muzike. Posao je jednoličan. Četiri mašine, koje rade različitim brzinama, za kojima se sedi i peta, stojeća pozicija, gde se ide redom i prikupljaju spakovane maske. Onda se lepo izmere i stave na traku, koja ih ubaci u kutiju.
Fora je kad stavim antifone, onda se eliminiše brujanje mašina, a bolje se čuje muzika. Čudnjikavo je što sve vreme ide domaća muzika, nema ništa strano.
Ekipa je i dalje dobra. Već sam pomislio da će ljudi steći dojam da sam neki mrgud, jer ne pričam tokom posla. Malo sam od onih koji bi na lakat progovorili. Polako se i to menja, sa sve više ljudi uspostavljam neki kontakt. Još uvek se držimo lakih tema.
Nezgodno je što se mašine stalno kvare i obustavljaju rad. Mislim, nezgodno je za preduzeće, za radnike manje, jer tada radi samo jedna ili ni jedna traka. Ali zato su mučeni tehničari u stalnom poslu. Jedna mašina se pokvari, druga proradi, trećoj nestane papira ili konca. Iznenade se ljudi kad pola sata bude mirno. Čini se da su tehničari na drugom odeljenju malo rasterećeniji. Mada oni imaju različite mašine koje servisiraju, pa na više stvari moraju da obrate pažnju. Eto, kad se budete zapošljavljali u Harmaku kao tehničari. čisto da znate  šta vas čeka.
Počeo sam da tražim stan. I to će biti posebna avantura, jer je Irska poznata po opštoj nestašici stambenog prostora. A da ne spominjem da su poslednjih meseci i cene najmova osetno skočile. Bio sam i u agenciji  za nekretnine, rekoše mi da će mi javiti ako nšto iskrsne. Kaže đevojka da njihova usluga ne košta ništa. Jedva se objasnismo oko toga, jednostavno mi ne ide u glavu da bilo kakva usluga postoji bez para. Povrh svega, svima koje poznajem govorim da da sam u potrazi za stanom. Računam da će, po običaju, sreća uspeti da se probije i izvede svoju magiju.
Išao sam i u Dom zdravlja. Ne brinite, nije mi ništa, nego sam hteo samo da izaberem svog ličnog lekara, zlu ne trebalo. Predao formulare i rekli mi da dođem kroz par dana kad me ubace u sistem. To ću verovatno ovih dana.  Odlična je poruka zalepljena na šalter.  Nije  baš kao ono kod nas – molimo pacijente da iz knjižica izvade sličice ikona…
Na stalnoj sam vezi sa zavičajem, a pošto sam napokon kupio i telefonsku kariticu sa beskonačnim pozvima, porukama i internetom, može čovek uvek da me nađe. Došlo je vreme da se sin jedinac sprema za maturski spit i prijemni u srednju. Mislim, bavi se on time već mesecima unazad. Šta mislim o obrazovanju na prostoru Balkana, već sam pisao ranijih dana. Mišljenje mi se nije promenilo. I dalje mislim da klincima bez razloga nabijaju pritisak. Eto, i meni su govorili stalno da učim školu, da ne bih završio na kopanju kanala, na građevini, nekim teškim poslovima. Da završim lepo školu i da sedim i radim. I eto, ispunilo mi se. Završih školu i sad sedim i radim. Dobro, karikiram malo, činjenica je da je obrazovanje važno. I tu ne mislim samo na visoke škole, već šta god čovek da radi, treba da stekne dobro obrazovanje iz te oblasti. Tužno mi je kad vidim da čovečanstvo umesto da ide napred sve više nazaduje. Evo sad i ovo poslednje ludilo oko stavljanja abortusa u nezakonite radnje. Umesto da se pojača edukacija mladih, zabranjuju se abortusi, kao da će to smanjiti broj istih. A to što će mnoge žene oterati u neke kasapnice i divlje klinike, nikom ništa. Bolje da ne počinjem o ovoj temi…
Znam šta sad misle čitateljke, da sam ostavio suprugu da se u ovom stresnom periodu bavi još i sa tom upisnom mukom. Jesam, znali smo to i pre nego što sam otišao, ali šta da radim? Neke odluke i rešenja nisu ni laka ni prijatna. Ako će jedinac menjati obrazovni sistem, onda je ovo idealni trenutak. A ako neće, onda sam bio na malo dužem godišnjem. Šta da vam kažem, muškarci, ne možete na njih da se oslonite kad vam trebaju.
Kad smo već kod odlaska. Priča mi drugar, kako je neki njegov poznanik išao preko i da mu od plate skoro ništa nije ostajalo. Rekoh, pa nisam došao u Irsku da bih zaradio bogatstvo. Još kad i sin dođe, biće tvrdo, naravno. Sa druge strane, u Beogradu sam živeo relativno komotno. Ne luksuzno, ne bogato, ni tamo realno nije ostajalo ništa od plate, ali sam bio rasterećeniji bar iz tog ugla. Pa što si došao, pita on. Cenim da nije čitao prvog Balkanca u Irskoj? Ali da ponovim. Osećaj da sam u rođenoj državi, građanin trećeg reda, što žele da nas prodaju na kilo, što je višedecenijska negativna selekcija, što bi nas radije ogradili od celog sveta, samo da ostanu duže na vlasti. Što se, uprkos mnogim lepim stvarima, cela budućnost Balkana doima vrlo mračno. I da ne nabrajam sad. Naravno, da sam mogao da otaljam svoje dane u Srbiji dalje. Ali mi je žao što su pored mojih genracija, dežurni ludaci, odlučili da upropaste i generacije naše dece. Ološi, čak su i te dve lepe reči – našu decu, uspeli da isprljaju. Zato sam otišao, ukratko.
Voleo bih da sin jedinac(ali i svako dete) bira svoj život uz manje pritiska. Potpuno mi je svejedno, da li će raditi kao pekar, lekar, kovač, vozač, astronaut. Jednostavno ovde klinci rasterećenije prilaze školama. A opet, jasno im je da svaki rad na sebi donosi rezultate i nekakav boljitak. Kad smo kod škola, javila se prijateljica, koja živi u Dablinu. Imamo decu približnih godina, i oni su relativno skoro došli u Irsku, pa su mi dobar izvor informacija. LM, javlja se i kaže kako je njena mlađa ćerka, tj ceo 4. razred, dobio nagradu da dođu u školu kako žele, može i blesavo. Devojčica je otišla u školu u pidžami sa slikama Stiča i sa onom maskom za spavanje u obliku Stiča. A sve u cilju razbijanja blamova. Dobro, znam neke odrasle koji se bez blama oblače kako im volja, pa čak i nekim šarenim gaćama, što bi rekle babe, idu na važne događaje. Ali dobro, to su retki izuzeci i svaka njima čast..
O tome pričam. O slobodi i mogućnosti da probaš da budeš ono što jesi i što želiš da budeš. Jasno je da niko ne garantuje da će život stvarno biti kako smo zamislili, ali tu je mogućnost pokušaja. Naravno, sin jedinac ima pravo da proba ovdašnje školovanje i ovdašnji život i da kaže da to nije za njega. Onda ćemo se lepo vratiti i dobro, mirna Bačka. U tom slučaju ćemo se snalaziti kako znamo, kao i ranije. Treba u životu probati, pa nekad uspemo, nekad se olupamo.
E, kad smo kod odlazaka. Pola nedelje sam pokušavao da rezervišem karte za povratak. Fabrika nam je dala kolektivni godišnji odmor od 22.7. do 7.8. Problem je što ne mogu da stignem u taj petak na rane letove jer u četvrtak radim do ponoći, a iz moje varoši/sela jednostavno nema prevoza za glavni grad pre šest ranom zorom. A pošto zakazujem let svega mesec dana ranije, onda su malo i cene šašave, najblaže rečeno. Bilo je tu nekoliko opcija. Od toga da idem avionom do Beča, Budimpešte, Zagreba, pa onda kombijem, busom do Beograda. Ili da gađam liniju koja me vozi do Beograda sa ili bez presedanja, Na kraju sam zaključio da je ipak najbolja varijanta da idem direktno ka Beogradu, jer mi je ušteda u novcu relativno mala, a stigao bih u zavičaj tek u subotu u neko doba. A nisam smeo da rizikujem sa zakasnelim letom, pa bih onda propustio kombije. To bi tek bila katastrofa.
I tako se igram na sajtu KLM i Air France i pokušavam da rezervišem letove. I sve se čini da je u redu, ali nema potvrde preko mejla i ne skida mi sa kartice. Onda sam još pomislio da će mi rezervisati dva kompleta letova i dva puta mi skinuti lovu sa kartice. Dok bih uterao pare nazad, verovatno bih se preganjao bar mesec dana. Ali dobro, neka se zna kad Balkanc ode u gastarbajtere, kupuje odmah dva seta karata, da se vidi raskoš. Na kraju sam morao da to sve odradim na starinski način. Zvanjem telefonom. Ugušio sam mučenu devojku dobrih dvadeset minuta dok sve nismo odradili pešice. I eto, imam karte za let u Beograd. Nekad si mogao lepo da odeš u agenciju, daš im žive pare i oni ti lepo odštampaju kartu. A ne ovo zezanje sa internetima.
Mislim da je vreme da polako pripremam odgovore, kad me pitaju kako je tamo u inostranstvu. Pa kažem nešto, kao  – teško je, nije kao pre. Sve je poskupelo, baš je teško. I da, odmah da kažem, ako se neko slučajno nada, nema poklona ni suvenira ovog puta. Već vidim da ću u te dve nedelje ići, kao zadružna mečka, od kuće do kuće da se vidim sa svima koje želim. Moraću da se ubodem u neki kafetić i da tamo dođe ko želi da razmenimo po neku čašicu razgovora…
U subotu je opet bilo veče za muziku u živo. Ovog puta je jedan čikica puštao matricu preko laptopa i pevao. Muzički izbor su mu bili neki šlageri iz šezdesetih i sedamdesetih, nisam prepoznao ni jednu pesmu. Ne peva on loše, ali jednostavno je sve bilo van moje sfere interesovanja. A i društvo u kafani je mahom bilo poprilično starije od mene, pa nismo baš našli zajedničke teme.Tako da sam zveknuo jedan Ginis, odslušao malo muzike i  vratio se kući.
Odoh da čekam rezultate sa maturskih ispita…
Lepo je od vas što i dalje pratite dešavanja na Smaragdnom ostrvu… Ako ste propustili neki članak, imate ih ovde. Takođe, tu je i FB strana sa dnevnim objavama i interesantnostima.
Pozdravlja vas vaš Nešo/Shoney/Marid O’Shaughnerry/Joaquim/Paddy

Slobodno napišite komentar...

%d bloggers like this: