Čak i u obdaništu, među decom, mora postojati hijerarhija. Kako da je onda nema i na mestu gde je okupljen najgori ljudski talog i šljam. Ako ste pomislili na Skupštinu, niste u pravu, mada ste blizu. Mislio sam na zatvore.
Sasvim je jasno da na takvom mestu, možete ili da budete nedodirljivi na vrhu ili na dnu, izloženi svakojakim napadima. Razumljivo je da svako želi da bude deo prvopomenutih. Pre nekog vremena sam završio na robiji. Ni u najluđim snovima, nisam očekivao da ću ikad biti zatvorenik, ali eto, dogodilo se…
Sigurno se pitate Šta je jedan novinar uradio, pa je dobio besplatno državno doobrazovanje? Možda je nekoga oklevetao, napisao lažan članak ili ko zna šta???
Isto pitanje su sebi postavljali i ostali zatvorenici. Mnogi su čuli šuškanja da sam tu zbog ovog ili onog, ali niko nije znao istinu. Uprkos mojoj krhkoj i nejakoj građi, bio sam praktično na vrhu hijerarhije, jer su me zatvorenici gledali sa strahopoštovanjem. Čak i čuvari su mi ukazivali, ako ne naklonost, onda bar poštovanje.
Obično nisam hteo da pričam o mojim danima napolju, jer kad treba da gulim još makar deceniju i kusur, onda je bolje da ne razmišljam o onome izvan rešetaka.
Iz nekog razloga, danas sam bio raspoložen za priču. Sedeli smo u dvorištu, neki su dizali tegove, neki se sunčali, čitali, švercovali zabranjene proizvode. Oko mene se okupila opasna ekipa, zajedno su imali bar milenijum robije.
„Zanima vas zašto sam zaglavio mardelj?“, pitao sam.
Iako im je radoznalost zračila iz očiju, nisu bili sigurni da li žele da im kažem. Nekad je bolje ne znati. Napetost je bila i više nego opipljiva.
„Dakle sve je počelo telefonskim pozivom…“
***
„Gospodine, Piskaroviću, zovem vas…“, začuo sam prijatan, ali ozbiljan ženski glas.
„Izvinite, molim vas, stvarno nemam vremena da sada ispunjavam ankete“, odgovorio sam donekle osorno. Obično sam imao strpljenja za telemarketare, ali sad nije bio pravi trenutak.
Spremao sam ozbiljnu akciju i ne treba mi nikakvo odvlačenje pažnje.
Pakovao sam robu u što manje pakete. Koliko god bih se trudio, uvek mi se činilo da su preveliki i da će ih carinici lako otkriti. Premeravao sam mesta u autu gde bih mogao da ubacim paketić, a da ne izazove sumnju – ispod sedišta, ispod rezervnog točka, u tapacirung…
Kada sam razmišljao o toj ideji, činilo se jednostavnim. Napunim auto robom, pređem preko granice, sretnem se zainteresovanom stranom, dam im robu, oni meni novac i vratim se kući istog dana.
Međutim, kako se bližio trenutak polaska, bio sam sve nervozniji.
Razne crne misli su me saletale. Šta ako me otkriju, šta ako pronađu robu, da li sam spreman da preuzmem toliki rizik da zauvek izgubim slobodu?
U sred mog pakovanja, opet je zazvonio telefon.
„Gospodine, Piskaroviću, saslušajte me samo minut. Zovem vas zbog…“
„Stvarno nije trenutak, pozovite neki drugi dan.“
Ponovo sam prekinuo vezu. O, živote, ala su naporni.
Iako iznerviran, uspeo sam sve da zapakujem kako treba. Činilo se da je svaki paket dobro sakriven.
Promislio sam još jednom, zaključio da rizika praktično nema i krenuo na put.
Već sam stigao do granice i bio drugi u redu do carine, kada sam primetio da jedan paket viri iz sedišta.
Prokleta teleoperaterka, da me nije gušila, sigurno bih primetio. Šta da radim, prebacio sam jaknu preko sedišta, nadajući se da niko neće ništa primetiti.
Bio sam sledeći u redu, kada je telefon ponovo zazvonio.
„Gospodine, Piskaroviću, sačekajte, ne prekidajte vezu. Zovem vas zbog knjige…“
„Mani me se, luda ženo, nemam nameru da kupujem nikakvu knjigu. Kud si baš sad našla da zoveš? Stojim na granici, još ću upasti u roamnig.“ Besno sam prekinuo vezu i bacio telefon na sedište.
Kao za inat, carinik je došao do mene.
„Gospodine, dobar dan. Vaš pasoš, molim vas.“
Predao sam mu pasoš. Nadam se da nije primetio blago drhtanje mojih ruku.
„Imate li nešto da prijavite?“, upitao je.
„Ne, ne, ne“, odgovorio sam tobože nehajno. Pogled mi je ovlaš kliznuo preko suvozačevog sedišta. Činilo se da se ništa ne vidi ispod jakne.
Gledao je u moj pasoš nekoliko trenutaka i baš kad je krenuo da mi ga vrati, zakrčala je motorola.
Odmakao se od mog auta. Neko vreme je pričao i povremeno gledao u mom pravcu. Oblilo me hiljadu znojeva.
Napokon je prekinuo vezu.
„Gospodine, molim, vas, parkirajte auto sa strane, da ne kočimo saobraćaj.“
„O čemu se radi?“, zapitao sam.
„Ne brinite, samo rutinska kontrola.“
Uradio sam kako mi je rečeno. Sve su mi nade splasnule kada sam video da se približavaju carinici sa psima.
Sve se završilo brzo.
„Šta je ovo?“, upitao je jedan od carinika. „Koliko ima ovih paketa“
„“To je… “
***
„Žuto[1]“, ubacio se Miško Fišek, višestruki oružani pljačkaš .
Odmahnuo sam glavom.
„Brate, ali si glupav, nije to ni žuto, ni belo[2], ne bi zbog toga dobio ovoliku robiju. Sigurno je bilo oružje“, ubacio se Đole Pajser, čuveni nasilnik.
Opet sam odmahnuo glavom.
„Nije ništa od toga. Prevozio sam knjige.“
Moji slušaoci su zanemeli.
„Knjige?“, pitao je Sima Šleper, jedan od najvećih dilera. „Jesi li ti normalan?“
Slegnuo sam ramenima.
„Činilo se to kao dobra ideja, švercovati kod njih naše knjige.“
„Bolje da si valjao drogu, oružje i žene, umesto knjiga“, gunđao je Sima. „Brate, udario si na najjači sistem. Samo država može da prodaje knjige. Znaš li ti koju lovu oni obrću? Droga i cigarete su smešne u odnosu na knjige. Ali je zato i robija najveća. Meni su predlagali da uđem u knjige i da se uvoštim od kinte. Brate, nisam imao petlju, za knjige ode glava kao ništa. Dobro da ti još uvek imaš svoju.“
Ostali zatvorenici su se nemo slagali i klimali glavama.
„A što nisi našao nekog advokata, da ti bar malo smanji kaznu? Ovo ti je bio prvi prekršaj?“, upitao je Laza Notar, vrhunski falsifikator i poznavalac krivičnog, ali ostalih zakona.
„Jeste mi bilo prvo hapšenje, ali sam imao i otežavajuće okolnosti.“
Gledali su me pažljivo sa pitanjem u očima.
„Sećate se onih telefonskih poziva? E, pa zvali su iz gradske biblioteke da vratim neke knjige. Izgleda da su već pokrenuli sudsku naplatu.“
Uzdah se proširio grupom.
„Nisi valjda?“, pitao je neko.
Tužno sam klimnuo glavom.
„Da, izgleda da sam prekoračio rok za vraćanje knjiga, bar za tri meseca. Čim je bibliotekarka čula da sam na granici, odmah je kontaktirala carinu da mi spreče izlazak iz zemlje i eventualno besktvo.“
Svi su odmahivali glavom
„E, brate, jesi lud. Zamerio se i knjižarima i bibliotekarima. To se ne radi. Znaš da su oni više od države?“
„Sada znam“, složio sam se ružno.
„Mogao si da fasuješ višegodišnju samicu. I dalje ne verujem šta si uradio… Hoće čovek da švercuje knjige…“
njah njah bravo
žanr NAUČNA fantastika
Misliš da treba da ide u SF? 🙂
ajaj tvoji snovi..
Dobro je da nisu vlažni… 🙂
da da to nam je oficielna kovid stvarnost. hebo Tarkovskog i spaaljivanje knjiga.