Virtuelno muvanje

Društvene mreže su postale nova televizija, bar meni. Posao mi je takav da sam stalno za laptopom, i šta god radio, obavezno su mi uključene društvene mreže. Najčešće Fejsbuk, ove ostale mi ne prijaju iz raznih razloga. Moguće je da su u pitanju moje godine.

Posao novinara zahteva da imam brojne i svakodnevne kontakte sa ljudima, pa mi je lista prijatelja uvek opasno blizu gornjoj granici. Jasno je da samim tim dobijam i svakodnevne zahteve za prijateljstvom. Obično preletim pogledom kroz profil te osobe i ako mi se čini da nije suviše luda, prihvatim prijateljstvo i idemo dalje. Pre nekoliko dana, javio mi se neki momak. Pogledam profil, ništa neobično. Žarko Jakšić. Ništa mi ne govori ime i prezime, ne poznajem čoveka. Kasne dvadesete, doteran, nasmejan, sportista, nema neke sumanute izjave. Čini se da je normalan, mada čovek nikad ne može biti siguran. Ništa, prihvatim zahtev i nastavim da se bavim svojim poslom.

„E, ćao“, stiže poruka od Marka.

„Ćao“

„Šta radiš?“

„Ništa naročito, evo nešto jurim po netu.“

„Super. Odakle si?“

„Inače ili trenutno? Beograd“, gde sad da mu objašnjavam da je moje porodično stablo rastrzano na sve bivše i sadašnje republike one države, uz dodatak nekoliko susednih zemalja.

„Super. I ja.

„Baš lepo.“

„Koji kraj?“

„Centar.“

„uuu, to je super

„Kako se uzme“

„Koliko imaš godina?“

„Mnogo. Dva dana mlađi od vatre, tri dana stariji od točka.“

„hahahahah ne, ozbiljno“

„42…  godine kad znam sve.“

„Pa nisi mator, to su super godine.“

„Sigurno, za lapot.“

„???“

Nastavio sam dalje da pišem članak za sutra. Nadam se će mladić prestati da me guši, kad vidi da se ne udubljujem u razgovor. Ne volim da me dave kroz poruke (a ni inače ne volim da me dave), a retko koristim opciju blokiranja. Ko zna kad će mi zatrebati neko od tih ljudi, za neku priču ili nešto drugo. Povrh svega, videh da momak nije neko sa kim bih imao šta da pričam, ne zna šta je lapot, nije uhvatio referencu na Autostopeski vodč kroz galakasiju…

„Baš si super lik“, natavio je, na moju žalost.

„eto“

„E, hoćeš na video chat?“

„Što?“

„Pa da možemo da se vidimo bolje“

Ovaj razgovor je krenuo u pravcu koji mi se ne dopada previše. Kao i većina muškaraca, često sam bio glupav za bilo kakve suptilne signale. Ali ovo čak i ja prepoznajem kao muvanje.

„Neka hvala, nisam zainteresovan.“

„Što? Hajde pošalji mi sliku.“

„Prijatelju da ti skratim muku. Nismo iz iste priče. Ne zanimaju me muškarci.“

„Jesi probao nekad?“

„Nisam“

„Pa kako onda znaš?“

„Nikad me  muško telo nije privlačilo na način na koji  to radi žensko.“

„Hajde mi onda bar pošalji svoju sliku“

„Nema potrebe“

„Što nećeš? Platiću ti“

„Neka, preskočiću“

„Mogli bi i da se vidimo.“

„Ne BISMO mogli, mojoj ženi se to sigurno ne bi svidelo“

„Oženjen si?“

„da, kao što sam već rekao, već 15 godina. I ako bih i hteo da začinim brak nekim izletom, to sigurno ne bilo sa muškarcem.“

„Cool, baš se ložim na oženjene.“

„hhahhahahh Što? Manje te boli glava? Lakši za manipulaciju?“

„Hoćeš da se ipak vidimo na nekom piću?“

„Ti si baš neki uporan lik?“

„Naravno, znaš kako kažu, ne jebe lep, nego uporan.“

„Znam, to nije baš najtačnije. Kako god, u mom slučaju to ništa neće značiti. Kao što rekoh, apsolutno me ne zanimaju muškarci.“

„Ne možeš znati dok me probaš.“

„Nisam probao ni cijanid, ali znam da mi ne bi prijao. Imam silne prijatelje gejeve, neki od njih su odlični frajeri. Nikad ni prema jednom nisam osetio ništa, a nije da nismo provodili vreme zajedno. Džaba navaljuješ“

„Šteta. Ali možeš da mi pošalješ sliku.“

„Opet se vraćaš na isto. Ništa od toga. Ne praktikujem virtuelni seks ni sa ženama. Hajd’ zdravo“

„Pusti mi sliku bar za kraj“

Ignorišem ga…

„Hajde, što si takav.“

I dalje ćutim.

Shvatio je da neće biti ničeg od moje slike ili bilo čega drugog. Dugo mu je trebalo. Svaka mu čast na upornosti.  A onda sam primetio da poruke nestaju jedna za drugom. Brisao je ceo naš razgovor  Ostali su samo moji odgovori.

Paranoja.

Šta je mislio, da ću uslikati poruke i deliti ih javno po antigej grupama?

Sedeo sam još neko vreme i razmišljao ovom razgovoru. Moram da priznam da mi je sa jedne strane imponovalo, što je mladić od dvadesetak zaključio da sam sa mojih četrdeset i kusur,  prilika. Isto, na stranu što sam oženjen,  nisam baš siguran ni da sam prilika ni za devojke tih godina, mada bi mi vrlo imponovalo kada bi se neka zainteresovala za mene, pa makar kroz šalu.. Ako bih bio iskren, nisam bio ni neka prilika ni sa dvadeset, ali to je većć druga priča…

Najveća misterija mi je zapravo bio njegov nastup. Nije mi jasno kako je zamislio da me smuva na taj način? Posle „ćao“, odmah da mu pošaljem sliku. Ništa neki uvod, romantika, ćaskanje, lake teme, neki kompliment, da mi pošalje neku pesmu, šaljivu animaciju, razrada, da „kliknemo“, pa tek posle nekog vremena poziv na akciju. Ceo odnos između dve osobe je sve samo na seks i to čak na seks u kome nema ni magije ni misterije, ničega. Nije morao da se trudi ni toliko, mogao je sve sam da odradi ručno. Sve i da sam homoseksualac, takvo „muvanje“ bi mi samo bilo odbojno.

Da ii je moguće da omladina, bez obzira na seksualnu orijentaciju ovako zamišlja zavođenje?

E, omladino moja draga, na potpuno pogrešan način korisitite ovaj internet.

„Ćao, opet ja“, zasvetlela je poruka…


Priča je obajvljena u zbrici Rutava Mara i druge pričeMagazini Optimist i Bookvar poslednjih nekoliko godina objavljuju zbirke priča sa LGBT tematikom, moje priče se nalaze u poslednje tri zbirke…

Оставите одговор