Pažljivo sam posmatrao pridošlicu. Muškarac od šezdeset, možda sedamdeset godina, nešto duže kose i uredno potkresane brade. Ruke su mu bile prekrivene brojnim tetovažama, na prstima raznovrsno prstenje, farmerke i majica sa slikom nekog rok benda za koji nikad nisam čuo. To nije suviše čudno, pošto slabije pratim tu vrstu muzike.
Obično sam drugima prepuštao da se time bave, ali sam ovog puta želeo da lično prisustvujem, zanimalo me šta ovaj čovek ima da kaže.
Sedeo je, udobno zavaljen, u fotelji preko puta mene. Razdvajao nas je masivni drveni sto na kom je zujao laptop.
Ogledao se radoznalo oko sebe.
“I to je to?”, upitao je nehajno.
“Očekivao si nešto drugo?”
“Ne znam ni sam, možda. A možda i ne. Tja, nije ni važno”, odmahnuo je rukom. “Nego, strašno bi mi prijala cigareta. Da nemaš možda neku pri ruci? Ne znam gde su moje”, pitao je dok je prepipavao džepove.
“Naravno da može”, odgovorio je uz široki osmeh i počeo da mota cigaretu. “Hoćeš li da smotam i tebi?”
Klimnuo sam glavom.
“Retko palim, ali danas ću napraviti izuzetak. Cenim da ti motanje nije strano i da imaš nekog iskustva?”
“Da znaš da imam, svega je bilo. Nego, kad sam počeo da izvoljevam, ima li šanse da se ovde dobije kafa i neko piće?”
Otvorio sam ormarić iza sebe i izvadio flašu viskija.
“Nadam se da će odgovarati?”, pitao sam i sipao piće u dve široke čaše.
Muškarac je, probavši, coknuo jezikom, a zatim zadovoljno klimnuo glavom.
“Prava stvar… Sitnice koje život znače…”
Ćutali smo i uživali u ćilibarskoj tečnosti, dok smo ispuštali plavičasti dim.
“Jesi li zadovoljan svojim životom?”, pitao sam prekidajući tišinu,
Slegnuo je ramenima.
“Bilo je uspona i padova, lepog i ružnog, ali suština je da sam prilično zadovoljan svojim životom.”
“Stvarno, ništa ne bi menjao kada bi mogao?”
“Ne znam. Šta da ti kažem, više para, manje stresa, drugačiji životni izbori. Ko će ga znati? Promeniš jednu sitnicu i sve ostalo bude drugačije. Zamah krilima leptira na jednom kraju sveta i slične priče…”
“Eh, sad si prešao u duboku filozofiju”, osmehnuo sam se.
“Ozbiljno ti kažem”, odgovorio je otpuhujući dim. “Promenio bih svašta i ništa. A verovatno bih opet uradio sve isto kao i pre. Znaš kako kažu, da se mozgovi kotrljaju ulicama, svako bi opet trčao za svojim.
Svirao sam sa mnogim dobrim muzičarima, nemalo njih je bilo onoliko bolje od mene. Upoznao sam različite ljude, bio sa predivnim ženama, video brojne države i gradove. Svirao i za bogataše i sirotinju, za kintu ili za džabe. Ništa nije bilo važno, osim muzike.”
Zamislio se.
“Mada, možda…”
“Da?”
“Pade mi na pamet jedan od najlepših, ali istovremeno i jedan od najgorih dana u mom životu.”
“Istovremeno i najbolji i najgori? To već zvuči kao dobra priča.”
“Da li je dobra, ne znam, ali jeste priča”, licem mu je prešao setni osmeh. Sa užitkom je ispraznio čašu i smotao novu cigaretu.
“Bilo je to pre mnogo vremena, imao sam trideset i tri godine, živeo sam od danas do sutra, bez nekih obaveza i planova. Išao sam gde bi me put ili muzika vodili.”
Ćutao sam i čekao.
“Bio je lep letnji dan. Umereno toplo, pirka vetrić, hlad na sve strane, u blizini žubori potok. I okupilo se društvo u vikednici jednog prijatelja. Bilo nas je dvadesetak, muško žensko, parovi, samci, dečurlija koja trče na sve strane. Roštiljanje, cirka, malo duvke. Raj na zemlji.”
“Zaista se čini idiličnim.”
“Video sam sveta, bio na raznim žurkama, roštiljima, sedeljkama, prijemima, ali taj dan, taj dan je bio nešto.”
Ponovo se prepustio mislima.
Izgledalo mi je kao da se podmladio samo prisećajući se.
“Neverovatan dan. Smeh, zezanje, muziciranje. Hej, većina je znala da svira, makar amaterski. Ali nije bilo važno koliko je neko bio dobar, već kako je osećao muziku. Samo smo se smenjivali na instrumentima i svirali iz duše i srca. Predivno. Jedna od najboljih svirki u mom životu.”
“Kažu da je muzika najbožanskija stvar koju čovek radi”, dodao sam.
“Vrlo moguće. Nikad nisam bio vernik, ali sam muziku uvek doživljavao skoro kao religiju. Ništa ne povezuje ljude kao muzika, osim možda rakije i Nokije. A mi smo bili kao džuboks, koji ne prestaje. A onda je došao i vrhunac tog dana.”
“Žena?”
“Naravno, uvek je u pitanju žena, zar ne?”, namignuo je.
Slegnuo sam ramenima.
“Obično jeste, mada ne mora da znači.”
“I onda sam primetio nju. Brineta, sa odsjajem bakra. Kasne dvadesete, lepa, moglo bi se reći obično lepa, ali za mene, neodljiva. Nosila je dugačku haljinu, koja je savršeno oslikavala njeno vitko telo. Bila je malo izdvojena od ostalih. Pevala je sa nama i veselila se, ali se ipak činilo kao da nije tu. I ranije su me razne žene privlačile, ali ona, ona me vukla kao magnet. Prošlo je nekoliko sati dok nisam smogao hrabrost da joj priđem. To mi se nikad do tad nije desilo, jer sam obično prilazio devojkama bez problema. Ovog puta jednostavno nisam mogao tek tako da uletim.”
“Svako od nas je pre il kasnije naišao na takvu osobu.”
“Da, nisam verovao da će se to meni ikad dogoditi. Prošlo je neko vreme, dok nisam bio siguran da moram da krenem ili sad ili nikad. I u nekom trenutku sam ispunjavao muzičke želje i pitao sam da li neko ima posebnu želju, a gledao sam u nju. Pogledala me svojim čokoladnim očima i rekla Znaš li možda ‘Touch me’ od Dorsa?”
“Opa…”
“O, da, jedna od najlepših i najljubavnijih pesama svih vremena. Naravno da sam znao. Odgovorio sam da ću probati, ali da ne garantujem da ću biti bolji od Džima. Posle nekoliko stihova, naši glasovi su se usaglasili. Celo društvo je utihnulo i pustilo nas dvoje da izvedemo pesmu do kraja. Magija…”
“Uh, krenuli su mi žmarci samo kad te slušam.”
“Kao da me protresla struja. Otpevao sam još nekoliko pesama po njenoj želji i nakon toga predao gitaru nekom drugom i sa pićem u rukama prišao devojci.
Rekla je da se zove Eva. Odgovorio sam da je onda suđeno da se bolje upoznamo. Znam, malo glupav ulet, ali ništa pametnije mi nije palo na pamet.”
“Nekad prođu i glupavi uleti.”
“A često ne. Odgovorila je da bi meni, kao muzičaru od zanata i slobodnom duhu, možda više odgovarala Lilit. Taman smo se zapričali, kad su me opet pozvali da se prihvatim gitare. I tako se nastavilo narednih nekoliko sati, malo bih svirao, malo bih pričao sa Evom. Što smo duže pričali, to sam bio svesniji koliko smo slični. Jednostavno smo kliknuli. Kao da smo bili predoređeni jedno za drugo. Kao da se znamo kroz sto života.Udubili sno se u razgovor i tek posle nekog vremena sam shvatio da ne čujem ni muziku, ni ljude, ništa, samo nju. Sedeli smo uz reku, potpuno sami. Već je uveliko prošla ponoć, žurka se umirila i tek se čuo po neki usamljeni glas. Bilo je sveže, pa smo ogrnuli jakne. Mogao sam beskrajno da gledam u njene oči. A osmeh, osmeh me kupio za sva vremena. Zaljubio sam se kao klinac.”
“Ima li lepšeg osećaja od zaljubljenosti”, rekao sam više kao tvrdnju nego kao pitanje.
“Da, to je prava stvar. I tako smo sedeli uz reku, pričali, a onda je došao vrhunac dana.”
Podigao sam obrvu.
“Stidljivo, bojeći se da ne razbijem magiju, spustio sam usne na njene. Na trenutak sam pomislio da sam požurio i prešao crvene linije. Srećom, nije bilo razloga za strah, uzvratila mi je poljubac. On se pretvorio u zagrljaj i igru rukama, koje su prelazile preko naših tela i naravno, sve je vodilo ka skidanju odeće i vođenju ljubavi. Svežina vode, topao letnji vazduh, naša vrelina a pokrivač je bila mesečina koja je padala na nas.”
“Kakva slika. Zavidim ti na tome kako koristiš svoje reči kao slikar.”
“To samo kad je Eva u pitanju, obično nisam tako poetičan.”
Zaćutali smo. Pomislio sam na svoje davnašnje zaljubljivanje. Davno je to bilo…
“Predivno, ali stvarno. Nego, nije mi jasno kako je to bio i najgori dan u tvom životu”, pitao sam pažljivo, mada sam već naslućivao gde sve vodi.
“Rekla je da sutradan ide u grad na drugom kraju zemlje, a posle toga kreće dalje na put. Bez nekog velikog plana, samo da obiđe mesta koja nikad nije videla. Negde će ostati dan, negde tri, negde nedelju, negde mesec, sve u zavisnosti od toga šta tamo pronađe. A ako želim, mogu da joj se pridužim.”
Sipao sam na po još jedno piće, primetivši da se polako bližimo kraju flaše.
“Zahvalio sam se na ponudi rekavši da imam zakazane svirke za nekoliko naerdnih meseci i da je to velika stvar za moju karijeru. Bio sam deo odličnog benda sa vrhunskim muzičarima. San snova. Nešto čemu san težio celog života. Dobro, odgovorila je, vidimo se onda na nekom koncertu. Naravno, odvratio sam, i obećao joj propusnice za bilo koji naš koncert. Osmehnula se i rekla da jedva čeka.”
Vreteo je čašu i u ruci i zaćutao.
“Mislio sam da ćemo se sresti pre ili kasnije i da je sad najvažnije da se bavim muzikom na način na koji volim. A za nas dvoje će biti vremena u budućnosti. Nije ga bilo. Nikad je više nisam sreo. Bilo je drugih žena, ali nikad, nikad ni jedna nije bila ni prineti Evi. Tako da na kraju, ni sa jednom nisam želeo da ostanem zauvek. Žao mi je što sam tim divnim, a i manje divnim, ženama ulivao lažnu nadu i potom ih gurao od sebe.”
Obojica smo ćutali, pili i pušili.
“Žališ li zbog toga što nisi otišao sa njom?”
“Hiljadu puta sam zažalio što nisam i ko zna koliko puta sam hteo da krenem u potragu za njom i isto toliko puta sam našao neki izgovor. Te samo još ova svirka, te sad putujem, te bila je to samo prolazna šema, te zaboravila me…”
“Ko hoće, nađe način, ko neće, nađe izgovor.”
“Baš to. A ja sam ih imao onoliko. Kako je vreme prolazilo, bilo mi je sve teže da se pokrenem i sve sam više sumnjao da je onaj dan bio stvaran. Prvo su prošli dani, pa nedelje, pa meseci i na kraju godine i decenije. I eto, nikad je nisam potražio.”
Ponovo se tišina spustila na nas.
“A kada bi mogao, da li bi postupio drugačije?”
“Bih. Ne bih. Ne znam. Možda je ovako i bolje. Možda bi bili zajedno, a možda se rastali kao najljući neprijatelji. Ko će ga znati. Nego, ako ikada umrem, poželeo bih samo jednu stvar.”
“Je li? Koju?”
“Želeo bih, kada umrem, da raj izgleda kao onaj moj savršeni dan i da traje zauvek. To bi stvarno bilo nešto.”
“Ljudi verovatno zamišljaju i gori raj. Nije loše to tvoje…”
“Prođu decenije i čovek shvati da su najbolje stvari bile pored nas. Oni pametniji i mudriji ih prepoznaju na vreme i drže ih se. Mi, ostali…”
“Ništa gore od naknadne pameti…”
Prekinulo me zujanje interkoma.
“Izvini”, rekao sam. “Moram da idem, posao zove.”
“Hajde, nemoj da te zadržavam”, odgovorio je. “idem i ja polako. Možda se opet vidimo, hvala na čašici razgovora.”
“Nema na čemu. Sigurno ćemo se videti opet.”
Izašao je iz moje kancelarije noseći setni osmeh.
Gledao sam za njim i skinuo naočare za virtuelnu stvarnost.
Ponovo sam se našao u svojoj pravoj kancelariji, okružen brojnim monitorima, na kojima su se smenjivali prizori iz života različith ljudi. Pogledao sam monitor na kome je bio moj sagovornik. Spavao je nežno osmehnut.
Na ekranu pored njegovog, videla se starica. Hm, možda bih mogao pre kraja i nju da posetim, baš me zanima kako ona gleda na protekle godine.
Iz razmišljanja me prekinulo kucanje.
Podigao sam pogled i video Marsonija naslonjenog na dovratak. Bronzana koža, crna kosa i večiti osmeh, činili su ga privlačnim među svim polovima i rodovima. Nekad sam mu beskrajno zavideo na tome. Sad sam se već navikao na činjenicu da ne možemo svi da plenimo izgledom i harizmom. Preleteo je pogledom preko mojih monitora.
“Dobre su te naočare za snove, zar ne?”
“Jesu, moraću da pohvalim tehničare, mnogo olakšavaju interakciju sa likovima. Mada malo ubijaju kreativnost. Nekad sam morao da govorim iz zapaljenog žbuna ili direktno iz oblaka.”
“Uh, kad se setim kad je to bilo. Neka, nije mi žao, uvek sam za tehničke inovacije. A kad ćeš da se maneš njih dvoje?”
“To je bio i ostao moj prvi svet, dobro, drugi, jer sam nakon grešaka u Zemlji 1, napravio Zemlju 2.”
“To tvoje gledaju samo razne napaćene i nesrećne duše, koje se nadaju nekom srećnom kraju”, nastavio je sa podbadanjem.
“Ne možemo svi da pravimo blistave svetove sa intrigama, osvajanjima i razaranjima planetarnih sistema, hiljadama mrtvih, intergalaktičke vojske Romanijusa i slično.”
“Šta ću kad ljudi vole uzbuđenje koje im nedostaje u pravom životu.”
“Verujem da je kinta dobra?”
“Fenomenalna. Sponzori se utrkuju da me zaspu zvečećom valutom. Ali ti, Adamarine, napravio si ceo svet samo da pratiš priču dvoje ljudi. Ko bi rekao da će tako nešto jednostavno toliko trajati i opet ti donositi pristojnu lovu? Hoćeš li ikad da ih povežeš u srećni kraj?”
“Moje je samo da im dam okruženje, oni imaju slobodnu volju. A i ovi iz produkcije i marketinga poprilično utiču na sve”, dodao sam gorko.
“Oni uvek moraju da budu mirođija. Srećom, mene ne diraju previše, jer im donosim džakove para”, odmahnuo je rukom prezrivo. “Imaš ti tu žicu. Kad se setim da pokretao ratove zbog to tvoje dvoje, samo si ih tada nazvao Jelena i Paris.”
“Tad sam bio mlad i vatren. Sad se vatra malo ugasila”
“Nemoj samo da odeš u penziju, ko bi posle pravio te njanjave svetove?”
Nasmejali smo se zajedno.
“Dobro, jesu li tebe poslali da analiziraš moj svet ili imaš nešto pametno da kažeš?”
“Dođi gore, na 112, žurka povodom novog sveta.”
“Onog gde korisnici sami prave sadržaj i vode celu priču? Odnosno, misle da vode sve sami.”
“Baš to.”
“Menadžment opet hoće da smanji broj zaposlenih?”
“Stručnih, dovoljni su im samo neki klinci da povremeno usmeravaju korisnike. Ali ne brini, mi smo sigurni.”
“Sreća naša što se dobro kotiramo.”
“Jasno mi je za mene, ali ti ćeš mi biti večita misterija.”
“Moj svet je zasnovan na večitoj ljubavi, to će uvek prolaziti.”
“Večita, a vazda nesrećna. Ljubav je ipak malo precenjena, da ti kažem. Mada, koliko vidim tvoj svet sve manje ide u tom pravcu. Koliko su puta pokušavali, kroz vekove tog tvog sveta? I iako si im davao različita imena, uvek su u pitanju bili njih dvoje, Tristan i Izolda, Orfej i Euridika, Pokahonatos i Džon, Džek i Rouz, Kako su se zvali u tvom velikom hitu hitu? Rodeo i Julica?”
“Romeo i Julija.”
“Da, dvoje zaljubljenih klinaca, koji su zaslužili batene, a ne slavu. I od tada stagniraš. Dao si im suviše slobodne volje, pa će sporedni likovi još i uništiti tvoj svet, džaba ljubav.”
Nisam želeo ni da potvrdim ni da opovrgnem njegov stav, ali njegove reči su bile poprilično istinite.
“Za nekog ko forisira megalomaniju i skupe i grandiozne efekte, nešto si mnogo dobro upućen u moje likove”, pokušao sam da skrenem temu. “Pa ti si jedan romantik, koji veruje u ljubav.“
“Svašta, ljubav je izmislila sirotinja, da bi mogla da dobije malo akcije za džabe. Nego kad mi dođu neke ženske, onda im pustim tvoj kanal da malo opustim atmosferu.”
“Znači, trebaš me da ti muvam ženske? Ne pali sva tvoja blistavost i harizma.”
“Heh, ne laskaj sebi suviše. Ta koja je došla u moj stan, već je odavno pala na moj šarm. Nego, tek sad vidim da si im opet dao originalna imena, Adam i Eva. To nisi dugo radio. Šta bi to moglo da znači?”, pogledao me značajno. “Pa ti si i dalje zaljubljen u nju i nadaš se da će ti se Evalin vratiti. Adamarine, Adamarine, kad ćeš naučiti?“
Nasmešio sam se nesigurno.
“Ma hajde, da li ti se činim toliko očajnim da stvorim jedan svet i da se njime bavim godinama, samo da bih vratio izgubljenu ljubav?”
“Kako da ti kažem, ličiš na nekog takvog.”
Oćutao sam…
Pogledao je ponovo ekrane.
“Kraj još jedne sezone?”
Klimnuo sam gledajući u ekrane Adama i Eve.
“Još malo i kraj.”
I još jednom Evalin nije došla, pomislio sam sa setom. Odmahnuo sam glavom i teškom mukom navukao osmeh.
“Žurka, kažeš? Što da ne, čuo sam da su na novom svetu neke zgodne koleginice.”
“O, da, znaš kakve mačkice to rade. Hajde, možda i uhvatiš neku na tvoju melanholiju. A ako nećeš ti, sigurno ću ja imati više sreće.”
Svojevrsni početak ove priče je ovde.
Bravo, Šone, majstore! Priča je zaista autentična. Veoma mi se dopada.
Hvala, vrlo ste ljubazni… 😀