Napokon pobeda

„Dragi moji prijatelji, gejovi, želim vam srećan novi zakon. U ime svih strejtaša, želim vam naijskreniju dobrodošlicu u klub“, rekao sam dok sam podizao čašu vina.

„Hvala“, odgovorio je Vlada.

„Hvala“, podigao je i Miloš čašu, široko se osmehujući. „Godinama smo se borili za ovaj trenutak.“

„Išli na tribine.“

„Pisali mejlove i tekstove za portale.“

„Gostovali u emisijama.“

„Rapravljali se sa ludacima i primitivcima sa društvenih mreža.“

„Pravili razne mimove, gifove i slično.“

„I sad smo napokon ostvarili istorijsku pobedu.“

„Napokon možemo i zvanično da istupamo u istopolne brakove.“

Pogledali su se sa sa toplinom u očima i nazdravili jedan drugom.

Uživao sam u njihovoj povezanosti i u tome kako se međusobno dopunjuju. U ova vremena, retko se nalazi takva posvećenost drugoj osobi.

„Nego, kad ćete vas dvojica?“, upitao sam nehajno, pijuckajući odlično čileansko vino. Vlada i Miloš su uvek znali da odaberu dobro piće.

„Šta nas dvojica?“, upitao je donekle zbunjeno Miloš.

„Pa, da se uzmete, naravno. Niste li stalno pričali kako treba što pre da se uzvoji zakon o istopolnim brakovima, da možete i vi da imate sva prava kao i hetero parovi. Red je da kao istaknuti aktivisti, prvi istupite“

„Nema žurbe“, odvratio je Vlada smeškajući se. „Sad kad je zakon tu, možemo natenane da napravimo idealno venčanje, da odaberemo pravu lokaciju, muziku, garderobu i sve ostalo.“

„Kako misliš nema žurbe?“, ubacio se Miloš. „U pravu je. Treba što pre to da uradimo. Da povedemo ličnim primerom. Da ohrabrimo one koji se plaše.“

„Dobro, opusti se. Videćemo za neki termin, samo da nekako sve to uklopim sa poslom. Znaš da sam trenutno u haosu.“

„Nemoj sad te priče, posao. Ti si uvek u nekom haosu. Ako se volimo, možemo to da uradimo samo u opštini sa kumovima, a posle ima vremena da smišljamo gala žurke.“

Sipao sam sebi još jednu čašu vina. Baš je odlično. Popio sam skoro litar i još me nije uhvatilo.

„Ma, i u pravu ste“, nastavio sam, zadovoljno cokćući. „Gde imate da žurite? Što da se zakopate kao i mi ostali?“

„Eh, da se zakopamo? Što, brak je jedna lepa stvar“, ubacio se Vlada.

„Jeste, ne kažem, ali zahteva mnogo rada i posvećenosti. Lepo kažu stari, dok sa nekim ne pojedeš džak soli… Prihvataš nečije vrline, ali i mane, uverenja, nečiju porodicu, prijatelje. Ipak je to obavezivanje, ako ne zauvek, onda bar za dugi niz godina. Dok vas smrt ne rastavi i kako već, zaboravio sam, davno je bilo. Nema više odlaska na gridndr čim ti dosade nečije čarape u kući i traganja za nekim novim frajerom. Nema lakog izvlačenja, taj papir čini osetnu razliku. “

Vlada se nelagodno promeškoljio.

„Mi ne moramo toga da se plašimo“, mirno je rekao Miloš. „Nas dvojica se poznajemo u dušu.“

„Drago mi je zbog vas i stvarno vam najiskrenije želim da uspete.“

„Kad ima volje ima i načina“, mudrovao je Vlada.

„Tačno. A i ti razvodi su strašna gnjavaža“, nastavio sam o bračnim lepotama. „Te advokati, te sudovi, te troškovi, te prljav veš. Nekoliko mojih prijatelja se razvodilo, nikad nije bilo prijatno.“

„Kad su ljudi normalni, sve se lako završi“, rekao je Miloš nepokolebljivo.

„To svi kažu. Kako je krenulo, još ćete morati da napravite i predbračni ugovor“, smejao sam se grohotom. „Zamisli, Vlado da se razvedete, pa ti Miloš podigne pola tvoje imovine, a nije da baš nemaš ništa. Još da moraš da ga izdržavaš, zato što je zarađuje manje od tebe.“

Jedva sam se smirio od smeha. Suze su mi neprestano lile. Iz nekog razloga, njih dvojica se nisu smejali. Čudno, obično imaju dobar smisao za humor.

„Dobro de, nema potrebe da idemo u te krajnosti. Ne bih ja nikad od Vlade uzeo ni dinar i on to zna. Nama ne treba neki ugovor da reguliše naše odnose“, nehajno je odvratio Miloš, odmahujući rukom, gledajući upitno svog izabranika.

„Da, nije problem, možemo da napravimo taj ugovor. To je i tako samo papir“, složio se Vlada, ignorišući Miloševo zgražavanje. „Nije to više toliko neoubičajeno, čak ni na našim prostorima.“

„Kako to misliš TO je samo papir? To je jedan ponižavajući papir, koji ukazuje da nemaš poverenja u mene i u našu vezu. Da li stvarno misliš da bih ti uzeo bilo šta?“

Miloš je u neverici odmahivao glavom.

„Ne, naravno, nego… “

„Šta nego?“

Sipao sam još jednu čašu vina. Baš je dobro, možda bih mogao da potražim negde, da kupim nekoliko boca.

„Pustite to ljudi, da li je papir ili nije papir. Vi se volite i drugo nije važno. Pregurali ste vi svašta, proći ćete i bračnu legalizaciju. Što da mislite o razvodu, a niste se još ni venčali. A zamisli tek kada vam dozvole da usvajate decu“, nastavio sam, pokušavajući da prekinem bilo kakvu njihovu raspravu. Mrzim kad se parovi svađaju u javnosti.

„To će biti nastavak naše borbe. Ima toliko dece bez roditelja, koji vape za ljubavlju.“

„I treba da bude nastavak borbe“, složio sam se. „Da usvajate decu, nego šta. Taman da ima ko da vas smata odgovornim za sve što ne valja u njihovim životima. Ja sam se već pomirio da će me ovo moje dvoje, iako su tek ušli u tinejdžerske  godine, okriviti za svaki svoj promašaj. Eh, tatina deca, što znaju da me iznerviraju, niko ne zna.“

Vlada i Miloš su me samo gledali.

„Ne mora uvek da se završi tako“, tiho je rekao Vlada.

„Ne mora. Što si pre svestan kako sve funckioniše, biće ti lakše. A vas dvojica, kao ništa ne zamerate svojim roditeljima?“

„Mi smo drugo“, branio se Miloš. „Nas roditelji nisu mogli da shvate i da prihvate onakvima kakvi smo.“

„Ti si ubeđen da ćeš moći da prihvatiš sve kod svog deteta i nećeš pokušati da nametneš svoju volju ili da ga ispraviš ako krene pravcem za koji misliš da nije dobar?“

„Naravno“, odgvorio je ubeđeno. „Bar smo mi svesni kako izgleda kad nemaš roditeljsku podršku.“

Neubeđeno sam slegnuo ramenima, mašio se za flašu i utvrdio da je prazna.

„Ništa momci, vreme mi je da idem, uživajte u vašoj pobedi i najiskrenije vam želim da što pre stanete na ludi kamen, a da zatim proširite porodicu.“

Ispratili su me ćuteći, svako zaglavljen u svojim mislima. Pomislio bi čovek da će se više radovati velikoj pobedi.

Slika – Marla66