Jesam peder, nisam gej…

Nisam peder. Dobro, možda jesam. Zapravo sa jedne strane – nisam, a sa druge – jesam. Odnosno, možda i jesam peder, ali nisam gej. Ili jesam, oba ili nisam ni jedno, uh.

Konfuzno, zar ne?

Više ni sam ne znam.

Cela zavrzlama je počela, kao što vam je već poznato, onda kada sam uz pomoć starog druga Vladice, naveo ljude da pomisle da sam peder, da ne kažem – gej. U tom trenutku, se činilo kao dobra ideja.

Što se tiče karijere, pokazalo se da je moja varka uspela i da mi na poslu nikad nije bilo bolje, što se pozitivno odrazilo i na moje finansije.

Moja, sad već bivša supruga, i dalje odlično glumi u ovoj našoj predstavi. Toliko se uživela u ulogu da je čak i zatrudnela sa onim njenim studentom. Takvu posvećenost čovek može samo da ceni.

Prijatelji, tu i tamo, neki su uz mene, neki nisu. Voleo bih da im kažem da je sve samo gluma, ali procuriće priča i onda sam tek ugasio.

Ono što mi najviše smeta je što se i kod jednih i kod drugih promenio njihov odnos prema meni. Ne znam da li mi je gore sa ovima koji me ne podnose, nazovimo ih mrštavcima ili onima koji su puni podrške, nazovimo ih smeškavcima.

Ovi prvi,  mrštavci, mi se sve ređe javljaju. Obično se snebivaju u mom društvu, ne kometarišu dobre ribe, ne pričaju masne viceve i bračne i vanbračne avanture. Ne žele me ni u jednoj sportskoj ekipi, a kažu da ne znaju da igraju badminton. Taman posla da zajedno odemo na bazen kao nekad. Neki su čak prestali i da se rukuju sa mnom. Majku mu, ako sam peder, nisam gubav.

Sa druge strane, imamo smeškavce. Njima je sve super i neverovatno su puni razumevanja. Stalno me zivkaju, da mi se nađu u ovom mom periodu prilagođavanja. Te me zovu na neke modne revije, te na neke alternativne pozorišne predstave. Pa me kljukaju nekom čudnom hranom i nude isključivo neobična pića, kao što je alkohol dobijen od mleka jaka sa Tibeta. A da ne pričam da mi poklanjaju garderobu u pastelnim bojama, često roze i crvenoj. Majku mu, pa ako sam peder, ne znači da želim da pratim baš svaku modnu budalaštinu.

A tek moje drugarice. One su većinom na strani smeškavaca. Stalno me zovu da im pomognem u izboru garderobe, a ja ne mogu da uparim ni dve čarape, a kamoli nešto drugo. Pa se skidaju ispred mene, kao da sam nevidljiv. Stalno mi pričaju o svojim najintimnim događajima i problemima. Majku mu, ako sam peder, to ne znači da moram baš sve da slušam.

Uh, ubiše me predrasude. Mislim da je televizija kriva što ljudi imaju ovakve stavove.

Najgore od svega je što me producent sa kojim sarađujem proganja mesecima. Uspevao sam da ga izbegnem, te vadi se na prehladu, te na zubara, te žurim da sahranim babu, ali polako mi se iscrpljuju izgovori. A on se suprotno mojim očekivanjima, napalio kao mladi majmun, jer misli da glumim nezainteresovanost, ne bih li ga još više raspalio. Sa jedne strane on je jedan od najvažnijih ljudi u medijima i saradnja sa njim mi je donela samo dobro, ali sa druge strane nisam siguran do koje mere treba da se uživim u lik.

Konsultovao sam se sa bivšom suprugom, i ona misli da treba da idem do kraja. Uostalom, šta će mi faliti, od malo seksa još niko nije umro? A neće trajati duže od par minuta, dobro ona zna kakav sam u krevetu. Mene malo više brine što ne znam kakav je on u krevetu.

Teške muke su me pritisle. Sad se pitam da li da se držim uloge do kraja, ma koliko mi teško palo i da i dalje uživam u blagostanju ili da prekinem šaradu i vratim se pašteti u crevu? Ako imate neki savet, bio bih ga rad saslušati.