Momčilo Bajagić Bajaga

Nisam se već neko vreme bavio onima koji su uticali na moj razvoj i životni put. Bajaga je jedan od njih.

Pretpostavljam da nema potrebe da previše pišem o njegovoj karijeri i uticaju na domaću muzičku scenu. To možete i sami da uradite uz samo nekoliko klikova. Ima nas koji se sećamo da nije uvek tako bilo. Informacije smo tražili malo po malo, ovde reč , onde rečenica. Mislim da sam bio na početku srednje škole kada mi je tada najbolji prijatelj (kasnije sam ga izgubio i to ponajviše mojom krivicom, ali to je već druga tema) rekao da je Bajaga pisao pesme za Čorbu. Svaki dan čovek sazna nešto novo.

Dužan sam da vam kažem odakle ta opsesija Momčilom. 91. sam sa majkom i bratom došao iz Zagreba u selo Krušar, pored Ćuprije. Tamo mi je živela baba (uvek je bila baba, nikada baka) po majci. Verovatno nikad nisam pokazao toj ženi koliko cenim njenu požrtvovanost. A možda nisam ni shvatio, sve dok nije bilo kasno… Da se vratim na temu. Imao sam dvanaest godina i činilo mi se da sam pao na drugu planetu. Sve mi se skupilo – rat, sankcije, kriza, gubitak oca, prijatelja, dijametralno drugačiji život, mentalitet (moram da priznam da su me svi, čak i deca odlično prihvatili). Morao sam da nađem neko poznato i čvrsto sidro. Kako je lako baviti se ličnom psiho-analizom nakon toliko godina. Ako vam zarteba amaterska psihoanaliza, stoji vam na raspolaganju.

Druga strana moje porodice je iz Grubišnog Polja, mesta nedaleko od Bjelovara. Ispostavilo se da je Bajagina baba iz istog mesta i da je on povremeno dolazio. Koliko sam čuo, još uvek ga spomenu stari drugari. Rado sam išao u taj kraj i za isti me vezuju lepa sećanja. Tamo sam otkrio Alana Forda, uživao u odličnoj kuhinji i savladao osnove pecanja. Naravno, prvi put sam čuo, verovatno najbolji album Bajage i instruktora pozitivne geografije, Prodavnicu tajni. Dakle, Momčilo sa drugarima je bio moje sidrište u neka druga vremena i spas od ludila koje nas je sve okruživalo.  

Kao šiparica sam sakupljao postere, novinske tekstove, kasete, ploče. Molim bez zluradih komentara. Prve pesme koje sam naučio da sviram, bile su njegove. Istini za volju, ni sada nisam odmakao mnogo dalje. Svaka mi je pesma i dalje draga. Jedino ona navijačka mi nije nešto, jer nikada nisam bio za navijanje, klubove i slično. Nisam sakupljao lične predmete, ne zato što sam se gadio, već mi niko nije nudio. A što sam bio naložen na onu njegovu kožnu jaknu prekrivenu nitnama, to je tek posbna priča. Srećom, nikad nisam došao u posed takvog predmeta. Prvo, malo je kič, ako ćemo iskreno, a drugo, mora da je teška kao tuč.

Silno sam želeo da se upoznamo i sve sam se nadao da će se pojaviti neko ko će nas povezati. Jednom sam ga video kada je sa porodicom na železničkoj stanici čekao voz. Bilo mi je glupo da se namećem. Drugom prilikom sam poslao pismo na adresu za koju mi je rečeno da je Bajagina. Pismo se vratilo, primalac nepoznat. Možda je tako i bolje, retko je dobro kad čovek uznaje svoje heroje.

Od tada su prošle mnoge godine. Snimili su nekoliko albuma, neki su bili bolji, neki lošiji, bar po mom mišljenju. Instruktore sam slušao u nekoliko navrata i uživao svaki put. Redovno prolazim pored Cveleta, pošto živi u mom kraju ali mu naravno, ne prilazim. Šta sad da gušim čoveka?

Muzički ukus mi se granao u različitim pravcima, ali i danas sa velikim zadovoljstvom slušam tišinu dok limene trube duvaju.

Hvala zemljaku i instruktorima što su bili moje sidrište u vreme kada je bilo malo takvih mesta.