Jeee, napokon je ove nedelje došlo malo sunca, pa temperature stižu čak do 23, 24 stepena. Nije to loše. Da ne grešim dušu, u načelu sve vreme mog boravka umereno toplo, jedino što je često oblačno ili povremeno kišovito. Zapravo, još uvek mentalno ne prihvatam da je napolju relativno toplo, čak i kad je oblačno. Nekako je u mojoj glavi toplota povezana sa suncem i vedrim nebom. Ali dobro, naviknuću se valjda.
Početkom nedelje smo imali sastanak sa rukovodstvom u fabrici. E, pošto je generalni direktor Amerikanac (a tamo je i na kraju krajeva i sedište firme), onda se on uključio preko kamere. Eto, šta ti je tehnologija. Najveći deo priče su izneli domaći šefovi. Nakon kratkog uvoda o teškoćama u kojima se Evropa, a i Irska našla zbog sveopšte zabave sa Rusijom, došli smo do glavnih stvari. Spomenuta je i najveća inflacija još od osamdesetih. Firma je obećala povećanje plate, koje kreće već od sledeće nedelje. Vrlo smo svi bili zadovoljni takvom odlukom. Bilo je zanimljivo i što je više puta spomenuto kako su radnici u fabrikama zapravo najvažniji deo kompanije i da nema nas, ne bi bilo ni kompanije. To može sve biti kliše, ali je lepo čuti. I na kraju krajeva, istinito je. Ne bi Roleks, Rols Rojs i ostale velike kompanije dugo ostale to što jesu, da radnici nisu koliko-toliko zadovoljni svojim položajem i da se ne trude da posao odrade korektno. Mali čovek je važniji nego što misli da jeste. Kažu da se očekuje i reakcija vlade u narednih mesec dana, da se vid na koji način će potpomoći stanovništvu.
Inače, jedan od kolega sa posla, veseli Litvanac me prozvao Džoni iz samo njemu znanog razloga. I supruga mu radi sa nama, ali u drugoj smeni, zbog sitne nejači. Nisam vam spominjao da sam tokom srednje škole nosio nadimak Džimi, zbog izvesne sličnosti sa mnogo poznatijim Džimom Morisonom.
Kad negde provodite poprilično vremena, onda primećujete i neke stvari koje bi inače promakle. Tako da je meni nedavno upalo u oči da jedan deo na mašini liči na psa. Pa sam ga prozvao Snupi, ne setivši se ni jednog drugog internacionalno poznatog psa u tom trenutku. I sad se zezamo da radimo na Snupiju. Nezgodno je, kad god neko kaže Snupi, meni je na vrh jezika ona klinačka fora, koja se rimuje sa tim. Pa se onda smejem sa sobom. Šta da vam kažem, ludama je malo potrebno za zabavu.
Imali smo i protivpožarnu vežbu. Prethodno je supervizorka išla sa spiskom od jednog do drugog da nam kaže koja je čija pozicija. I onda su zavrištale sirene. Svi smo lepo i umereno brzo/sporo izašli, sa sve skafandrerima i ostalom zaštitnom opremom. Na kraju su nas prebrojli i zaključilo sam da niko nije stadao u požaru, što je dobro.
Za amerikanski Dan nezavisnosti 4.7. ispred firme je bio i sladoledžijski kombi. Primetih da je ponuda sladoleda i dodataka bila vrlo raznovrsna. Ali pošto sam prema sladoledima apsolutno ravnodušan, nisam probao, pa ne mogu da vam kažem kakvog su ukusa irski sladoledi. Mada je moguće da imaju veze i sa irskim kafama, samo teško da bi dobili te ukuse tokom radnog vremena.
U nekom trenutku tokom prošle nedelje, dobio sam poruku iz buduće juniorove škole. Javili su mi da su izabrani roditelji za savet roditelja. Iskreno se nadam da neće da me meću u neke mameće grupe. Izbegao sam vrtićke vajber grupe, jer nije bio popularan običaj, pa i niže osnovne. Sačekale su me mameće grupe u višim razredima osnovne škole. Srećom, pa mi je vajber namešten na srpsku karticu. Ali WhatsApp mi je na irskom broju, to može biti nezgodno. Već sam pomislio da je to sve, kad je stigla poruka da treba da uplatim 10 evrija za osiguranje. Uplatio. Kad eto novih poruka, 10 evrija za ormariće, 10 evrija za časopis, 50 evrija adminisitrativni troškovi. Vidite vi to, raspust je tek počeo, a več se bave prikupljanjem kinte za sledeću godinu. ima i ovde da bude, obrazovanje je je besplatno, ali koštaju prateće stvari.
Možda ste primetili da relativno često spominjem kopirnicu Triest press? Inače, nemaju veze sa Trstom u Italiji, kako ih često pitaju. Zapravo je u pitanju lično ime. Šta da kažem, namestilo se da svako malo treba da odštampam nešto. Pri tome, žene koje tamo rade, Fiona i Caolinn su od početka bile veoma ljubazne i sklone da pomognu oko mog lašeg snalaženja. A pošto smo generacijski bliski, onda su nam slične i teme za razgovor, bez obzira što nas deli onoliko kilometara i različita društveno-politička okruženja. Uvek je sve do ljudi. Obično je lakše kad se ljudima priđe otvorenog uma i bez predrasuda, zar ne? Na kraju, potrebna je ista količina energije da se prema ljudima ponašamo i pozitivno i negativno. Ljudi su ti, koji svet čine boljim mestom. I da se vratim na lokalne ljude ovde u Castlerea.
Primetio sam da u navednoj kopirnici često rade i osobe sa posebnim potrebama, te sam Caolinn i Fionu pitao, da mi malo više objasne kako i zašto.
„Pa ova kopirnica je i osnovana da bi pomogla tim ljudima“, odgovaraju i nastavljaju dalje da pričaju oduševljeno.
„Dolaze ovde nekoliko sati četiri dana nedeljno. Fenomenalni su radnici, izuzetno precizni i posvećeni.“
„Možemo da ponudimo klijentima ono što ne mogu velike štamparije, a to je precizna završna ručna obrada.“
„Znaš da nas često grle? Na koji posao možeš da odeš i da te tamo neko zagrli iz najčistije ljubavi i sreće?“
„I atmosfera na poslu bude pozitivna.“
„A i stalno kažu da obožavaju da dođu ovde da rade i da im je to najbolji deo dana.“
„I baš nam nedostaju kada imaju slobodan dan.“
To su bili samo neki od odgovora, koje sam dobio. Tačno se vidi sreća dok pričaju o svojim posebnim zaposlenicima. A crtež pokazuje kako ih vide njihove kolege.
Na kraju krajeva, treba li čovek da želi nešto više od svog radnog mesta?
Rekoše mi da je zajednica počela polako da se otvara ka onima koji su drugačiji. Jedan momak radi u lokalnom supermaketu, jedna žena je u mojoj fabrici, a i još neke firme su rade da ih zaposle. U ovom mom mestu se nalazi i škola za decu sa posebnim potrebama.
I do relativno skoro, irsko društvo je bilo poprilično zatvoreno za mnoge teme, ovo je samo jedna od njih. Dobro je što su počeli da se otvaraju i da korak po korak rešavaju probleme. Dugačak je to put, ali treba započeti proces. To može biti i odličan predlog za Balkan.
Kad smo kod ljudi, upoznao sam jednog čikicu, koji živi u blizini. Pričao mi je kako je pre nekoliko decenija ceo ovaj kraj bio problematičan i da je sve sada mnogo bolje. I kako mu se sin takođe doselio sa suprugom iz Čilea. Kad malo bolje čovek razmisli, te migracije su zapravo dobre što se tiče genetske raznolikosti, tako da će Irska na kraj imati još jednu korist od brojnih novih doseljenika iz celog sveta. Zanimljivo je da čikica na ogradi ima i onu spravicu koja rasteruje štetočine (pacove i slično). Još zanimljivije je to da mogu da čujem to zujanje. Da li da se zabrinem?
