Dobar jutar…
Da li možete da poverujete da je već počeo decembar? Dok se okrenemo dva puta oko sebe, stigli smo do kraja još jedne godine.
Vreme je da se svode godišnji računi i donose nove odluke (kojih se često nećemo držati).
Ne brinite, neću vas previše smarati i to bi mogla biti jedna od mojih novogodišnjih odluka.
Posao? Sve isto, nema promena, šljakamo, muzika je uobičajeno ista.
Billo je malo druženja sa drugarima koji šljakaju od kuće. Zaseli smo jedno veće u pabu i udri po ćaskanju, mada je bilo zamišljeno da igramo neke društvene igre. Znate da često ljudi sličnih godina imaju neke slične odrednice u popularnoj kulturi, bez obzira gde su živeli(dobro tu mislim pre svega na ispisnike koji su živeli u Evropi)? I spomenuh u nekom trenutku seriju „Sledž Hamer“ (ne mogu da se setim sada šta je bila poveznica). Kad ono, ljudi se ne sećaju serije, nula prepoznavanja čak i kad su videli slike. Kako je to moguće? Bio sam ubeđen da je to bila jedna od hit serija tog vremena. Ali zato, sa druge strane „Mućke“ i „Alo, alo“ su vrlo poznate i to ne samo društvu iz Irske, već i onima iz SAD. I zapričali se mi tako lepo -serije, filmovi, knjige, hrana, da sam zakasnio na posao nekoliko minuta.
Kreću polako i najave za novogodišnje vašare i svako mesto će imati svoja mesta za prodaju raznoraznih ručnih radova, hrane i sličnog. Kod nas će biti sledeće nedelje u onoj sportskoj hali. U loklanim radnjama se novogodišnji ukrasi prodaju već onoliko unazad. Srećom, radio još uvek nije počeo sa novogodišnjim terorom, ali je samo pitanje trenutka.
Videh negde da je Irska osnovala svemirsku agenciju, jer su zaključili da bi u toj priči moglo biti love. Kaskaju za nama, jer Srbija već godinama unazad im agenciju za svemir. A kažu u novinama i da smo poslali nekakv satelit. Čuvaj se, vasiono, stižemo.
Ne znam da li sam vam spominjao da sam relativno redovan na TikToku (pre svega zbog Virtoslavije). Neki će reći da je to samo za decu i neiživljene muškarce. Ima i takvog sadržaja, ali ima i mnogo drugačijeg, između ostalog, ima i onoliko muzike. I otkrivao sam neke nove izvođače, baš zahvaljujući ovoj mreži. Između ostalih, naišao sam na ženski bend Dea Matrona, dve devojke iz Belfasta (čini mi se). I najave one mini evropsku turneju, gde bi naravno, došle i u Dablin. I sve mozgam da li da idem, jer odmah razmišljam o tome kako mi je povratak komplikovan. Na kraju, zaključio sam da mi mnogo nedostaju svirke uživo, mislim da sam već to spominjao, i da je to mala žrtva zarad malo ličnog zadovoljstva. I kupio sam kartu. E sad, znate da mi je poslednji voz sa povratak u pola devet uveče, a u to vreme će verovatno tek početi svirka. Ako i tada počne. No dobro, plan je bio sledeći, sedeću u pabu dok me nizbace, a onda bih mogao da nađem neko sledeće mesto da ukucam još neki sat (na kraju krajeva, uvek je tu neki Mekdonalds koji šljaka celu noć). A ako baš i ne bude neke kombinacije, prošetaću par sati i onda hvatati prvi voz za nazad oko sedmice. Bio sam potpuno spreman za taj scenario, toplo sam se obukao (zimska jakna, kapa, rukavice, dugačke gaće), baterija za telefon, punjač i idemo, rokenrol. Nisam hteo nikome da se navaljujem na gajbu, jer kontam da će svirka završtiti oko ponoći, jer kakod rugačije? Pošto sam želeo da se vratim prvim vozom (imam onoliko da se bavim snimcima za Virtoslaviju, pa bih da iskoristim slobodan dan. Treba pripremiti sve za dane kad sam na odmoru u zavičaju) onda realno i ne bih toliko spavao, a samo bih drugima poremetio komformitet. Pre svirke sam imao malo vremena da se vidim sa beogradskim Dablinerima, da utučemo neku čašicu razgovora, jer se dugo nismo videli. Pisalo je da svirka počinje u pola osam, došao sam u pola devet jer kontam da je vreme početka napisano reda radi. Našao sam taj klub, ogroman pab, podeljen na više delova, čak mogu da imaju i po dve svirke u isto vreme. Bilo je poprilično sveta. Naručio sam piće i nije prošlo ni desetak minuta, kad su devojke izašle na scenu i počele sa svirkom. Bio sam vrlo zadovoljan kako zvuče uživo, red šale, red muzike i ostatak publike je odlično reagovao. I u nešto malo pre 22h, svirka je bila gotova. Hm, nisam očekivao ovakav razvoj situacije, sad mi ostaje isuviše praznog hoda. Setio sam se da postoji bus koji u 23h ide za suedno selo (znate ono u kom žive moji dragi i dobri drugari) i stiže tamo oko 2. Kontao sam da bih u svakom slučaju, morao da šetam bar dva, tri sata po Dablinu, pa što ne bih to odradio u pravcu mog mesta i ranije se uvukao u krpe? Rečeno, učinjeno, stigoh do autobuske, zaseo u busić (a ono lepo, toplo, prijatno, udobna sedišta), dremnuo do dvojke. Kad smo stigli u French Park, jasno je da nisam hteo da cimam drugare, u to doba. I krenuo sam polako, gugl kaže da imam nekih 15 kilometara, ili tri sata. Šta je to za jednu laganu šetnju? Prođoše ona deca peške pola Srbije, vojske marširaju onoliko, pa šta bi meni falilo? A sećate se možda da sam jednom išao peške od Roskomona, a tu ima čak 30 km. Lagano sam krenuo ka mojoj varoši, i prošao sam pored nekih strujadžija koje su se kačile po banderama.
„Veče.“
„Veče.“
„Kako je? Šta radiš? Malo si okasnio?“
„Šta ćeš… Evo šetam polako ka kući.“
„Zdravo.“
„Zdravo.“
I nastavio sam dalje, kad nije prošlo ni tri minuta, stiže do mene električarski kamion, Kažu likovi da su se sažalili na moju ludost i odlučili da me odbace do kuće. Proćaskali smo malo, dovezli me do gajbe i bio u krpama pre tri. Kakvi kraljevi, baš su me spasili. Obični radni ljudi su uvek nešto najbolje na svetu.
Najavili su nam neke niske temperature, ozbiljnim minusom prete. Još uvek nije tako, ali se približavaju ništici.
Pričao sam vam ranije, ako se sećate, o onom našem momku koga su pretukli neki loklani dripci i on je umro od povreda. Pre desetak dana je izrečena presuda. Dvojica (od trojice) su dobila dožživotne kazne, što je bilo osetno više od predviđenog. Sudija je rekla u obrazloženju – „ubijeni je radio, i samim tim više ponudio irskom društvu od napadača (koji su nezaposleni)“. Vrlo je moguće da je država čvrsto odlučila da se izbori sa ovakvom vrstom zločina. Naravno, sama kazna, kpolika god bila, malo znači porodici ovog ubijenog momka.
Pisao sam davno da na radiu često dele neke gomile love, trenutno 266 tisuća evara, ali obično ne bih čuo u čemu je fora, pošto radio slušam u firmi. I sad me zaintrigiralo u čemu je fazon, pa sam se malo udubio u tematiku. Zapravo je jednostavno, pošaljete sms i petkom od 3 do 4 oni zovu neki od brojeva koji je poslao poruku. Ako se javite u roku od pet zvona i kažete koja je cifra te nedelje u pitanju, novci su vaši. Znam, sve je to šema, fora i navlaka, ali kontam da su šanse ipak nešto veće nego kad se igra loto, a i jeftinije izađe. Znate i sami, kako je, nada, tako je varljiva i krhka, a opet, neophodna. Tako da, svakog petka se probudim malo ranije, pripremim papir sa cifrom i vrebam pored telefona. Ko zna.
Omladina je ok, a kako i ne bi bili, malo rade, lova im se sliva, imaju krov nad glavom, sve je fantazija. Lepa je mladost, zar ne? Na žalost, ljudi to često shvate tek kad prođe, kao i kod drugih stvari u životu.
Ako ste propustili neki članak, imate ih ovde. Takođe, tu je i FB strana sa dnevnim objavama i interesantnostima, priznajem da mi je FB strana poprilično nekativna i da nema neku svrhu.
Pozdravlja vas vaš Nešo/Shonery/Marid O’Shaughnerry/Joaquim/Paddy