Štovano čtateljstvo, dobro došli na ovu stranicu…
Možda ste primetili da se naslov malčice promenio? Da, zajedno smo napunili tri godine mog bivstvovanja u Irskoj, a istovremeno i vašeg praćenja iseljeničkog života jednog Balknaca. Bilo bi lepo da sam redak iseljenički primer, ali je jasno da nas ima isuviše po belom svetu. Sve je počelo prvim tekstom, kad sam tek kretao za ostrvo, ako želite da se podsetite tih početnih koraka, tekst je OVDE.
Treba li da sumiram ovaj period? Ako čitate iole redovno, onda verovatno i sami znate kako se osećam. Načelni, nemam razloga da budem previše nezadovoljan. Inostrana priča je počela bolje nego što sam očekivao prvog dana, zemlja je relativno uređena i pitoma (čak mi je i klima prihvatljiva)i ljudi su prijatni, omladinac je sazreo i planira svoj put (što je i bio razlog dolaska ovde, na kraju krajeva). Prevazišao sam neke svoje strahove od neuspeha i promena (pogotovo strah da se započne išta novo sa 40+), te bih svakome preporučio sličnu avanturu, makar na nekoliko meseci. Ono što me najviše pogađa je razdvojenost od supruge (smene kao da sam mornar) i to što je njena prijava za vizu upala u birokratski pakao, pa se ne viđamo onoliko često, koliko je bilo u planu. Dobro me ina i trpi, kakav sam nam životni karambol svima napravio, zar ne?
Godišnjica je bila prošlog vikenda. Samo, u tom trenutku sam bio U Pragu i potpuno smetnuo sa uma da je godišnjica. Pitate se možda šta sam radio u Pragu? Supruga i ja smo odlučili da organizujemo nekoliko dana samo za nas. I odluka je pala na Češku, zemlju koju smo oboje želeli da posetimo. U četvrtak ujutro sam krenuo za Dablin. Imao sam let iz Dablina preko Edinburga, pa u Prag. Kontao sam da stižem bez problema, jer imam pauzu između dva leta. Međutim, let iz Irske je kasnio sat vremena i već sam video kako ću ostati zaglavljen u Škotskoj. A pošto je u pitanju Ryanair, koji nema politiku povezanih letova (to sam ukačio tek u tom trenutku), već sam video kako em ostajem bez leta, em ih baš briga kako ću stići do Praga. Sleteli smo u Edinburg u 18:15, i trčao sam kao bez duše, sve vreme razmišljajući kako sam ispustio let za pet minuta, da bi se ispostavilo da nije ni počelo ukrcavanje. Izgleda da su čekali da im stigne moj avion. Srećom, ljudi gde smo rezervisali smeštaj su me sačekali i pustili u stan u te kasne sate (23h). Sutradan, ranom zorom sam dočekao suprugu na praškom aerodromu (njen let iz Beograda je prošao bez problema) i samo naša četiri dana su započela. Neću vas smarati turističkim izveštajem. Bilo je sjajno, videli smo svašta nešto i veoma mi se svideo taj spoj germanske arhitekture, slovenskog duha i mrvice socijalizma. Sve u svemu, bilo je lepo, ali kratko, pogotovo za naše druženje. Sad, u utorak (pošto je ponedeljak zbog Uskrsa bio neradan u Irskoj), sam imao rani let (ovog puta direktan, i isto Ryanair), supruga malo kasnije i oboje smo se vratili živo i zdravo. Prvi put sam u Dablinu izvalio neku filipinsku pekaru i moram da kažem da sam zadovoljan nekim slatkim testom koje imaju, hlebno testo, nije lisnato (koje ne volem). Ne moram da vam kažem da je odraditi noćnu smenu tog dana bio poseban izazov. Stvarno se nekad pitam kako ljudi uspevaju da rade noćne smene deset, petnaest godina. Cele prošle nedelje sam bio krajnje neispavan i umoran.
Ako se pitate šta smo uradili sa maloletnim detetom dok smo se švrćkali po Češkoj, on je imao svoje putešestvije po Mađarskoj, na kome se dobro proveo.
Od ostalih tema, izdvojio bih proteste u Dablinu, gde su se sukobile dve strane (samo verbalno, nije bilo nasilja) anti-imigrantske i pro-imigrantske. One prve podržava, već više puta spominjani borac MekGregor. Fora je što ta ekipa kao nije načelno protiv imigranta, već samo protiv ilegalnih imigranata (mada se niko nije setio da to taksativno navede). Već sam više puta spominjao da nisam primetio ksenofobiju, da li je to zbog moje boje kože ili iskričavog karaktera ili nekog trećeg razloga, ne znam.
Irska je poznata i po viskiju, zar ne? Navodno, bar tako tvrdi internet, 2010.su samo četiri destilerije bile operativne. To mi nekako zvuči kao potpuno netačna informacija, moguće je da samo imale manju proizvodnju. Sad ih ima preko četrdeset i proizvode 110 miliona litara godišnje. Nije ni čudo što tvrdo brane proizvodnju u kućnim uslovima. Zašto pišem o viskiju? Po netu možete da naiđete na reklame tipa – odlična investicija, kupite svoje bure viskija. Obično se, navodno, burići nalaze u nekim zabitima Irske, Škotske i „investitori“ ne mogu fizički da provere šta su kupili (i da li su). Sad su iskočili silni članci da je u pitanju prevara. Heh, baš čudno, zar ne? Da ima nekih koji tako žele da iskoriste naivnost i pohlepu drugih. Prosto neverovatno.
Bio sam prekjuče u Roskomonu. U bioskopu su bili Dani Spilberga, pa sam išao da gledam E.T. na velikom platnu, davali su još i Kuku i Redova Rajana. Vanzemaljac koga svi volimo ima onoliko nelogičnih delova, ali to su ipak osamdesete, film za decu i tome slično. Svako je baš bila fora gledati jedan od najdražih filmova u bioskopu, četrdeset godina od originalnog prikazivanja. Naravno da nas je bilo deset na projekciji. Kao i uvek iskoristio sam priliku da popunim kućne zalihe. Naišao sam i na kore za pitu, tako da će ove nedelje pasti i domaći burek (meso/sit već po želji), male stvari i sitna zadovoljstva.
U povratku iz grada, zapričao sam se sa jednim tipom na stanici. Irac, koji je živeo u u Londonu, pa se vratio u Irsku, pa planira da ponovo ode u Britaniju, jer tvrdi da je tamo mnogo bolja lova i da je bolje za bilo kakav posao. Njegov je stav da je Irska suviše ograničenog pogleda i da sputava ljude. Te da je super za mlade do ranih dvadesetih, ali da nakon toga treba da idu negde drugde i eventulano se vrate kad naprave neku lovu i započnu biznis (kakav god) u zavičaju. Pričao mi je o razlikama po irskim okruzima, ali i kako različiti gradovi šalju drugačiju energiju. Za ovo moje mesto (Castlerea, ako niste ispratili) tvrdi da je oblikovano vojskom, policijom i sveštenstvom i da je to duh mesta. Takođe, smatra da će za dve godine mesto procvetati, da neće biti zatvorenih lokala, praznih kuća. Ima čovek teroriju da smo mi, strani doseljenici, zapravo pokretači nove energije i novih ideja i da je to dobro za zemlju. Kaže, svakih 500 godina dođu neki novi osvajači, pokore Irsku, poguraju neke stvari napred, pa se asimiluju, i postanu Irci. Vi ste naši, novi Normani, zaključuje ovaj simpatičan čovek.
Na slici je portugalska keks torta, prihvatljivog ukusa, u šolji kafa kupljena u Beogradu, a u čaši vino iz Južne Afrike, a sve to u Irskoj. Globalizacija u jednoj slici. Izgleda da je vreme da se otisnemo u svemir, jer je Zemlja postala isuviše mala.
Ako ste propustili neki članak, imate ih ovde. Takođe, tu je i FB strana sa dnevnim objavama i interesantnostima.
Pozdravlja vas vaš Nešo/Shonery/Marid O’Shaughnerry/Joaquim/Paddy