Krug

„Kuj u’vati gumenog patka, dobiva još jednu vožnju!“, čuo se glas preko razglasa.
Zadivljeno sam stajao i posmatrao vrevu ispred. Miris šećerne vune i pečenja mi je ispunjavao nozdrve. Ljudi su se vrzmali oko raznih atrakcija- automobili na sudaranje, streljana, balerina, kuća ogledala i mnoge druge. Ali moje oči su bile tu samo za ringišpil. Mesecima sam čekao povratak vašara. Prošle godine, majka mi branila da dolazim sam, a pogotovo da se vozim.
„Suviše si mali. Videćemo sledeće godine. Nisu te vožnje za malu djecu. Vodiću te na šećernu vunu.“
Ne bi me pustila ni ove godine samog, ali sam uspeo da se izvučem kada se u našoj radnji napravila gužva. Vrebao sam čelo jutro dok nisam uočio pravu priliku. Naravno, moj nestanak neće proći nezapaženo. Kada shvati da me nema, vrlo brzo će joj biti jasno gde da me potraži. Sigurno će raditi i očev kaiš. Ali sad neću misliti o tome.
Stao sam u red za ringišpil. Oko mene su stajali momci i djevojke. Bio sam najmanji od svih, jedva sam im dosezao do pasa. Patuljak među džinovima.
Čovek, koji je prodavao karte, me sumnjičavo odmeravao, gledajući me tamnim očima.
„Koliko imaš godina, mali?“
„Deset“, kuražno sam odgovorio, iako sam drhtao kao prut.
I dalje me svrdlao pogledom, prebacujući čačkalicu u ustima sa jedne na drugu stranu.
„Pre bih rekao da imaš sedam, osam.“
Tek sam krenuo u drugi razred, ali nisam to smeo da priznam.
„J-j-ja s-s-sam si-sitan“, počeo sam da se branim. Iznenada, oglasio se jedan mladić iz reda.
„Čiča, pusti malog. To mi je mlađi brat, vodiću ja računa o njemu“, rekao je mladić, široko se osmehujući.
Kartocepač je zavukao ruku pod svoju,nekada belu, treger majicu i češkao svoj okrugli stomak. I dalje me gledao sa nepoverenjem.
„Deset, kažeš? Mlađi brat? Mene ste našli, mangupi jedni. Ne bih vam bio u koži, kada vas dohvate roditelji. Hajde, prolazite i nemoj da bi mi neko povraćao odozgo“, zapretio je prstom, široko se osmehujući.
Prošao sam, pomislio sam uzbuđeno.
Seo sam na malu metalnu stolicu, koja je visila na lancima. Mladić uz čiju pomoć sam ušao na ringišpil je seo iza mene. Potapšao me po ramenu.
„Prvi put se voziš, klinac?“, upitao je široko se osmehujući.
Nisam imao snage da odgovorim, samo sam klimnuo glavom. Kada su sve stolice bile popunjene, jedan vioki, bubuljičavi momak proverio je da li smo svi dobro vezani. Začuo se glas preko razglasa.
„Spremite se, krećemo! Kuj u’vati gumenog patka, dobiva vožnju!“
Svi smo pogledali u gumenu lutku Paje Patka, koja je okačena na kanap, visila iznad ringišpila.
Mašina se pokrenula, stolice su se zaljuljale, srce mi je zakucalo brže. Mladić, koji je sedeo iza mene,uhvatio se za naslon moje stolice. Išli smo sve brže i brže. Ciknuo sam od uzbuđenja. Čulo se vrištanje svuda oko nas.
„Mali, drži se sad dobro“, viknuo mi je mladić na uho. Iz sve snage odgurnuo je moju stolicu. Poleteo sam brže i više. Zavriśtao sam od straha i od sreće.
„Mali, hvataj patka!“, čuo sam mladića iza sebe.
Potražio sam lutku pogledom. Pružio sam se koliko sam mogao. Zakačio sam ga prstima. Spremio sam se za novi pokušaj u sledećem krugu. Istegnuo sam se još više i ovog puta sam čvrsto uhvatio figuricu.
„Bravo, dečko, dobio si vožnju!“, vikao je glas sa razglasa.
Sav sam se naduo od ponosa. Da nisam leteo na ringišpilu, poleteo bih od sreće.
Tokom sledeće vožnje smejao sam se sve vreme. Kada se završila, nesigurno sam stao na noge. I dalje mi se sve vrtelo pred očima.
Iznenada sam osetio bol u uhu.
„Sram te bilo,vucibatino! Živa sam premrla, kada sam videla da te nema. Sad ćeš da me zapamtiš!“
Zapamtio sam i batine, ali i osećaj sreće dok sam leteo na ringišpilu.

 

Priča se premijerno pojavila na takmičenju Krstarice na temu Krug.
Slike – MoreLight, Suju, Xusenru,

19 thoughts on “Krug

  1. Aleksandra M. Lalić – Rođena sam 1983. (godina kada je Bernhard objavio svoj čuveni roman Gubitnik, Elfride Jelinek Pijanistkinju i kada su izašla Kišova sabrana dela) u Požarevcu, odrasla u Sarajevu i Mladenovcu, neko vreme živela u Beogradu i Novom Sadu. Trenutno opet živim u Mladenovcu, ali to je samo tačka u mom nomadskom životu. Objavila sam romane Maksimilijan (2000), Vulkan sa ledenog brega (2005) i Glasovi prozora (2017).
    Aleksandra M. Lalić каже:

    Sugestivno si dočarao atmosferu, imala sam osećaj kao da sam i ja u tom redu. 🙂

      1. Aleksandra M. Lalić – Rođena sam 1983. (godina kada je Bernhard objavio svoj čuveni roman Gubitnik, Elfride Jelinek Pijanistkinju i kada su izašla Kišova sabrana dela) u Požarevcu, odrasla u Sarajevu i Mladenovcu, neko vreme živela u Beogradu i Novom Sadu. Trenutno opet živim u Mladenovcu, ali to je samo tačka u mom nomadskom životu. Objavila sam romane Maksimilijan (2000), Vulkan sa ledenog brega (2005) i Glasovi prozora (2017).
        Aleksandra M. Lalić каже:

        Batine nisam, jer si ih ti dobio, a ne ja, ali strah od ringišpila jesam. 😛

  2. Fantasy by Sofia – Serbia – Obožavam vukove i ostaje mi još da istetoviram jedan mali čopor na ramenu. Omiljena boja mi je crvena i zelena, ali mislim da će ti vukovi biti plave. Muziku i epsku fantastiku obožavam! Želja mi je da jednog dana imam vikendicu na planini punu knjiga. Avaj, za sada moram da se zadovoljim stanom u gradu punom knjiga. Teške muke moje. Bez pisanja ne mogu da se zamislim. Od malih nogu vučem sa sobom sveske i naliv-pero, a sad mogu da kucam i na telefonu. Sveske i dalje čuvam.
    Fantasy by Sofia каже:

    nemoj da bi mi neko povraćao odozgo 😀

      1. Fantasy by Sofia – Serbia – Obožavam vukove i ostaje mi još da istetoviram jedan mali čopor na ramenu. Omiljena boja mi je crvena i zelena, ali mislim da će ti vukovi biti plave. Muziku i epsku fantastiku obožavam! Želja mi je da jednog dana imam vikendicu na planini punu knjiga. Avaj, za sada moram da se zadovoljim stanom u gradu punom knjiga. Teške muke moje. Bez pisanja ne mogu da se zamislim. Od malih nogu vučem sa sobom sveske i naliv-pero, a sad mogu da kucam i na telefonu. Sveske i dalje čuvam.
        Fantasy by Sofia каже:

        ?????

        1. Shonery – Beograd – Kao i mnogi, nosilac brojnih uloga. Pisac je samo jedna od njih... :D
          Shonery каже:

          To nekako nije prava stvar, zna se šta je pravi vašar… 🙂 Pre par godina sam bio na vašaru u Smed. Palanci, vrteška postavljena na neke drvene klocne… 😀

  3. stanislava_sakota – Život mi je samo mrlja ali ljubičanstvena, a u životu kao i na blogu stotine različitih stvari nabacane kao u brlogu.
    brlogingblog каже:

    Osjetih sve i guzvu i muziku i malo straha a Bogami i onaj bol u uhu. Super si ovo docarao

Slobodno napišite komentar... Cancel reply

Exit mobile version