Miroslav se brijao pred velikim ogledalom u kupatilu, dok ga je sin Borko imitirao.
– Tata, da li je ovako dobro? Hoću li se i ja brijati kada odrastem? – pitao je Borko lica prekrivenog penom za brijanje.
– Da, sine, dobro je. Još si mali, imaš ti vremena za brijanje. Hajdemo sada, vreme je da obavimo poslednje pripreme.
Cela kuća bila je okićena balonima, trakama, natpisima Srećan rođendan i Happy birhtday. Rođendani, a pogotovo dečiji, su u ovoj kući bil nešto posebno i uvek su dočekivani sa izuzetnim uzbuđenjem i zanimanjem. Odnosno, jedini koji je sa zanimanjem i uzbuđenjem iščekivao rođendan, bio je slavljenik, Borko.
Miroslav, je sa druge strane sa rastućom tugom i ogorčenjem čekao sinov rođendan.
Spolja je bio zauzet pripremama za proslavu, ali je zapravo bio duboko očajan zbog predstojeće zabave. Iskreno se nadao da će ovo biti poslednji rođendan, koji će slaviti sinu.
Prijatelji i rođaci koji dođu, moći će da kažu kako je Miroslav pun ljubavi i kako sa velikom strašću čini da divan dan njegovog sina prođe na najbolji mogući način. Miroslav je sa druge strane, znao da je sve ovo zapravo jedna laž i farsa.
Dok je duvao i vezivao balone, prišao mu je sin.
– Tata, baš mi je drago što ću proslaviti rođendan. Samo mi je žao što mama nije sa nama.
– Mama je daleko i ne može da stigne na tvoj rođendan. Ali će sigurno misliti na tebe.
– A što je mama otišla, je li zbog mene?
– Ne, sine, nisi ti kriv. – odgovorio je Miroslav, mada je duboko u sebi znao da je Borko krivac što ih je ona napustila.
– Da li me je volela?
– Obožavala te je, uvek te zvala našim detetom ljubavi. Ali bila je teško bolesna i uprkos velikom trudu lekara nije uspela da se izbori sa bolešću.
– A ja, hoću li i ja umreti, a ti, hoćeš li i ti umreti? Ne želim da umreš i da me ostaviš. – zabrinuto je pitao Borko, dok je oca gledao vlažnim očima.
– Ne brini sine, nemam nameru da te ostavljam. Živeću još dugo, dugo, a ti i mnogo duže od mene – uz osmeh je odgovorio Miroslav. Mada se u sebi nadao da će zapravo biti obrnuto.
– Kada odrastem izmisliću mašinu za večni život, pa ćemo živeti zauvek. A oživećemo i mamu.
– To je odlična ideja, jedva čekam da napraviš tu mašinu.
– Znaš li tata, da mnogo volim rođendane, nadam se da će mi doći i drugari – uzbuđeno je poskakivao Borko.
– Da, doći će i tvoji drugari, ali malo kasnije, znaš da imaju obaveza. Ali svi su javili da obavezno dolaze.
Njih dvojica su nastavili da ukrašavaju kuću. Miroslavu je teže išlo duvanje balona, činilo mu se da mu je opao kapacitet pluća, iako nije pušač. Srećom, sada postoje i ručne pumpe za balone.
Borko je sa ogromnim nestrpljenjem osluškivao da li se čuje zvono na vratima. Od uzbuđenja nije mogao nikako da se smiri. Napokon, oko 18 časova, gosti su počeli da pristižu.
Ubrzo je kuću ispunio veseli žamor.
Borko je sedeo na podu i otvarao poklone onim redom kojim ih je dobijao. Svaki je propratio uzvikom najiskrenijeg oduševljenja. Darodavac bi istog trena dobio čvrst zagrljaj, poljubac i široki osmeh.
Miroslav je sve posmatrao kroz čašu crnog vina.
– Koliko još?- upitao je muškarca koji je sa istovetnom pažnjom posmatrao dirljivi prizor.
– Teško je reći, ali ako sam optimista, onda najviše godinu dana.
– A ako nisi?
– Onda bih rekao ne više od četiri meseca.
Miroslav je ćutao i mućkao vino u ustima. Borko je na drugom kraju sobe ciknuo od sreće jer je upravo otvorio Lego set koji je priželjkivao.
– Hvala ti na iskrenosti, Žarko. Mada, nisam manje ni očekivao od nekoga ko je skoro četiri decenije naš porodični lekar. Očekivao sam da ću imati više vremena. Ne znam šta ću sada.
– Važno je samo da se ne predaješ.
– Kada se Borko rodio, bili smo najsrećniji na svetu. Čak i kada je bilo jasno da je bolestan, nismo ga voleli ništa manje. Nije bilo lako boriti se sa svakodnevnim problemima, a još i sa njegovom bolešću, međutim, ljubav je jak pokretač.
– Slažem se da nije lako, ali ti i Marija ste mnogo učinili na Borkovoj socijalizaciji i napretku, mnogo više nego što bi to mnogi mislili da je moguće. – mirno je uzvratio Žarko.
– Ali, kao što i sam znaš, ni ljubav nije svemoguća. Marija ga je toliko volela i brinula za njega, da nije uopšte obraćala pažnju na svoje zdravlje. Kada je umrla pre skoro jedanaest godina, bio sam skrhan. A sve vreme sam morao da ostanem jak zbog njega. Mnogo puta sam pomišljao da krenem za Marijom i da sa sobom povedem i Borka, ali nisam imao snage. Kako to da uradim? Pogledaj ga samo. Danas je napunio trideset i četiri, ali je mentalno na nivou deteta od 6 godina. Uprkos svim ograničenjima, on je najbolje dete na svetu, pun je ljubavi i sreće. Duša mu je čista i iskrena kao da je anđeo. Šta će biti sa njim kada ja umrem? Nemam bliskih srodnika, zaključaće ga u neku ustanovu i život će mu se pretvoriti u čemer.
– Boriću se da do toga ne dođe.
– Hvala ti na tome. Da budem iskren, želim da Borko umre pre mene. Čini li me to lošim čovekom? – pitao se Miroslav sa suzama u očima.
– Ne znam ko bi mogao da ti pravi odgovor na to pitanje, verovatno niko. – tiho je odvratio Žarko.
Nesvestan očevog zabrinutog pogleda, Borko je sedeo na podu i radošću deteta slagao Lego kocke.
8 thoughts on “Roditeljska ljubav”
Zaista, ko bi bio kompetentan da odgovori na to pitanje? I ko bi imao pravo da krivi roditelja koji se nađe u ovoj situaciji i poželi da mu dijete ode prije njega kako ne bi ostalo samo na svijetu jer, poslije roditelja, ostalo bi sigurno. I nažalost
Нажалост има све више родитеља који сами чувају своју несрећну децу, углавном су то самохране мајке које имају још увек живе своје родитеље, па им је сада лакше. Често се питам шта ће бити за пар деценија, како ће тада та мала велика деца да опстану. Немам одговор.
Zaista, ko bi bio kompetentan da odgovori na to pitanje? I ko bi imao pravo da krivi roditelja koji se nađe u ovoj situaciji i poželi da mu dijete ode prije njega kako ne bi ostalo samo na svijetu jer, poslije roditelja, ostalo bi sigurno. I nažalost
Da, suviše teško pitanje za svakog roditelja… 🙁
Uh, ovo je baš bilo… Ne znam. Bez riječi sam. Svaka čast.
Нажалост има све више родитеља који сами чувају своју несрећну децу, углавном су то самохране мајке које имају још увек живе своје родитеље, па им је сада лакше. Често се питам шта ће бити за пар деценија, како ће тада та мала велика деца да опстану. Немам одговор.
Teška je to tema. Ni ja nemam odgovor na pitanje šta će biti sa tom decom… ?