„A, ne, nikako, opusti se. Potpuno je bezopasan. Ti si nova ovde, pa nisi imala priliku da ga upoznaš. On dolazi uvek u isto vreme, dva puta nedeljno.“
„Koliko dugo?“
„Kako sam čula od starijih koleginica, skoro trideset godina.“
„Trideset godina? Koga ili šta čeka tolike godine?“
„Nju. Svoju jedinu pravu ljubav.“
„Joj, što je to romantično. Trideset godina da provede čekajući. A zašto dolazi ovde?“
„Kaže da su se poslednji put videli baš na ovom mestu i sad se on nada da će ona opet doći.“
„Pričali ste?“
„Naravno, voli da popriča sa svakim.“
„Baš sada me kopka. Ako ću ga već sretati, onda je najbolje da idem da se upoznamo?“
„Naravno, slobodno. Ja ću polako da svedem svoju smenu.“
Ostavila je koleginicu da se bavi papirologijom i prišla muškarcu.
On je sa toplinom u očima, setno gledao ispred sebe.
„Dobar dan“, rekla je devojka.
„Dobar dan“, odgovorio je muškarac.
„Nadam se da vam ne smetam?“
„Ne, nikako. Izvinite što sam došao na vaše radno mesto i što vas ometam u poslu.“
„Sve je u redu. Mogu li nekako da vam pomognem?“
„Teško. Ja, pretpostavljam da znate, čekam da se ona vrati.“
„Mislite da će se vratiti?“
„Naravno, zato i dolazim, kad-tad će opet biti ispred mene.“
„Izvinite, ako sam možda indiskretna, ali da li…“
„Da li sam probao sa drugom? Jesam, naravno. Bilo je onih koje više ili manje nalikuju mojoj najvećoj ljubavi, ali one su samo bleda kopija. I zato i dalje čekam.“
„I sve ove godine samo ona i ni jedna druga? Sigurno je bila posebna?“
„Teško je to objasniti drugima, pogotovo onima, koji nisu imali prilike da se upoznaju sa njom. Znate, desi mi se povremeno da hodam ulicom i da osetim miris, koji me podseti na nju. Naravno, uvek je neka druga u pitanju. Posle toga me ophrva tuga i danima budem još nesrećniji. Ali dobro, znam da će se ona vratiti kad-tad. A kad dođe, biću tu da je prigrlim. A tu je i vruć hleb.“
„Vruć hleb? Ne razumem.“
„Jednostavno, miris vrućeg hleba me uvek podseti na nju. Retko izlazim rano iz kuće u vreme kada ceo grad miriše na sveže pecivo. Izuzetak su, naravno, dani kada dolazim ovde.“
„Neverovatno. To je tako romantično, ali tužno. Retki su danas muškarci kao vi.“
„Nemojte, ja sam samo jedan običan muškarac, koji je iznenada izgubio kontakt sa svojom dragom.“
„Iznenada?“
„Da, samo se jednog dana nije pojavila. Voleo bih da znam šta joj se desilo.“
„I ništa nikada niste saznali?“
„Ne, čak ni svemogući internet nije bio od pomoći, niko ništa ne zna o njoj. Ima nekih koji se sećaju nje od pre tridest godina i to je to. Hvala vam što ste me saslušati i pravili mi društvo. Vreme je da idem.“
„Dođite nam opet.“
„Naravno, vidimo se za tri dana. Možda se tada pojavi moja jedina, najdraža, omiljena i najbolja Kinderlada.“
Sa tim rečima je izašao iz prodavnice ostavljajući prodavačicu u suzama.
Jao, kinderladaaa
Sećaš se?
Kao kroz maglu ? sećam se čokolade sa rumom u olavom omotu sa gusarima na kitu. Kako se to zvalo?
Uh, razmišljam… Setiću se…
…ah koliko neuporno je trazi, …ja bi stavio i tablu na grudi i na ledja, Trazim tu i tu osobu, Shoki jel da sam u pravu?
Potpuno si u pravu… Sve znaš kao mator čovek…
…kao akcentirano punoletan, …nemoj to mator zvuci kao da sam omatorio, hehe, pozdrav.
Moraš da prihvati svoje godine i da nisi sve mlađi svakog dana…. ?
Ajde vazi.
Kome bi ovo palo napamet sem tebi :))))
Nisam kriv, nije bolest sve što boli… ?
Mnogo simpaticno ?
?
Jaoj kakav kraj…a ja pomislila love story :)))
jeste ljubavna, ali malo drugačija… 🙂