Balkanac osvaja Irsku, 8. nedelja, 6.6. – 12.6

Još uvek vas nisam odbio ovim virtuelnim dnevnikom?
Neverovatno…
Da nastavimo onda gde smo stali.
Proveo sam dve nedelje u fabrici i sad je obuka završena, bar za taj sektor gde sam radio. I od sad počinje borba čoveka protiv vremena.
Kako pobediti vreme i biti što brži, a pri tome ne praviti greške? Ili bar ne suviše istih. Sećate se da sam spomenuo da je ovde važno poznavanje jezika, pogotovo reči faster? Sad je došao taj trenutak. Ceo život nas muškarce uče da brzina nije dobra i sad moram da menjam taj mentalni sklop. Neće biti lako, mada ću probati.
Možda se pokažem kao radnik meseca, pa dobijem i posebno parking mesto. Mada, da sam na vašem mestu, ne bih stavljao kintu na tu opkladu. Kad smo kod automobila, vidim da radnici voze vrlo dobre automobile. Najveći broj je ispod deset godina starosti. Što bi rekao Dragan Jove Torbica, to je novo auto. I to su „dobra auta“, Mečke, Bendže, Audiji i silni ovi obični… Ili su im plate mnogo bolje nego moja ili su se dobro udale (pošto su mahom žene u kolektivu) ili su donele neku lovu sa istoka (jer je većina njih iz istočne Evrope i Rusije) Pretpostavljam da automobili nisu skuplji nego kod nas (a verovatno i jeftinij), ali znam da je prvo osiguranje užasno skupo, par i više hiljada evrija.
Firma je i najavila lutriju, gde će pet radnika dobiti po 100 evrija i deset po 50. Eto, možda me to zakači, pa da padne bahačenje za sve pare.
Zaključio sam da mi poprilično odgovara druga smena, makar zbog obroka. Rani doručak, ručak oko 14h i posle na poslu lepo kafu i pomorandžu, posle bananu i divota. Za pomorandžu, kao pravi Balkanac i alfa muškarac, koristim švajcarski nožić, kojim su me pre polaska opremili drugari iz Beograda. Niko još uvek nije počeo da me zbog toga gleda suviše čudno. Možda čak i doteram liniju u red i postanem još bolji frajer??? Nije realno, ali dobro..
Najveće nezgodacija na poslu mi je što nosimo one mrežice za kosu, kao babe za minival ili oni švaleraši iz crno-belih filmova ili Šurda. Posle smene mi kosa bude sva slepljena. Sreća u nesreći je što, i dalje, nemam blage veze kakvu bih frizuru voleo ili kakva mi dobro stoji. Nedavno sam proveo pola dana listajući muške frizure i ni na jednu nisam trznuo. Ima vremena, mlad sam, naći ću idealnu zurku. Najlakše mi bilo dok sam puštao kosu, pa neka raste kako joj volja. Na kraju ću obrijati glavu samo da ne razmišljam o tome. Eto, prihvatam konstruktivne predloge za moju novu frizuru.
Imamo nekoliko frizerskih salona, na kraju ću u ući u prvi i reći – šišaj kako hoćeš. Snimio sam neku radnju, kožne fotelje, sto za bilijar, na zidovima prazne flaše Džejmisona. A brica visok, opakog pogleda, ćelav i išaran kao bojanka, od ruku do lica. Berbernica za prave muškarce. Sve mi kazuje da će on biti moj izbor. Samo da ne bude baš skup kao otrov.
Inače, legla je i plata za prvu nedelju u fabrici. U sredu je na mejl došao izveštaj(koji je zaštićen i šifrom), a onda je u ponoć četvrtak na petak moj irski račun dobio prvu uplatu. Čudan osećaj. Sa jedne strane se čini kao da je neka ogromna lova, sa druge strane i nije toliko ogromna kad se uračunaju troškovi. Opet, dolazak na ovo ostrvo i nije bio primarno iniciran kintom. I da me ne bi terao maler, nisam odmah otišao u prodavnicu da kupim jedenje i pijenje(to sam ostavio za posle), već sam samom sebi uplatio jedan online kurs.
Pošto je u toku obeležavanje Meseca ponosa, ispred firme je pored irske i američke, osvanula i dugina zastava. Bilo je i prigodnih slatkiša.
Kad smo već u temi, i širom grada su po brojnim radnjama okačene dugine zastave i motivi. Ovde dobar deo ljudi, seksualne, ali i druge slobode, vrlo ozbiljno shvata.  Moja omiljena kopirnica Triest Press je takođe odlučila da doprinese utisku, pa su i oni svoj izlog ukrasili odgovarajućim posterima, na kojima su Bube iz Liverpula. Malo smo ćaskali i o izdavaštvu u Irskoj, uslovima, ludujućoj ceni papira i ko zna, možda ovaj Balkanac počne i po Irskoj da troši stabla zarad svojih knjiga. Moguće je da je ovde strožija kontrola oko toga ko sme da obavljuje, ipak ima manje drveća.
Ne znam da li se sećate da sam kao neobičnu zanimljivost spomenuo i prozore koji se mahom otvaraju ka napolje? Ako mi je čak i jasna logika tog građevinskog postupka, verovatno mnoge ljubitelje čistih prozora to dovodi do ludila. Još ćeš ih i oprati ako si u prizemlju, pa izađeš lepo iz kuće i iz dvorišta uglancaš stakla. Malo popričaš sa komšijama i prolaznicima i super. Ali šta ćeš sa prozorima na spratu? Ili da uzmeš merdevine i sam opereš? Ili još gore, nagneš se kroz prozor kao Selma ili još gore završiš kao Her Žikina Dara, koja se isuviše nagnula kroz prozor. Tu na scenu stupa ljudska preduzimljivost. Video sam lika koji je na auto zakačio malu cisternu i uz pomoće četke na teleskopskom štapu pere prozore. Snimio sam da je neka ženska držala u ruci 5 evrija, Možda nije mnogo, ali 20, 30 ili više prozora dnevno, pa puta 22 radna dana. Nije to ni tako loše.
Nisam vam rekao da mi je stigla i irska lična karta. Čekao sam samo pet dana od podnošenja zahteva. Reče mi prijatelj, koji živi u Dablinu da se tamo sve čeka mnogo duže. Eto bar neke prednosti života u maloj sredini. Najsmešnije je bilo kad sam prilikom podnošenja zahteva za ličnu pitao ženu, kad da dođem kod njih da podignem. Ona me zblanuto pogledala i rekla:
„Nikako, gospodine, pa stići će vam na kućnu adresu.“
Naravno. Poslaće poštom, kako bi drugačije? Kako objasniti Balkancu da ne mora opet posle dve nedelje da dođe u MUP (ovde to ne rešava MUP, ali dobro) i da čeka u redu, da potpiše i uzme to čudo? Davno sam pisao priču na temu izgubljenih dokumenata, karikirana, ali nije daleko od istine. Ah, da, izrada košta nula dinara i važi narednih deset godina.
Nedelju sam sačuvao za odlazak u bioskop. Prvo sam planirao u subotu, ali je vreme bilo blagi užas. Najbliži bioskop imam u Roskomonu, glavnom gradu okruga, udaljenom dvadesetak minuta vozom. Prvo sam planirao da idem ranije tokom dana, ali su zbog radova na pruzi otkazali neke polaske. A onda sam se setio da su i dalje bele noći i da se odlično vidi i u 9 uveče, pa ne moram da se štrecam da ću se noćom vući po nepoznatim predelima. Od onih sam koji vole na put da krenu ranom zorom i da doputuju do mraka… Kupio sam povratnu kartu (putem interneta, naravno), uzeli mi 9 evrija i bio spreman da odem da gledam najnoviji Top Gan.
Voz je stigao na vreme i posle dvadesetak minuta smo stigli u administrativno predstavništvo okruga. Ovo je već velika varoš, bar 5000 stanovnika. Naravno, stil gradnje je isti kao u mom mestu. Što se kaže, vidiš jedan grad, video si ih sve. Primetio sam poprilično različitih restorana, pabova, zanatskih, uslužnih radnji, čak sam snimio i radnju za tetovaže. Mada za šaranje imam dobru irsku vezu, ali imam još boljeg čoveka u Beogradu.
Snimio sam i nekoliko mega marketa, čak i jedan manji tržni centar i neke proizvodne pogone. Sve u svemu, čini se sasvim zgodno za život. Hm, možda se pomerim u tom pravcu u nekom trenutku…
Ali najvažnije je da ima bioskop, u okviru tržnog centra. Neki irski Sinepleks. Lično ne volem bioskope po tržnim centrima, ali dobro, šta da radim. Karta za bioskop je 9 evrija, ali ako se kupi mesečna pretplatna karta od 15 evrija, mogu da se gledaju svi filmovi, koji su na repertoaru tog meseca. To se čini kao dobra kombinacija. Vidim da se prostor renovira i da ubacuju i kuglanu. Sedišta su bila mekana, kožna i vrlo udobna. Zamolio sam momka na prodaji karata da mi izabere neko dobro mesto i nije razočarao.
Inače gledao sam Top Gan Maverik. Ljudi moji, kakva zabava. Film je naravno, čista propaganda, ali to je bio i prvi, zar ne? Ima onoliko refernci na na prvi film, ali je sve uklopljeno u jednu dobru priču. Letačke scene su odlične. Izuzetno zabavan film, loženje za sve dečake osamdesetih…
Imao sam dovoljno vremena da stignem na voz nazad, mada sam iz straha da ne zakasnim, hodao žustrije. To je bio poslednji voz sa Castlerea i baš bila fora da ga propsutim, pa da se vraćam kući pešice ilis topom.
Pitajte me da li sam odmah, čim sam ušao u kuću, pustio i onaj Top Gan?
Možda će se pažljivi čitaoci setiti nekih manjih vodovodnih problema. Nije još  rešeno, naravno… Izgleda da je ključna sledeća.
Hvala vam što i dalje pratite dešavanja na Smaragdnom ostrvu…. Ako ste propustili neki članak, imate ih ovde. Takođe, tu je i FB strana sa dnevnim objavama i interesantnostima.
Pozdravlja vas vaš Nešo/Shoney/Marid O’Shaughnerry/Joaquim/Paddy

 

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Exit mobile version