Knjiga plave magije – iz zbirke „Nijanse zla“

Nijanse zla“ – 24 pisaca je napisalo priču na temu zla… „Knjiga plave magije“ je moj odgovor na temu…
***********************
Dečak razbarušene crne kose, vukao je teške kante prosipajući vodu, malo na kameni pod, malo u ofucane crvene prevelike papuče. Pokrpljena crna odora uplitala mu se sve vreme u noge.
Skromni život mu nije bio nepozananica, ali otkako je pre šest meseci otac poginuo, siromaštvo je njega i majku uhvatilo u čelične kandže. Suviše često su se ponavaljali dani kada je imao samo jedan, ili ni jedan obrok.
Dovijao se koliko je mogao.
Povremeno bi izmolio malo hrane u obližnjem selu u zamenu za kakvu protivuslugu. Seljanima nije od značaja bilo njegovo znanje, već ruke, a one su bile slabe i nenaviknute na težak rad.
Kada bi samo uspeo da nađe očevu knjigu, onu koja je čuvala najdublje tajne, onda bi možda uspeo da preokrene svoju sudbinu. Mračne tajne uvek donose mnogo zlatnika. A svi dobro znaju da kese ispunjene zlatnicima donose moć i poštovanje.
Kada bi bio bogat, mogao bi svima da se osveti.
Onima koji su se smejali očevim eksperimetima i zbog kojih je na kraju umro i ostavio porodicu u bedi.
Deci iz škole bi ispostavio poseban račun. Svi oni mali prokletnici, koji su mu od škole napravili pakao. Kriju mu knjige,
sabotiraju zadatake, smišljaju nadimke, od kojih je nosostrašni najuspešniji. Čak se i nekim nastavnicima omakne, pa ga prozovu, koristeći taj odvratni nadimak. Najviše bi voleo kada bi cela škola izgorela do temelja, po mogućnosti zajedno sa sa svim nastavnicima i učenicima.
Osmeh mu se razvukao ispod baburastog nosa.
„Šta radiš to, dečače? Opet maštaš!?“
Duboki brundavi glas je dečaka prekinuo u zamišljanju slatke osvete. Unezvereno se trgnuo i prosuo jednu kantu sa vodom. Muškarac impozantne građe i dugačke crne brade, ispunjavao je hodnik. Čak je morao da se malo sagne, jer je visoki šešir dodirivao tavanicu.
„Kkkkume Bbbbaltazare“, jedva je promucao dečak.
Strah ga je paralizovao. I kum Baltazar se nalazio na dugačkom spisku onih koje će stići dečakova osveta, samo kad postane bogat i dovoljno moćan.
„Umesto da radiš, glavu vučeš kroz oblake“, nadmeno je rekao Baltazar. „I tvoj otac je bio isti takav. Beskorisni nikogović.“
Dečak je zaškrgutao zubima i stegnuo pesnice. Nokti su mu se usekli u dlanove, ali nije osećao bol. Samo bes belog usijanja. Kum Baltazar je već nekoliko dana bio samozvani gost i dečak je jedva čekao da mu vidi leđa. Nadao se da poseta neće još dugo trajati.
Baltazar je crnim očima pronicljivo gledao u dečaka.
„Dobio sam izveštaj iz tvoje škole.
Dečak se ukočio.
„Kažu da si inteligentan, mada meni ne deluje tako. Takođe, navodno imaš potencijala. Ni to nisam primetio. Ali, da si nezaintereresovan za redovnu nastavu. Pričaju da trabunjaš nešto o očevim eksperimentima.“
„Moj otac je bio vizionar.“
„Tvoj otac je bio budala i to ga je odvelo tamo gde je sad.“
„Videćete svi vi kada dokažem da je moj otac bio u pravu.“
„Da, da, jedva čekam“, odvratio je zlurado Baltazar. „Dok ne dođe taj trenutak, napuni mi korito toplom vodom. Hoću da sperem štroku ovog ruiniranog, nazovi, zamka.“
„Zamak koji je ostavio moj otac ne bi bio u ovakvom stanju, da ga niste svi ostavili na cedilu.“

„Glupi dečače, ovaj zamak je oronuo i propao, baš zato jer tvoj otac nije želeo da sluša porodicu i dobronamerne savete. Jurio je bajke i na kraju završio na dnu klisure slomljenog vrata.“

„Zamak ne bi bio ovakav da ti nisi uzeo sve naše zlatnike.“
„Sram te bilo, da ti nije mene, umro bi od gladi“, zaškrgutao je zubima Baltazar.
„Hvala ti što mi daješ bajat hleb i vodu“, zajedljivo je odgovorio dečak. Više nije mogao da se suzdržava, suviše se besa i jada nakupilo u krhkom telu.
Šamar se prolomio hodnikom. Skerletni otisak šake ocrtao se na dečakovm obrazu.
„Pseto jedno nezahvalno. Misliš da je tvoje školovanje besplatno? Tvoja garderoba, grejanje, hrana. Dosta je bilo gluposti, donesi mi svežu vodu. Želim da se umijem.“
Baltazar je ljutito gledao u dečaka.
Nemajući kud, gunđajući u sebi, sišao je do bunara. Dok je vadio vodu, začuo je buku u staroj očevoj radionici.
Primetio je narandžasto mače, koje je pokušavalo da iščeprka nešto iza stare rasklimane peći. Dečak je spustio kofe sa vodom, privučen znatiželjom.
„Šta si to pronašao?“
Nežno je uhvatio mače, koje je frktalo i majukalo. Dečaku se učinilo da je primetio plavi odblesak. Naslonio se iz sve snage na peć i gurnuo je u stranu.
Gledao je u rupu, jedva veću od širine šake. Mačak je fiksirao rupu pogledom.
„Polako, mali. Da li je unutra miš ili pacov?“
Mačak je samo klimnuo glavom, ne sklanjajući pogled sa zida. Dohvatio je metalne mašice i gurnuo ih u rupu.
„Jao, stani“, začuo se tanušan glasić.
Dečak zbunjen pogleda u mače. Ono mu je uzvratilo pogled. Izvadio je mašice.
„Hajde, izađi, neću ti ništa“, rekao je hrabrije nego što se osećao. Tiho je šapnuo mačku
„Budi spreman“.

U rupi u zidu, pojavilo se neobično stvorenje. Čovečuljak visine desetak centimetara, plave kože u belim pantalonama, iz kojih je virio mali rep. Na glavi je imao malu belu kapu. Činilo se da čak nosi i naočare.

Mače je zafrktalo i spremilo da skoči na neobično biće.
„Stani, Azriele, ček da vidimo šta je to. Možda je neki šumskki vilenjak, pa da mi ispuni želju.“
„Ehem, nisam vilenjak. Ja sam Štrumpf Kefalo. I ne ispunjavam želje“, odgovorio je unjkavo piskavim glasom. „A ko si ti?“
„Ja sam Gargamel. Štrumpf? Prvi put čujem za Štrumpfove.“
„Ne volimo da se mešamo sa vama velikima. Živimo u šumi u kućama od pečuraka. Ima nas, mada je zabrinjavajući nedostatak ženskih štrumpfova. Ja sam najpametniji od svih, možda je Veliki Štrumpf, približno inteligentan kao ja.“
„Šta radiš ovde?“
„Pa, ja, ovaj, ništa. Slučajno sam se našao.“
„A je li?“, sumnjičavo je upitao Gargamel. „Slučajno, pa si se zavukao iza peći?“
„Nnnništa“, odgovorio je neubedljivo, pogledavajući ka rupi u zidu.
Gargamel je stavio štrumpfa u prašnjavi kavez koji je stajao u blizini. Zavukao je ruku u zid i napipao nešto čvrsto. Izvukao je još nekoliko cigli.
„Nemoguće“, uzdahnuo je zaprepašćeno. „Knjiga čarolija mog oca. Pitali smo se gde je.“
Sa nežnošću je prelazio preko ogromne knjige kožnih korica, sa metalnim ojačanjima na krajevima. Dok je polako otvarao
veliku knjigu, iz nje je na pod pala sveska.
„Očev dnevnik“, uzviknuo je Gargamel. Udubio se u čitanje i nije primetio malu plavu priliku u crvenoj odeći i sa belom
bradom, kako se približava kavezu.
„Idemo, Kefalo, dok ne gleda ka nama“, rekao je tiho pridošlica.

„Veliki Štrumpfe, došao si po mene? Izvini“, zajecao je Kefalo.

„Mislio sam da ću uspeti sam da povratim knjigu i da…“
„Pričaćemo posle, hajdemo pre nego što nas primeti.“
Veliki Štrumpf je počeo što tiše da obija vratanca.
Još samo da ih nađem“, čitao je Gargamel na glas.
„Vidi, Azriele, ovo je moj otac pisao. Ovde su njegovi eksperimenti.“
Nakon toliko godina traganja, napokon sam ih našao, duboko u šumi iza klisure.“
„O čemu pričaš?“, pitao se Grgamel, mada mu se polako pojavljivalo rešenje. Azriel je slegnuo ramenima.
Sa strepnjom je otvorio knjigu čini.
„Kamen mudrosti, večni život, esencija života… Uzeti dvadeset štrumpfova srednje veličine… Da pretvorite olovo u zlato,
uzmite samo Štrumpfa i onda…“
Prelistao je još nekoliko strana i uvideo da su Štrumpfovi neophodni sastojak svake čini.
Gargamel je zamišljeno mrmljao.
„Moj otac je pronađen na dnu klisure. A sve ove čini… Oni… Žive…“
Podigao je pogled i ugledao Velikog Štrumpfa kako pokušava da otvori kavez.
„Hvataj ih, Azriele“, povikao je „Ne daj im da pobegnu.“
Baš u tom trenutku Štrumpfovi su uspeli da otvore vratanca i da sledećeg trenutka iskoče kroz prozor. Mačak je skočio za
njima, ali je pogrešno procenio razdaljinu i udario u zid. Gargamel je istrčao ispred kuće. Gledao je na sve strane.
„Prokleti bili! Vi ste krivi za smrt moga oca! Vi ste krivi za sve! Sve ću vas pohvatati! Pojesti i poubijati! Vratite se, kukavice!“
Od besa je skakao u krug. Trenutno je primiren snažnim udarcem po potiljku.
„Opet se glupiraš?“, zagrmeo je moćan Baltazarov glas. „Gde je moja voda? Hajde, donesi mi svežu, ta tvoja se već ugrejala. Samo brže, nemam ja ceo dan.“

„Ali, kume Baltazare, Štrumpfovi su…“

„Nemoj da mi pričaš o tim glupostima, da ne dobiješ novu šljagu! I tvoj otac je godinama pričao te bajke.“
„Ali, ja sam…“
Još jedan šamar je zazvonio dvorištem.
„Dosta budalaština, donesi mi vodu.“
Baltazar se okrenuo i vratio u trošni zamak.
„I ti ćeš videti svoje, samo dok nađem te napasti“, gunđao je Gargamel, trljajući crveni obraz.

ILUSTRACIJA
Saša Pavlović, rođena u Beogradu, studira Nove medije na Fakultetu
likovnih umetnosti. Pored toga, bavi se ilustracijom, slikanjem, crtanjem…
Učestvovala je na više grupnih i samostalnih izložbi.

Slobodno napišite komentar... Cancel reply

Exit mobile version