Kako mi je blog upropastio život? Na mnogo načina, podeliću sa vama samo one najupečatljivije primere.
Za početak, lepo sam napravio nalog na sajtu vordpresa i počeo da objavljujem svoje tekstove. Godinu i po dana niko nije čitao, niti komentarisao i dobro. Objavim po dva, tri mesečno i svi srećni. Pišem za svoju dušu, uživam u anonimnosti i sve pet.
Ali hoćeš… Ne može to kako sam zamislio. Među prvima(nakon godinu i kusur) pojavila se AleksandraNM. Nahvali ti mene žena, sav se zacrvneh. A ja stidljivo biće, sve mi vrelina udari na uši. Reče mi da obratim pažnju na dužinu rečenica, na greške, htela me spasti savetom finim. Šta ću, mučenik, počeo sam više da pazim ne samo na to o čemu pišem, već kako je to napisano. Ovolika mi bila glava. Šta mi to treba?
Za njom stižu i Ljubičanstvena sa toplom rečju; Olja Ristić, puna podrške za svakog mladog blogera; Veštica koja ne nosi metlu, već više voli konvencionalnija prevozna sredstva, a eto i Aleksandre sa stranice babeidede. Te, hajde pročitaj, te dobijaj predloge za čitanje i gledanje filmova. Još i tu da gubim vreme. Šta mi to treba?
Ubaciše me u neke blogerske grupe. Sad pored silnih knjiga, čitam i fenomenalne tekstove drugih blogera. Ceo dan da čitam, ne mogu da pročitam sve. Šta mi to treba?
Sve bih još nekako i podneo da nisam počeo da pratim i Ivanu Orbis i njene brojne praktične savete. Šta misliš, kaže ona, da objavljuješ po dva, tri teksta mesečno? Neće to da može. Je li imaš publiku? Moraš da pišeš redovno i kvalitetno, naravno. I šta ću? Umesto da idem napolje da jurim loptu, klikere ili da idem u dugačke šetnje pored reke, sedim i pišem. Redovnost imam, a kvalitet je već diskutabilan… Šta mi to treba?
Jednog dana iz očaja što nemam šta da objavim, „okačio“ sam početak nečega što je bilo zamišljeno kao roman i što je stajalo dve godine u nekom zaboravljenom folderu. Rekoše ljudi da im se dopada i nisam imao gde, morao sam da napišem do kraja. Rekoše i da bi bilo odlično kada bih objavio taj roman u papirnoj formi. I šta ću, mučenik. Sređuj, prepravljaj mesecima i sad ću tokom oktobra (pretpostavljam) objaviti svoje Drugo carstvo. Šta mi to treba?
Isto i sa samim blogom. Bio zadovoljan što sam na besplatnoj platformi. Šta će meni više? Ali neee, nisi ozbiljan, moraš da imaš svoj domen. I eto, pre dva meseca, platih i svoj domen. Bakći se sad sa optimizacijama, čudima, ovim, onim. Šta mi to treba?
Možda bih tu muku držao duboko u sebi, da me pre nekoliko dana Sofija nije spomenula u svom tekstu. I naravno, ne mogu da joj ostanem dužan. Što bi rekao Balašević – svakom sam vratio isto bar. I šta se desilo sa Sofijom? Povremeno imam priliku da pre drugih pročitam priču devojke koja će zaseniti Ursulu Le Guin i možda, Džoanu Rouling. Šta mi to treba?
Neprimetno se pojavio i izvesni Henk Mudi, posle se pretvorio u Mirnesa Alispahića, šteta živa što češće ne objalvjuje svoje priče. Reče mi čovek – ti si skoro kao Den Braun. A meni ego skočio, da izvinete. Jedva prolazim kroz vrata od ega. Šta mi to treba?
Isto tako, vrbovaše me i za izvesni Vodič Obećali putovanja, uzbudljiv umetnički život, ludilo, zabavu. I eto, pišem najave za domaće i inostrane knjige i čekam da mi isplate sva ta silna putovanja, Šta mi to treba?
Probao sam da ostavim blog, ali ne ide, navučen sam bespovratno. Šta mi to treba?
Čak i sa suprugom pričam o mojim nevidljivim drugarima sa bloga. Ona me često čudno pogleduje, pitajući se da li sam skroz u vinkli? Šta mi to treba?
I eto, umesto da na ju tjubu gledam snimke mačića, kučića, slatkih beba, glupavih klinaca koji se povređuju, pišem novi tekst za blog. Šta mi to treba?
Pisanje tekstova za neke je ubijanje vremena, trošenje istog, ali vidim ima i profesionalnih pristupa, gde se gleda svaki zarez, tačkica, te kvalitet ispisanih reči, rečenica itd…
Da. Mada vidim, neki su toliko posvećeni kao da žive od toga. Imaju blog stranice, tako uređene, sa sto nekih ikonica, sa raznim dugmićima, sve svetluca… ne znam kako to urade. Ja imam ono na platformi, piše besplatno i to sam ugradio.
Sve zavisi od toga kakav plan imaš sa blogom. Poslednjih meseci želim da pokušam da uozbiljim svoju blog priču i zato sam prešao na plaćeni domen… U svakom slučaju, posvećenost može samo da bude dobra, jer može da možda otvori neke druge prilike…
Jel taj domen, uplatiš operateru ili programer to naplati a ti mu kažeš kakav izgled želiš. Koliko para to traje, mislim, dužina vremena uplate… Izvini, što ovako ide javno, jer ovde nema opcija, privatnih poruka.
U potpunosti te razumem. I moja priča sa blogovanjem je išla takvim nekim smerom. Blogovanje oduzima mnogo vremena ali he osličan izduvni ventil, barem meni…
Stvarno, šta ti je to trebalo ? Uostalom, kao i meni. Ući u svet ljudi od pera, pfff, mo’š mislit’
Što bi rekao, opet Balašević, “ dok je nama nas“. ❤
Strašne su to stvari… 🙂
Blože me oprosti 😉
Neka te tako upropašćenog.
Kažem, jadan ja… 😀
E al si mi vratio ???
Je l’ vidiš? 🙂
Svaka čast ?
Ne znam šta ti je to trebalo. Bolje da si se učlanio u stranku….
Tu si u pravu, još uvek nije kasno… 🙂
Pisanje tekstova za neke je ubijanje vremena, trošenje istog, ali vidim ima i profesionalnih pristupa, gde se gleda svaki zarez, tačkica, te kvalitet ispisanih reči, rečenica itd…
Raznih pristupa ima, šta ćeš svi smo mi različiti.. 🙂
Da. Mada vidim, neki su toliko posvećeni kao da žive od toga. Imaju blog stranice, tako uređene, sa sto nekih ikonica, sa raznim dugmićima, sve svetluca… ne znam kako to urade. Ja imam ono na platformi, piše besplatno i to sam ugradio.
Sve zavisi od toga kakav plan imaš sa blogom. Poslednjih meseci želim da pokušam da uozbiljim svoju blog priču i zato sam prešao na plaćeni domen… U svakom slučaju, posvećenost može samo da bude dobra, jer može da možda otvori neke druge prilike…
Jel taj domen, uplatiš operateru ili programer to naplati a ti mu kažeš kakav izgled želiš. Koliko para to traje, mislim, dužina vremena uplate… Izvini, što ovako ide javno, jer ovde nema opcija, privatnih poruka.
evo ti mejl, ako ti je lakše… popovic_neso@hotmail.com Pišem ti u utorak…
Imaš kliker! 🙂 I za blog ne samo kad izađeš napolje da se igraš. Podseti me i evo imam činijicu punu klikera iz detinjstva …
Imam i ja onu veliku kanticu za pavlaku punu klikera… 🙂
I sam sam se pitao šta mi to treba. Ali neke stvari prosto se dese… Čitam te kad god stignem. Pozdrav 🙂
Da, život je pun neočekivanih dešavanja… 🙂
U potpunosti te razumem. I moja priča sa blogovanjem je išla takvim nekim smerom. Blogovanje oduzima mnogo vremena ali he osličan izduvni ventil, barem meni…
Gde bi sami sa sobom, da se malo ne izduvamo na blogu… 🙂
Čitam i sviđa mi se to što kod tebe pročitam 🙂
Hvala, Rado… Zadovoljstvo je obostrano… 🙂