Šta mi to treba ili kako mi je blog upropastio život

Kako mi je blog upropastio život? Na mnogo načina, podeliću sa vama samo one najupečatljivije primere.
Za početak, lepo sam napravio nalog na sajtu vordpresa i počeo da objavljujem svoje tekstove. Godinu i po dana niko nije čitao, niti komentarisao i dobro. Objavim po dva, tri mesečno i svi srećni. Pišem za svoju dušu, uživam u anonimnosti i sve pet.
Ali hoćeš… Ne može to kako sam zamislio. Među prvima(nakon godinu i kusur) pojavila se AleksandraNM. Nahvali ti mene žena, sav se zacrvneh. A ja stidljivo biće, sve mi vrelina udari na uši. Reče mi da obratim pažnju na dužinu rečenica, na greške, htela me spasti savetom finim. Šta ću, mučenik, počeo sam više da pazim ne samo na to o čemu pišem, već kako je to napisano. Ovolika mi bila glava. Šta mi to treba?
Za njom stižu i Ljubičanstvena sa toplom rečju; Olja Ristić, puna podrške za svakog mladog blogera; Veštica koja ne nosi metlu, već više voli konvencionalnija prevozna sredstva,  a eto i Aleksandre sa stranice babeidede. Te, hajde pročitaj, te dobijaj predloge za čitanje i gledanje filmova. Još i tu da gubim vreme. Šta mi to treba?
Ubaciše me u neke blogerske grupe. Sad pored silnih knjiga,  čitam i fenomenalne tekstove drugih blogera. Ceo dan da čitam, ne mogu da pročitam sve. Šta mi to treba?
Sve bih još nekako i podneo da nisam počeo da pratim i Ivanu Orbis i njene brojne praktične savete. Šta misliš, kaže ona, da objavljuješ po dva, tri teksta mesečno? Neće to da može. Je li imaš publiku? Moraš da pišeš redovno i kvalitetno, naravno. I šta ću? Umesto da idem napolje da jurim loptu, klikere ili da idem u dugačke šetnje pored reke, sedim i pišem. Redovnost imam, a kvalitet je već diskutabilan… Šta mi to treba?
Jednog dana iz očaja što nemam šta da objavim, „okačio“ sam početak nečega što je bilo zamišljeno kao roman i što je stajalo dve godine u nekom zaboravljenom folderu. Rekoše ljudi da im se dopada i nisam imao gde, morao sam da napišem do kraja. Rekoše i da bi bilo odlično kada bih objavio taj roman u papirnoj formi. I šta ću, mučenik. Sređuj, prepravljaj mesecima i sad ću tokom oktobra (pretpostavljam) objaviti svoje Drugo carstvo. Šta mi to treba?
Isto i sa samim blogom. Bio zadovoljan što sam na besplatnoj platformi. Šta će meni više? Ali neee, nisi ozbiljan, moraš da imaš svoj domen. I eto, pre dva meseca, platih i svoj domen.  Bakći se sad sa optimizacijama, čudima, ovim, onim. Šta mi  to treba?
Možda bih tu muku držao duboko u sebi, da me pre nekoliko  dana Sofija nije spomenula u svom tekstu.  I naravno, ne mogu da joj ostanem dužan. Što bi rekao Balašević – svakom sam vratio isto bar. I šta se desilo sa Sofijom? Povremeno imam priliku da pre drugih pročitam priču devojke koja će zaseniti Ursulu Le Guin i možda, Džoanu Rouling. Šta mi to treba?
Neprimetno se pojavio i izvesni Henk Mudi, posle se pretvorio u Mirnesa Alispahića, šteta živa što češće ne objalvjuje svoje priče. Reče mi čovek – ti si skoro kao Den Braun. A meni ego skočio, da izvinete. Jedva prolazim kroz vrata od ega. Šta mi to treba?
Isto tako, vrbovaše me i za izvesni Vodič Obećali putovanja, uzbudljiv umetnički život, ludilo, zabavu. I eto, pišem najave za domaće i inostrane knjige i čekam da mi isplate sva ta silna putovanja, Šta mi to treba?
Probao sam da ostavim blog, ali ne ide, navučen sam bespovratno. Šta mi to treba?
Čak i sa suprugom pričam o mojim nevidljivim drugarima sa bloga. Ona me često čudno pogleduje, pitajući se da li sam skroz u vinkli? Šta mi to treba?
I eto, umesto da na ju tjubu gledam snimke mačića, kučića, slatkih beba, glupavih klinaca koji se povređuju, pišem novi tekst za blog. Šta mi to treba?
Slika – jarmoluk

23 thoughts on “Šta mi to treba ili kako mi je blog upropastio život

          1. Jel taj domen, uplatiš operateru ili programer to naplati a ti mu kažeš kakav izgled želiš. Koliko para to traje, mislim, dužina vremena uplate… Izvini, što ovako ide javno, jer ovde nema opcija, privatnih poruka.

Оставите одговор