Mirko Pladunjala 17 – Opsednutost i eksperimenti

Sofia i ja vas i dalje  gnjavimo Mirkom, kako vam se čini?

Prethodni nastavci su ovde


 

Mirko besno zaklopi laptop. Iskucao im je odlomak, i jeste rekao da ne očekuje komentare, ali baš ništa? Ni zajedljivog prepucavanja, ni ljubomornog poricanja očiglednog talenta, ni – ne daj Bože – pohvala. Koga bi gomila forumaša počela da hvali, taj zaista ne bi imao nikakve veze s pisanjem. Nema veze, neka pojedu svoje tastature, sada kada su suočeni sa pravim pisanjem.

-Gde ćeš? Na posao? – tetka se za trenutak osvrnula ka njemu dok je ustajao. Bila je zauzeta traženjem Braćala spinoff na Purpuru, istovremeno šerujući Braćalamemove sa drugaricama.

Mirko uzdahnu.

-Da, Nokia.

Nije bilo smisla da joj govori da je ostao bez trećeg posla u svojoj karijeri. Pljeska ćumez, kako ga je krstio u mislima, zatvoren je zbog masovnog trovanja i pod istragom je inspekcije. Čak je i gazda Pera završio u urgentnom, a potom na intenzivnoj nezi.

No, za razliku od prethodna dva puta, Mirko se nije prepustio očaju. Shvatio je to kao znak, i odlučio da se maksimalno posveti pisanju. Kad se samo seti kakve je traume preživeo na radnim mestima, bolje je biti bez posla.

Svršeni student srpskog jezika i književnosti, a posla naravno nigde. Jednom se oprobao kao levo smetalo u prodavnici obuće – rekli su mu da samo mora da nauči sve slojeve đonova Mikeovih patika, materijal od koga se prave pertle i u koje modele je moguće stavljati fluorescentne lampice. Imali su i test o tome. Jedva je prošao. Izdržao je mesec dana probnog rada, sakrivajući se iza rafova svaki put kad bi neki poznanik prolazio pored izloga. Sve dok u radnju nije ušetao prepodobni magistar ekonomije, sa jednim bodom više iz eksperimetalnog vezivanja pertli.

Potom je pokušao da otvori sopstvenu firmu za učenje jezika. Smatrao je da savršeno znanje srpskog jezika leži protraćeno i, ako se samo kako treba izreklamira, dovoljan broj stranaca potrčaće da uplati silni novac samo da bi od njega učili. Potrošio je nešto para na marketing, dokučio kako da se besplatno uvali na ruske servere, raspitao u banci o neoporezovanom transferu novca iz inostranstva – i apsolutno niko se nije javio. Čak ni da pita o čemu je reč.

U Peri Pljeski zaposlio se kad više nije imao izbora, ni on ni gazda Pera. Dok ga je nekad hvalio kao najbolju mušteriju, nije oskudevao u pogrdnim izrazima da bi opisao Mirka kao radnika.

Za sve to vreme, tetka je mislila da joj nećak radi na fakultetu. Da ga profesori vole i da su ga zadržali kao asistenta. Kad ga je videla sa diplomom, toliko je sebi uvrtela u glavu da će se to i desiti, da nije bilo načina da joj saopšti istinu. Upravo zato se i odselio – neke tetkine halucinacije bile su previše čak i za njega.

-Laptop je na stolu – doviknuo je s vrata, bez odgovora.

Jednom je pokušao da ponese laptop sa sobom, ali tetka se uspaničila nakon samo dva sata, pa je morao hitno da ga vraća. U časovima nesanice, rasipao bi molitve nad svojim izanđalim modelom koji se pokretao jednom u sto godina, i nikad duže od petnaestak minuta. Njegova verenica imala je nekakav kompjuter, ali bio je nejasno svestan da verovatno više nisu vereni. Da je dobio platu na vreme kao što nije, do sada bi kupio novi. Ovako, pisao je rukom.

Vreme je da pronađe izdavača koji bi prihvatio njegov rukopis, u pravom smislu te reči. Morem teškim mislima, zaputio se u svoj stan po par skrivenih svesaka.

***

Mladi Mirko nije tek tako odlučio da postane pisac. Postojao je proces, životni, umni i filozofski koji se morao ispratiti u celosti. Osim sifilisa i ostalih polnih bolesti, činilo se da je Mirko preživeo baš svaku fazu razvijanja iz čaure ljubitelja pisane reči u leptira književnosti. Izraz knjiški moljac bio mu je previše ispod časti da bi ga zapamtio ili dozvolio da se prilepi za njega.

U korenu svega stajale su malobrojne posete selu u kome je rođen i gde je onako neslavno pokušao da spašava nečitane knjige. Roditelji bi ga dočekivali hladno i s podozrenjem, dok bi se ostatak porodice uspešno pretvarao da Mirko nije tu. Nije se nudio da pomaže u voćnjacima, niti su ga terali. Bilo im je mrsko da razmišljaju na koje sve načine može poći naopako poduhvat u kome bi se školarac pridružio, pa su odabrali manje zlo – ostavljali bi ga samog u velikoj porodičnoj kući, da spava do podne, šeta u pidžami, bude gladan ili se otruje, na vreme pred gradom pozatvara prozore ili spali kuću do temelja. Činilo se da ne znaju šta tačno da rade sa jedinim detetom u kući, pogotovo tako malo… nastranim. Strika se šalio kako će opsesija kojekakvim knjižurimana proći klinca kad bude dovoljno star da počne da pije, nakon čega bi mu baka Jacika opalila ćušku po glavi. Imala je teoriju po kojoj bi dečko njegovih godina trebalo da nađe prijatelje istih godina u selu. Potpuno zdrava teorija, i potpuno neosnovana. Mirkovi roditelji su pri tom mudro ćutali.

U osnovi, Mirko je sebe smatrao ekstrovertom, što je zaključio po sopstvenim komunikacijskim veštinama i spremnošću da priđe nepoznatoj skupini ljudi i zadivi ih elokventnošću i znanjem. Bio je brz na osmeh, čak i kad se niko drugi nije smejao. Znao je i par jako dobrih šala koje nikom do njemu samom nisu bile smešne. Ukratko, iako je sam sebe smatrao najpoželjnijim i najprivlačnijim bićem s ove strane Univerzuma, vaseljene i svega ostalog, nije stekao nijednog prijatelja, čak ni drugara. Reči su mu lako silazile s usana, i u velikom broju, naprosto su stizale same sebe koliko ih je znao, ali činilo se da nešto nije u redu s načinom na koji bi ih skalpao u rečenice. Ili nešto ozbiljno nije bilo u redu sa mozgovima ljudi kada bi im se obraćao. Posmatrali su ga poput pogubljene teladi, nakon cega se obično okretao i besno odlazio, neretko praćen zbunjenim smehom.

Imao je četrnaest godina i nijednog prijatelja niti ozbiljnog sagovornika. U malenoj svesci je imao zapisan veći broj pročitanih knjiga nego neki profesori dana radnog staža. Svi njegovi domaći radovi bili su ocenjeni peticama, ali na roditeljskim sastancima, kojima su tetka Nokia i njen pozamašni dekolte poletno prisustvovali, nastavnici su zbunjeno izbegavali da pričaju o Mirku. Kao da bi im neka koprena prekrila deo uma zadužen za pohvale, i jedino što su umeli da kažu jeste da je vredan, zanimljiv i čudan, ali ne u smislu da bi ga poslali psihologu, bože sačuvaj. Samo onako, pa… eto.

Istina je da je Mirko bio povučen. Od kada je krenuo u predškolski shvatio je da su mu knjige zanimljivije društvo od vršnjaka. Ni u kasnijim godinama nije promenio mišljenje, samo je produbio rečnik izrazima koji su detaljno iskazivali njihovu nezanimljivost.

Tako da je i do druge prekretnice u njegovom životu došlo na obronku planine Rtanj, selo Žutilovka, u kući u kojoj su knjige bile zabranjene još od prijašnjeg incidenta sa pekmezom od jabuka i noćnom lomačom. Iako će u kasnijim godinama poricati da uopšte ima porodicu, to veče ga je povredilo par zlobnih i manje zlobnih komentara upućenih njegovoj malenkosti. Sablaznilo ga je to što, iako je isto slušao od ljudi u selu kad su mislili da im je van slušnog dometa, isto nije očekivao od porodice, pogotovo njemu u lice. Besno je pobegao u svoju sobu, suzdržavajući se da ne zalupi vratima. Baka Jacika nije dozvoljavala iživljavanje nad stvarima. Slučajno se desilo da je iz grada poneo praznu svesku, smatrajući da će mu trebati za dodatni domaći. Umesto toga, zatekao se kako zapisuje slabašne imitacije misli velikih pisaca. Dok je završio, ljutnja ga je potpuno napustila. Bio je izuzetno zadovoljan genijalnošću svoga uma i načinom na koji su se popunjene stranice listale i padale jedna na drugu. Smatrao je da mu misli obiluju patosom realnosti i pesimizma kojima ga je život zarazio. Činilo se, samo kad bi ukoričio i naštampao stranice, mogao bi da postane veliki pisac. Naravno, neće im otkriti svoje ime. Pustiće ih da čitaju u neznanju i dive se, dok će se on iz potaje smeškati.

Nosio je tu svesku svuda sa sobom, prvu od mnogih u nizu, ponekad ponešto dopisujući.

Slobodno napišite komentar...

%d bloggers like this: