Mirko Pladunjala 13 – Izgubljeni prtljag i svemirski brodovi

Martin je završio čitanje prvog dela dosijea nesrećnog Mirka. Nisu mu zbog toga drhtale ruke niti klecala kolena. Zapravo, to što je odbijao da se pomeri sa kreveta nikako nije imalo veze sa ovih par stranica koje je nemarno vratio u crnu fasciklu i bacio iza sebe. Nije više imao živaca da čita gluposti.
Džejn Gvin je sedela u naslonjači ugodno postavljenoj pored francuskog balkona. Imala je nesmetan pogled na ulicu ispod i prolaznike, ali je umesto toga odlučila da posmatra njega. Kao da je leptir posebno pogodan za njenu zbirku.
‘’Kako se oseća?’’, Džon Teri izašao je iz kupatila, vrlo poslovnim pokretima brišući ruke ružičastim peškirom.
Kao da Martin nije prisutan i ne može da odgovori u svoje ime. Demonstrativno je ustao, zateturao se prema šefu obezbeđenja i odbio o njega u pravcu toaleta. Nadao se da je dovoljno jako zalupio vrata za sobom. Eto. Sad mogu da tračaju o njemu koliko hoće. Kao da je on kriv što mu je bilo muka. Iko iole normalan umro bi nakon one torture. Ali ni to nije bio najgori deo. Najgore je, zapravo, bilo naći se u sred selendare jedne zaostale zemlje bez svojih kofera. Bez pažljivo potrpanih kariranih ljubičastih košulja, zadnjeg krika mode Densima, bez rebrastih pantalona na crtu i donjeg veša. Sve napravljeno od materijala otpornog na vlagu, vrućinu i gužvanje. Svečani sako se čak prilagođavao obliku njegovog tela, na način koji bi imponovao svakom direktoru. Potrošio je pola prve plate na njega. Drugu polovinu potrošio je na kofere od sankturijanskog škočimiša, izdržljive i toliko elastične da se pričalo da su veći iznutra nego izvana.
Kako im je uopšte uspelo da izgube njegov prtljag?! Teri i Gvinova su bez problema pokupili svoje stvari. Samo njegovih nije bilo. Toliko je bio uzrujan kad je došao sebi, da se i pilot zabrinuo. Izašao je iz svoje kabine tek toliko da im doda papirnu kesu koju mu je Džejn poturila u lice i rekla da diše u nju. Žuti transporter je nakon toga otkloparao ulicom, sa sve natpsom Ne radi preko prednjeg levog stakla.
Martin je stezao glupu papirnu kesu i kad su ušli u antikvarno predvorje hotela. Teri je morao da se posluži njegovim novčanikom i specijalnim karticama za sva vremena i sve kutke univerzuma Imperijalističke banke. Recepcioneru je bilo svejedno ko se potpisuje i na čije je ime rezervacija, sve dok god je aparat za kartice skidao traženi iznos. Martin je mislio da nema šanse da će transfer upaliti. Čak ni ImpBank nema pipke dovoljno dugačke za sve zabiti univerzuma. Ali, protivno svakoj logici, imala je. A Dženi i Teri su morali da se raspakuju u svojim sobama, pa su njemu uvalili da čita dosije ne bi li se smirio. I ne, nije se smirio. Samo mu se na trenutak mozak isključio. Ako mu se to desilo samo čitajući o Mirkovom životu, zapitao se šta bi bilo kada bi slučajno pročitao njegovu knjigu.
Umio se, zagledajući duguljasto neobrijano lice u ogledalu. Jutros nije stigao da se obrije, a sada nije imao čime. Uz jankturijanski poker išla je i jankturijanska tehnika za smirivanje. Nikada je nije savladao, umesto toga zamenivši je logičkim razmišljanjem. U redu, ko jebe prtljag, pomislio je. Koristiću ImpBank karticu, a kad se vratim, tražiću odštetu zbog izgubljenih stvari. Imao je negde račun koji je govorio da je platio sve te stvari više nego što su zapravo koštale. Još je mogao i da profitira.
Zgrabio je ružičasti peškir s gomile, obrisao se i bacio ga u ćošak. Mislio je da hoteli obično imaju bele peškire. U ovoj zemlji se sve izgleda radilo naopako.
U njegovom jednostavno i efikasno nameštenom apartmanu, dvoje saradnika i dalje je čekalo na njega. Naglo su ućutali, pretvajući se da nisu pričali o njemu. U inat njima, zagledao se u žute tapete sa ružičastim ljiljanima. Shvatio je da je antikvarni izgled kojem je hotel toliko težio zapravo inovativan i originalan za to doba. Iznad noćnog stočića visila je stilizovana slika, neka vrsta poruke. Martin se zainteresovao uprkos sebi.
Kurt Vonegutov savet ljudima iz 2088
  • Ne razmnožavajte se previše i stabilizujte populaciju
  • Prestanite da zagađujete vazduh, vodu i zemlju
  • Prestanite da se spremate za rat. Umesto toga rešavajte prave probleme.
  • Naučite svoju decu, a bogami i sebe, kako da živite na maloj planeti bez da je ubijete
  • Nemojte misliti da će nauka sve da popravi ako joj donirate trilion dolara
  • Nemojte misliti da će vašim unucima biti bajno bez obzira koliko vi upropastili planetu, jer će moći da odlete na neku novu planetu u svemirskim brodovima. To je zlobno i glupo.
  • I tako dalje. Inače…
‘’Džone, koja je ovo godina?’’, oprezno je pitao. Džon mu je rekao. ‘’Zašto onda ovde piše 2088? Da li su mogli da putuju kroz vreme?’’
‘’Naravno da ne.’’ Teri je razmenio zabrinuti pogled sa Gvinovom.
‘’Zašto bi onda neko pisao poruku koju niko neće videti?’’
‘’Nemam pojma.’’
‘’Ko je Kurt Vonegut? Da li je on bitan u ovom svetu?’’
‘’Ne bih znao reći.’’
‘’Ova planeta je prenaseljena?’’
‘’Čisto sumnjam. Moja očitavanja sugerišu da su trend bele kuge i gej populacije u porastu.’’
‘’Onda… zemlja je u ratu?’’
‘’Ne, ne bih rekao. Zapravo, prilično je mirno, kad se sve uzme u obzir.’’
‘’Hmm. Da li imaju ambasade za putovanja na druge planete? Nadam se da znaju da treba da regulišu vize.’’
Džejnin pogled poprimio je panične razmere, a ni Terijev nije bio u boljem stanju. Nikada nisu videli direktora zaokupljenog nečim što nije imalo veze sa hranom, kockanjem ili promiskuitetom. Ne duže od dve sekunde, svakako.
‘’Mislim’’, Teri je pažljivo birao reči, ‘’da je vrlo moguće da je natpis fantastika.’’
‘’Fantastika? Misliš, nešto izmišljeno? Niko nikog ne ubija, nema ratova ni svemirskih brodova?’’ Martin se okrenuo ka njima. Oboje su delovali zbunjeno i zabrinuto.
‘’Ovaj… malo je komplikovanije od toga. Ali svakako nema svemirskih brodova.’’
‘’Kako onda…’’
‘’Mislim da će biti najpametnije da se posvetimo misiji’’, Džejn ga je prekinula.
‘’Da. Naravno.’’ Martin Lazni je prstima trljao čelo, osećajući začetke glavobolje. ‘’Hvala ti, Teri.’’
‘’Nema problema. Šta god vas zanima. Kako drugačije da naučite?’’, Teri je zvučao pomalo pridavljeno.
‘’I za svaki slučaj, nema više čitanja ničega dok se ne vratimo kući’’, Lazni je čvrsto rekao. ‘’Ko zna kakvih sve gluposti ima ovuda.’’
Teri i Džejn razmeniše skoro uspaničen pogled.
‘’Džone, kakav nam je plan?’’
Džon mu je u dve rečenice objasnio plan.
‘’Pa, dobro. Ako se već mora’’, Martin je uzdahnuo.
******
Zajedničkim naporom napisali Sofia i vaš odani…
Prethodni nastavci su ovde.

3 thoughts on “Mirko Pladunjala 13 – Izgubljeni prtljag i svemirski brodovi

Slobodno napišite komentar...

%d bloggers like this: