Mirko Pladunjala 32 – kraj

Prošlo je godinu dana od trenutka kada se rodila ideja za Priču o Mirku. Kao što smo obećali, upravo smo stigli do kraja. Sad možete da pročitate sve nastavke i da nam kažete svoje iskreno mišljenje. Ne brinite, možemo da podnesemo kako kritiku, tako i pohvalu. Verovatno znate da smo Sofia i ja zajedničkim snagama pisali ove redove.

*******

Mirko je privukao kvarcnu grejalicu, ne bi li se što pre osušio. Višak mokre garderobe je okačio na prvu stolicu. Oko nogu mu se motala crna mačka. Izgubljen u mislima, primetio je pridošlice, tek kada su ušle u prostoriju. Rukavom je žurno obrisao suze.

Stižu gosti, još uvek ima nade da nije sve propalo.

Malo ga je začudio sastav prisutnih. Dve bakice u haljinama ispunjenim cirkonima sa ladnim trajnama, ofarbanim u nežno ljubičasto i roze. Količina laka na njihovim glavama je obezbeđivala zaštitu od direktnog udara omanjih projektila.

„ŠTA IMAMO VEČERAS, DRAGA MOJA?“, upitala je jedna starica vičući zapanjujuće glasno, kada se uzme u obzir njena krhka građa.

„NE ZNAM, KNJIGA NEKA“, odgovorila je druga istom glasnoćom. „NEGO DA MI POPIJEMO KAFU i POSEDIMO MALO, PA DA IDEMO DA GLEDAMO SERIJU.“

Starice su mirno sipale kafu iz termosa koji su izvadile iz velike pletene kese. Takođe su uzele i hekleraj, te se mirno posvetile koncu i iglama. Mirko je gledao u gluve starice, ne verujući šta mu se događa i razmišljajući na koji način bi mogao da ih se otarasi.

Baš kada se posvetio rešavanju tog problema, primetio je kako ulazi neki beskućnik u iscepanoj i prljavoj maskirnoj uniformi, umesto obuće, nosio je kese oko nogu, sve vreme proizvodeći šljapkavi zvuk. Društvo mu je pravio pas nedefinisane rase, ali izrazito definisinaih zuba. Beskućnik je legao preko tri stolice u blizini grejalice i nežno se obratio psu.

„Lepi moj, Flafi, sad ću malo da dremnem, a ti lezi tu pored mene. Probudi me kad počne. Možda izvučemo i neku knjigu. Znaš li ti kako je bio dobar papir u vreme Admiralove vladavine? Kad se sa tim obrišeš, sve te oblije milina. A ne ovo sad, sve neki reciklirani ili papir za fotokopiranje. Užas živi. A još sve neke knjižice od sto strana. To se nekad zvalo pamflet.“

Čim je zaklopio oči, zaspao je istog trena. Mirko je koraknuo ka beskućniku u želji da ga, prosto rečeno, najuri sa svoje promocije. Ali je odustao iz dva razloga. Prvi, smrad koji se širio oko beskućnika je bio takvog inteziteta da je skidao farbu sa zidova i nagonio Mirku dodatne suze. Drugo, tiho, ali nesumnjivo preteće režanje dopiralo je iz grla psa nepoznate rase. Istovremeno, pas je zbunjeno njuškao oko sebe i gledao gde se krije mačka.

Iako razočaran u sastav publike, Mirko je odlučio da uprkos svemu predstavi svoju knjigu. Istovremeno, pažnju mu je privukla petorka koja je zauzela svoja mesta. Dežmekasti muškarac, koji je nosio šajkaču, gornji deo šuškave trenerke, šorc sa cvetnim dezenom, bele čarape i sandale. Pored njega je sedeo visoki muškarac koji je obukao svetlo-plavu košulju, teget sako, farmerke i očigledno vrlo kvalitetne kožne cipele. Treći član grupe bila je brineta u uskim farmerkama i pripijenoj majici, preko koje je nehajno prebacila košulju. Sa njima je bila i plavuša izraženog poprsja u uniformi medicinske sestre, koja se Mirku činila poznatom, mada je bio ubeđen da nije iz medicinskih filmova za odrasle.  Najveće iznenađenje predstavljala je Jasmina, Mirkova verenica ili možda bolje rečeno, bivše verenica.

„J-j-j-jasmina, šta ti radiš ovde?“, upitao je prilazeći raširenih ruku. Zbunjeni osmeh mu je igrao na uglovima usana.

„Došli smo da te zaustavimo, pre nego što bude kasno.“

„JESI LI PONELA ŠEĆER?“

Mirku je preko lica prešla senka. Odstupio je korak nazad.

„Ne razumem? Zašto da me zaustavite? Ko ste to vi?“

„Tvoja knjiga ne sme da napusti ovu prostoriju“, pokušao je Teri da se približi Mirku. „Ona predstavlja opasnost po tkanje čitavog univerzuma.“

„JESAM, U KOCKI. KOLIKO ŽELIŠ KOCKICA?“

Mirko je čas gledao u bakice, čas u Terija i njegovo društvo.

„Moja knjiga? Kako? Zašto? Kakvo tkanje? Kakve su ovo budalaštine?“

„Na ta pitanja nemamo dovoljno dobar odgovor, ali znamo da ta knjiga mora biti zaustavljena ovde i sada“, dodala je Džejn.

„SIPAJ MI TRI, MORAM DA PAZIM NA ŠEĆER.“

„Ućutite!“, povikao je Mirko. „Baš me briga i za šećer i za sve vas!!! Moju knjigu niko od vas neće dodirnuti! Ona će promeniti svet! Ovo je najbolja knjiga fantastike ikad napisana“

Svi su zaćutali. Starice su se od šokantnog nepoštovanja mladih prislonile ruke na srca i ubrzano disale. Teri i njegovo društvo su razmišljali na koji način da ubede Mirka da se okane knjige. Tišinu je prekidalo samo beskućnikovo hrkanje i zvuk boce koja je ispala iz njegovog džepa i zakotrljala se po podu. Prostoriju je ispunio oštar miris jeftine brlje.

„Pošto ste svi došli na promociju moje knjige, sad ćete lepo saslušati nekoliko desetina stranica.“

Jasmina i Džejn, kao  jedine od prisutnih koje su osetile pun efekat Mirkove knjige, tiho su jauknule.

„JA BIH REKLA DA OVDE NEŠTO SMRDI.“

„Operite se gospođo!“, predložio je Mirko iznervirano, ne spuštajući glas.

„U PRAVU SI. I MENI SMRDI“, mirno je dodala druga starica.

„Kao da nešto gori“, zabrinuto je rekla Jasmina.

„Jao, pa to gori ona jakna!“, ciknula je Zorica pokazujući na jaknu koja se sušila pored grejalice. Iz jakne se vio crni dim.

Mirko je vrisnuo.

„Moj fleš!“

Bacio se ka gorućoj stolici, ali se okliznuo na brlju prosutu po podu. Pao je preko beskućnika i obojica su se prućili po podu. Zapaljena  stolica se prevrnula i čim su plameni jezičci došli u kontakt sa prosutom brljom, požar je počeo da se širi. Istovremeno su uplašili mačku koja je skočila prema kutijama sa Mirkovim knjigama. Beskućnikov pas ju je pojurio besno lajući. Nesrećna životinja je povukla za sobom i Mirkovu jaknu, koja se ponašala poput grčke vatre, jer je bila napravljena od najkvalitetnijeg stoprocentnog poliestera.

Vatra je za svega nekoliko trenutaka obuhvatila Mirkove knjige i vatreni zid se podigao do plafona.  Unezvereni pisac je pokušao da se baci na užarenu buktinju, ali su ga od tog samoubilačkog čina spasili Martin i Teri. Uhvatili su ga izneli na vazduh, dok je Mirko sve vreme vrištao.

Svi prisutni na vreloj promociji su uspeli bezbedno da izađu na ulicu.

Mirko je sedeo na asfaltu, kolena skupljenih uz grudi i tiho je jecao.

„Moje knjige su uništene, fleš sa knjigom se istopio. Ceo moj životni rad je otišao u dim.“

Jasmina mu je prišla i nežno ga zagrlila.

Troje agenata je sa strane posmatralo taj prizor. Teri je sa jedne strane bio zadovoljan što je misija uspešno obavljena, a sa druge strane rastuživala ga je Mirkova tuga. Džejn je razmišljala o svojim sledećim koracima. A Martin, Martin nije mislio ni o čemu, samo je tupo gledao u dim koji je kuljao.

„Slušajte“, započeo je Martin. „Mislim da ću ostati ovde. Hrana je fenomenalna, možda bih mogao da pokrenem izdavačku kuću. Srećan vam put.“

Martin je pružio ruku. Teri i Džejn su u čudu gledali Martina i posle nekoliko trenutaka oklevanj rukovali se sa njim.

Martin je klimnuo glavom i prišao Mirku.

„Moje životno delo je uništeno“, i dalje je Mirko ponavljao kao mantru.

Martin mu je spustio ruku na rame.

„Sine, da knjige mogu bilo šta da promene, odavno bi bile zabranjene. Nego, jesi li razmišljao da budeš urednik u jednoj izdavačkoj kući?“

Mirko je treptao nekoliko sekundi i dok mu se licem razlivao osmeh, odgovorio:

„Da mi ta bedna piskarala šalju svoje budalaštine i da mi još plaćaju da precrtavam crvenom olovkom? O, da, mislim da bih uživao u tome.“

„Odlično, čućemo se ovih dana.“

Martin se nogu pred nogu uputio ka prvoj pekari.

Džejn i Teri su i dalje ćutali.

„Mislim da je vreme da promenim posao“, rekao je Teri.

„Je li?“, odvratila je Džejn.

„Mogao bih da provedem neko vreme krstareći svemirom u nekom od onih klasičnih varp letelica. Znaš one koje se ne prave već dobrih vek ili više. Naravno, ako nađem odgovarajuće društvo“, Teri je gledao ka Zorici, koja je smejući se dobrodušno pričala sa beskućnikom i bakicama sa promocije. Istovremeno je mazila crnu mačku i češkala beskućnikovog psa nedefinisane rase.

Džejn je ispratila njegov pogled i osmehnula se.

„Znači“, započela je.

„Znači da ti prepuštam borbu sa zverima u Agenciji. Čak i mi andoridi imamo granice do koih trpimo.“

Džejn se prepredeno nasmejala.

„Nemaju oni pojma, kad se trijumfalno vratim sa  ove misije, očistiću ih sve kao metlom. Ne bih se više zadržavala ovde, žurim kući, hitno mi treba osamnaesto kanalno čišćenje celog organizma.“

„Mislim da ti je sada slobodna lavlja kapija, tuda je najbrže.“

Džejn je klimnula glavom, mahnula Teriju i nestala u mraku.

Teri je prišao Zorici, uhvatio je za ruku i šapnuo:

„Želiš li da mi praviš društvo na jednom veoma dugačkom putovanju?“

„Sa tobom i do kraja svemira“, odvratila je sa osmehom.

„Teško, vidiš svemir nema kraj i…“

Zorica je prekinula Terijevo izlaganje spustivši poljubac na njegove usne.

3 thoughts on “Mirko Pladunjala 32 – kraj

Slobodno napišite komentar...

%d bloggers like this: