Mirko Pladunjala 26 – Knjiga u rukama

Priča o Mirku i dalje traje i bliži se svom kraju. Ako niste znali, ovu priču, zajedničkim snagama pišemo Sofia i moja malenkost.  Svi prethodni nastavci Sage o Mirku, nalaze se OVDE. Slobodno pohvalite ili pokudite napisano, nismo sujetni(suviše). Ako ste ovde u svojstvu izdavača, slobodno rezervišite prava na objavljivanje, pre nego što Mirko postane svetski hit.

******

Mirko je zurio u monitor.

Oblio ga hladan znoj, tresao se od uzbuđenja. Ako pritisne Enter, više nema povratka. Nekoliko puta je brzo izdahnuo i udahnuo u kesu napravljenu od recikliranih materijala.

Ovaj trenutak je čekao celog svog, relativno kratkog, života. Neodlučno je držao prst iznad tastature.

Sad više nema nazad, pomislio je i pritisnuo Enter. Bela slova na crnoj pozadni su ispisivala tekst.

najveći knjižaveni dOgađaj!

ne proPustite!

knjigA, posl ekoje niša nij eisto.

mirko pladunajala, autor knjige koja će promentiti vaš pogled na Svet.

mirko, Najvći među živim ali i mirtvim piscin

samO večeras u vašem gradu

proStorij egradske bibkiteke

večers, Tačno u 28:30

Posmatrao je ekran, smejuljeći se…  Podelio je objavu na svaku društvenu mrežu, koje se setio. Spremio se za požar na društvenim mrežama. Mrzeo je sebe što je podlegao primitivnom reklamiranju kao i oni silni lažni pisci, koje je prezirao. Bio je bolno svestan da je reklama najvažnija u ovo novo virtuelno doba. Ako je nekome dosadno ne mora da čita.

Osmeh mu se zaledio na usnama. Tek sad je primetio brojne greške u kucanju. Suviše sam umoran, kako baš meni da se ovo desi? Da pišem kao ovi mediokriteti. Rastrgnuće me zbog gluposti.  

Panično je prepravio tekst i ponovo ga objavio, proklinjući svoju brzopletost.

Pijuckao je belu kafu, zaslađenu kašičicom meda, kad mu je zazvonio telefon.

„Gospodine Pladunjala, ovde je Željka iz gradske biblioteke.“

Mirka je obuzeo loš predosećaj.

„Žao mi je, ali moraćemo da otkažemo vašu večerašnju promociju.“

„Molim? Kako da otkažete?“

„Izvnite još jednom, javili su mi centrale da večeras, u našem prostoru, treba da napravimo promociju autobiografije Stanimirke, čuvene zvezde brojnih rijalitija“, uzbuđeno je pričala bibliotekarka.

„Jeste vi normalni? Kakva Stanimirka? Nećete valjda da promovišete taj šund i neukus?“

„Nemojte tako, gospodine Pladunjala, Stanimirka je jedna divna devojka, onoliko se namučila u rijalitiju. Stalno su je napadale one ljubomorne  rospije. Sigurno će moći mnogo toga zanimljivog da se pročita u knjizi. Ali imam za vas dobru vest.“

„Mogu misliti“, hladno je odgovorio Mirko.

„Da, da. Obezbedili smo vam našu salu Mali pobednici.“

Mirko je brzo našao na internetu sve što ga zanima.

„Pa ovo je na potpuno drugom kraju grada. Na samoj periferiji u nekom podrumu.“

„Možda jeste na periferiji, ali to vam je prostor sa posebnom dušom. čak ćete imati na promociju i Cicanu, mačku koja živi tamo. Sve najbolje vam želim.“

Mirko je sa nevericom gledao u telefon.

Ponovo je izmenio objave o promociji. Sumnjao je da se setio svih stranica, ali je bar uspeo da nađe većinu.

Opet se vratio svojoj beloj kafi i piškotama. Umakao je piškote u belu kafu i čudio se zašto jo uvek nema reakcija na njegovu objavu.

Dobro je, uspeo sam da reagujem na vreme. mogli su svi da odu na pogrešnu stranu i šta bi onda bilo od promocije?

Zadovoljan svojom brzom reakcijom, Mirko je svim novinama, radio stanicama i televizijama poslao mejl u kome ih poziva na promociju svoje knjige, koja će promeniti ljudsko poimanje književnosti.

Uprkos svom urođenom miru i stabilnosti, Mirko je bio uzbuđen. Večeras njegova knjiga počinje sa osvajanjem sveta.

Knjiga… O, ne, knjiga… Knjiga!!!, uzviknuo je Mirko.

Setio se da da nije javio štampariji da mu sve knjige dostave na drugu adresu.

„Gde hoćeš te knjige? To je na drugom kraju grada. Ko će da plati to zezanje?“

„Platiću ja, nije problem, samo vi pošaljite na novu adresu.“

Srećan što je, napokon sve završio, Mirko se zavalio u stolicu, blaženo čekajući vreme promocije. I dalje je bilo neobično što na njegovim objavama nema komentara, lajkova, apsolutno nikakve reakcije. Nemoguće da niko nije video. Iz čiste obesti ne žele da reaguju na njegovu objavu.

Ljubomorni zavidnici.

Mirko je krenuo ka Malim pobednicima. Krenuo je dva sata ranije, što je bila sreća, jer mu se zapalio autobus. Ušao je u prvi sledeći. Zbog radova na ulicama, autobus je promenio trasu, odvozeći Mirka dalje od zacrtanog cilja. Zaustavio je prvi taksi, ne bi li stigao na svoju promociju. Taksista, očigledno neki mrzitelj knjiga, nije prihvatio Mirkova pravdanja da je on najveći pisac svih vremena i da je trenutno malo kratak sa novcem. Taksista je vožnju naplatio tako što je Mirka vrlo malo pretukao. Umoran, izubijan, Mirko je ipak stigao deset minuta pre zakazanog termina. Sala je bila baš onakva, kakvom je i očekivao. Memljivi zidovi i plafon, stolice izgrebane i išarane,

Još uvek niko nije stigao, na čemu je Mirko bio zahvalan jer je mogao malo da se sredi.

Ušao je neugledan toalet i dok je pokušavao da namesti mlaku vodu, pritisak je izbio slavinu i Mirko je završio potpuno mokar. Dok je razmišljao kako će pred ljude ovakav, začuo je neko komešanje.

Vratio se u salu i zatekao desetak kutija na podu.

Drhtavih ruku, prišao je paketima i počeo nežno da otvara kutije.

Izvukao je svoju knjigu, radosno se smejući.

Osmeh mu se zaledio. Naslovnica je bila drugačija od one koju je posalo štamparu. Sa korica njegove knjige gledao ga je nabildovani, tetovirani muškarac, sa trodnevnom bradom, go do pojasa, Oko struka je zagrlio polugolu plavušu napućenih usana i silikonskih grudi otpornih na gravitaciju.

Kakva je ovo naslovnica? Ko je ovo odobrio?

Prelistao je knjigu i zanemeo. Prelom je bio pogrešan, knjiga je izgledala kao da su rečenice razbacane po stranicama bez reda. Povrh svega, koliko je mogao da primeti ovlašnim pogledom, knjiga je bila ispunjena kucačkim greškama.

Ovo je horor,  pomislio je Mirko i skljokao se na stolicu.

Nije stigao ni da zaplače, kada je primetio grupu čudno obučenih ljudi kako dolaze na promociju.

Slobodno napišite komentar...

%d bloggers like this: