Mirko Pladunjala 25 – Opsednuti hranom

Priča o Mirku i dalje traje. Ako niste znali, ovu priču, zajedničkim snagama pišemo Sofia i moja malenkost.  Svi prethodni nastavci Sage o Mirku, nalaze se OVDE. Slobodno pohvalite ili pokudite napisano, nismo sujetni(suviše). Ako ste ovde u svojstvu izdavača, slobodno rezervišite prava na objavljivanje, pre nego što Mirko postane svetski hit.

********

 

Kada je Martin izašao iz bolnice, bio je toliko gladan da bi pojeo sažaljivog grogroa.*  Široko je zevnuo, posmatrajući oko sebe. Došli su u arhaičnom obliku zavijajućeg vozila i nije imao kad da razgleda, ali bio je siguran da svaki MedCentar mora da ima prodavnicu pića u blizini. U njegovom svetu, kada robovidari završe sa klijentom, jedino što je pomagalo protiv kolabiranja pri pogledu na cenu tretmana, bila je neka žestina. Koliko je shvatio, ovde je lečenje besplatno, ali i izuzetno sporo. Otud silne trafike preko puta, nakrcane napolitankama, sokićima i bananama.

Martin je pružio noge, nadajući se da će pobliža inspekcija prodajnog asortimana doneti nova saznanja. Zaključio je da su slatkiši previše nezdravi, sokovi puni konzervansa i na ivici isteka roka, a banane previše zelene. Jabukama je mogao da ubije nekoga, a u slučaju da promaši, uvek je mogao da ih gađa okamenjenim kiflicama.

Udaljio se, zgađenog izraza lica. Za nekoga ko je umalo večerao u Čobaninovom vilajetu, ovu ponudu smatrao je uvredljivom.

Na prvoj raskrsnici je izvadio papir iz džepa šorca, zagledao se u njega, namrštio, vratio do ulaza u bolnicu i nastavio u suprotnom pravcu. Teri se potrudio da mu nacrta mapu, sa sve strelicama, inače bi se sigurno izgubio. Nije bilo u pitanju nesnalaženje u velegradu. Martin je imao razvijeno sedmo i pola osmog čula za nalaženje provoda, dobre klope i elegantnih žena u svako doba dana i noći. Samo, ovde se osećao kao da je zalutao u prošlost. Ono što je domaća populacija smatrala metropolom, za njega je bilo tehnološki nazadno selo.

Na pola puta, stomak mu je zavijao od gladi. Ozbiljno je razmišljao da rizikuje sa pakovanjem jafe /eksta crna čokolada, punjeno želeom s ukusom višnje/, kad mu do nozdrva doplovi neodoljivi miris roštilja. Iza ćoška ga dočeka blizanac mesta s koga su došli jutros, osim što je natpis žute boje govorio da ima podjednako dobre šanse da se otruje Kod Žike. Troje ljudi žvakalo je pljeskavice u blizini, dvoje je čekalo red. Martin stade iza njih, duboko udišući. Pogledom je upijao flašice kečapa, majoneza i senfa, razne salate i priloge, dve vrste sira /za jedan se dodatno plaćalo, ali je odlučio da ga želi/, kanticu masti pored roštiljske ploče, i cvrčeće komade mesa. Lepog, mlevenog mesa, dovoljno velikog da popune pola lepinje i začine salatu koja se kod Žike neštedimice trpala. Na časak se uzbunio, ne zbog glasa koji je terijevskim tonom deklamovao analizirani sadržaj, već zato što mu se stvarno jelo meso.

-Šta ćemo od priloga? – pitao je podebeli čovek s brkovima i flekavom keceljom.

-Zelena salata, pavlaka, kečap, kupus – izdeklamovala je žena ispred njega.

-Za belo?

-Isto, i krastavce – odgovorio je momak.

Martin je tek tad shvatio da ima veći izbor. Meni se prostirao čitavom visinom zida, s leve strane tri vrste pljeske, belo meso i kobasice, s desne prilozi.

-Ovaj, dve najveće – reče na upitni pogled masnog čoveka.

Čovek ga odmeri i na plohu baci dve grudvice mesa. Međutim, lepinje koje je izvadio da podgreje bile su najveće koje je Martin ikad video. Nije bilo lako impresionirati direktora najveće korporacije centra Univerzuma, ali Martin se osećao fascinirano. Da je on prodavao pljeske, uradio bi u dlaku isto.

-Prilog?

-Sir, masline, pavlaka, zelena i ovo rozo.

-Urnebes?

-Da, važi.

-U drugu?

-Ništa.

Čovek zatrepta i sleže ramenima, kao da se pita kakve su to gluposti, u isto vreme nameran da pokaže koliko ga je malo briga. Martinu je počelo da se dopada naručivanje klope, sve je poprimilo tako ličan izraz.

Platio je, izvadio meso iz ‘’prazne’’ pljeske i preselio ga u prvu. Lepinju je bacio psu koji se motao tuda. E, sad je već moglo da se jede! Uzdahnuo je od olakšanja, širokog osmeha na licu, i zagrizao. Bilo je božanstveno!

U retro hotel je stigao kao na oblacima, blažen i preokupiran varenjem. Recepcioner umalo da ga ne prepozna, možda i zato što ga je zadnji put video kako diše u kesu i sablažnjava se nad aparatom za kartice.

Odmah je ušao u Terijevu sobu. Teri mu je rekao da se presvuče, a kako on nije imao sopstveni prtljag, logično je bilo da će se poslužiti stvarima svog šefa obezbeđenja. Donekle se ponadao da će neku od svojih torbi naći ušuškanu među Terijevim. Međutim, njih dvojica nisu ni približno bili iste građe.

U Džejninoj sobi se našao na muci. Znao je da žene putuju sa duplo više prtljaga, a znao je i šta otprilike imaju na sebi i u kojim količinama, ali Dženi je bila… pa, Dženi. Nije mogao tek tako da joj pretura po stvarima, zar ne?

Ahh, recimo da ne mora da zna, bolno se namrštio. Žene su, iz nekog razloga, osetljive kad im neko pretura po donjem vešu, čak i iz najbolje namere. Ovog puta mu ne gine tužba.

Dok je tražio šta će joj sve poneti i u čemu, ugledao je nešto. Nešto što, po svim zakonima ne bi smelo biti ovde, u ovom kraku Univerzuma, u ovom vremenu, u Džejninim stvarima. Nešto zbog čega je razrogačio oči, izgubio boju i morao da sedne. Pa da još jednom pogleda, da bi bio siguran je prvi put video dobro.

Znači, to je Teri našao, pomislio je. To ga je potreslo danas. Osim ako… osim ako nisu u ovome zajedno?

Da li bi ga onda poslao u hotel da pretura po njenim stvarima? Teri je bio pametniji od toga.

Šta se zapravo dešava?

Nije imao odgovor. Nije želeo da zna.

***

*Sažaljivi grogro izgleda kao zeleno prase na ljubičaste tufne, i njegovi neuroimpulsi imaju iritirajuću naviku da nakon smrti projektuju sliku grogroa u blizini ostatka grogroovog tela. ‘’Duh’’, uslovno rečeno, sažaljivog grogroa otegnuto bi zavijao sve dok se i najmanji njegov ostatak ne bi razgradio na sastavne molekule. Takvo razgrađivanje bi se, obično zbog opklade nezrelih fakultetlija, makar jednom godišnje dešavalo u probavnim traktovima. Martin je na drugoj godini neformalnog obrazovanja pojeo čitavu butkicu, a četvorica iz njegove grupe ostatak. Duh sažaljivog grogroa nije imao poteškoća da se oformi u pet kompetentnih providnih svinjica na tufne, koje su ih pratile po kampusu i otužno zavijale. Martin je tad prijavio da je bolestan, ostao u sobi tri dana i mogao se zakleti da nikad veće olakšanje nije osetio nego kad je povukao vodu u toaletu i posmatrao kako duh grogroa nestaje u kanalizaciji.

 

 

Slobodno napišite komentar...

%d bloggers like this: