Mirko Pladunjala 10 – Srca i prokletstvo malih grudi

Serijal o Mirku Pladunjali je proizvod zajedničkog napora Sofie i moje malenkosti…

Prethodne nastavke možete da pročitate ovde.

****************


Soba 1408 nikad nije bila življa, čak ni na početku Jasmininog nesvesnog boravka od pre šest meseci. Doktori su je obilazili, vadili stetoskope, proveravali pokretljivost zenica svojim svetlećim olovkama, mrštili se preko naočara i svaki je, bez razlike, hteo da čuje od nje koji je danas datum i ko je predsednik države. Sumnjičavo su je posmatrali kad se saplela oko roda premijera, ali su srećom sve pripisali dezorijentisanosti nakon kome. Naposletku, jedva se provukla kao psihički uračunljiva, što se tiče političke situacije zemlje.

Sestrice nisu odolele da je obilaze, češće i u većem broju nego doktori. Donosile su cveće, bombonjere, bljutave ljubavne knjige, epruvetice za vađenje krvi i široke osmehe. Svaka je imala po neku motivacionu poruku za brz oporavak, optimistično naškrabanu na poleđini srcastih čestitiki.

Dobre žene nisu mogle da znaju da Jasmina ne voli srca. Iskreno govoreći, nije ni ona, sve dok nije ugledala prvu čestitku i pretrnula, setivši se zadnje prigode kad je nešto slično držala u rukama. Njen verenik, vazda opsednut piskaranjem, toliko da je jedva nalazio vremena za nju, tog specijalnog dana odvojio je dovoljno vremena da joj napiše pesmicu na poleđini kao krv crvenog kartonskog srca, zalepivši ga za roze kutijicu u kojoj je, bez ikakve sumnje, čamio jedan sasvim običan verenički prsten. Njega nisu zanimali uzdasi divljenja prema komadu nakita koji svaka žena želi da nosi do kraja života, ako Bog da sreće i ljubavi, niti ga je brinulo hoće li joj biti taman – mahnito je iščekivao njenu reakciju na pesmu. Tako da mu je ispunila želju, bezazleno se smešeći. O, kako je samo bila glupa!

Pesma je imala početak, i imala je kraj. Možda se štogod rimovalo, a možda je isprobavao neki lični haiku stil. Seća se da je počela da čita, dok je on izgledao kao da će dobiti srčani udar pored nje, zajapuren i unezveren. Nervozno se smejao, kao da je u isto vreme i voli i mrzi, nesiguran na koju će stranu kazaljka ludila prevagnuti. Bio je to prvi put da joj pokazuje delić svog stvaralaštva. Ohrabrila ga je osmehom i nastavila da čita, shvativši da joj srce lupa kao u zečića. Dlanovi su joj se znojili, razmazujući mastilo i crvenu boju s druge strane. Negde na pola pesme, treptala je kroz duplu sliku iskošenog rukopisa, boreći se da razazna reči. Kada je najzad odustala, sručivši se na klupicu u parku, ruke su joj se tresle a vid se palio i gasio kao da se neki manijak igra svetlima. I uopšte nije mogla da se seti šta je upravo pročitala. Zadnji pogled pao joj je na  lice njenog momka. Ni ljut, ni zabrinut, ni pun očekivane ljubavi, samo, eto tako, obešenih uglova usana i pogleda uperenog na prokleto razliveno srce u njenoj ruci. Duboko razočaran što neće čuti njeno mišljenje o svojoj pesmi, što mu je trud bio uzaludan. Upravo onako kao što bi svi pesnici trebalo da se osećaju kad im potencijalna publika umire pred očima.

Kada su je doktori pitali seća li se događaja koji su prethodili komi, valjda da bi bolje ocenili oštećenje moždanih vijuga i spremnost za povratak među voljene, ispričala im je kako ju je pesma umalo ubila. Škrabanje olovkama prešlo je sa usiljenog na ubrzano zainteresovano. Psihijatri i tako ne vole kad su pacijenti normalni, gde je tu zabava, uostalom? Hteli su da znaju zašto tako misli. Sasvim razložno, kao da priča sa malom decom, Jasmina je objasnila da je to očigledno. U jednom trenutku joj je dobro, šeta obalom jezera u parku, najsretnijeg dana svog života, u drugom čita pesmu a u trećem umire. Dobro, pala je u komu, ali svakako je izgledalo kao da umire, iz njene perspektive. Iz pouzdanih izvora zna da njen verenik sprema nekakvo remek delo od romana za objavljivanje, a tako nešto ne sme da se desi. Desetine hiljada ljudi mogu da završe kao ona, i zato ih moli za pomoć, jer su psihijatri i inače poznati kao vrlo razumna vrsta ljudi.

-Da li je već objavio? – pitala je, dok su oko nje škrabali i škrabali. – Da li ste išta čuli? Daću vam adresu, idite nađite ga i recite mu da to ne radi.

Čike u belom su zabeležili sve do zadnje reči, dodajući poneku svoju (šizofrenija, fiksacija na ličnost, ljubomora na tuđ uspeh opsesivna ludača). Potom su došli na sjajnu ideju da pozovu momka u posetu, gde će imati prilike da posmatraju kako se devojčina bolest dalje razvija. Za osobe koje su tvrdile da ne bi ni mrtve pogledale Braćale na Purpur kanalu, doktori su se izuzetno dosađivali između dve sezone, i predstojeća scena, tj. eksperiment dobro će im doći da upotpune vreme.

Jasminina nesreća u celoj stvari bila je što nije imala grudi Zoričinog kalibra. Da je znala šta je čeka, ne bi rekla ništa. A da su joj grudi bile veće, niko je i tako ne bi slušao.

4 thoughts on “Mirko Pladunjala 10 – Srca i prokletstvo malih grudi

  1. …zar postoji prokletstvo malih grudi…gde su grudi male mozda je srce veliko pa nadomesti sve, …pitam se kako li se postaje strucnjak za kalibriranje grudi, koje su velike a koje su male, hehe pozdrav za ekipu…bas ste simpa.

    1. Moraćemo da napravimo neki Institut za kalibraciju grudi… Mora i tu da se uvede neki standard… Možemo da te priključimo, da dobijem međunarodnu notu svemu.. 😀

    2. Moraćemo da napravimo neki Institut za kalibraciju grudi… Mora i tu da se uvede neki standard… Možemo da te priključimo, da dobijem međunarodnu notu svemu.. 😀

    3. Moraćemo da napravimo neki Institut za kalibraciju grudi… Mora i tu da se uvede neki standard… Možemo da te priključimo, da dobijem međunarodnu notu svemu.. 😀

Slobodno napišite komentar...

%d bloggers like this: