Prvi put na planinarenju

Svi koji me poznaju van ovih virtuelnih svetova znaju da bavljenje sportovima i sličnim fizičkim aktivnostima nije visoko na mojoj listi prioriteta. Ne kažem da je to dobro, već jednostavno iznosim konstataciju.
Jesam lji spomenuo da nisam ni ljubitelj dugačkih, ali ni kratkih šetnji? Zbog toga je još čudnija porodična odluka da se svo troje učlanimo u planinarsko društvo. Samo društvo sam izabrao po principu iskakanja na Guglu, u ovom slučaju u pitanju je bilo Planinarsko društvo Železničar. Naravno da ni to učlanjenje nije moglo da prođe bez problema. Prvog dana sam ponovo popunio pristupnice za petoro ljudi (ideju o pešačenju su prihvatile i dve prijateljice), pošto ne važe one koje je povukao moj komp. Nakon dvadeset minuta škrabanja (bolje da ne znate kakav mi je rukopis kada žurim), shvatio sam da nisam poneo novčanik da uplatim članarinu. Vratih se sledećeg dana posle posla, nakon probijanja kroz ceo grad u sred špica. Platio i shvatio da je popunjena tura na koju smo hteli da idemo. Ko bi rekao da čovek mora da se prijavi petnaest, dvadeset dana ranije?
IMG_20190420_094924Nakon što sam preživeo politčki čas da ne mogu da organizujem ni najobičniji izlet, uspeo sam da nas uglavim u sledeći koji nam je bio zanimljiv. Sam početak Homolja, selo Bistrica sa svojim vodenicama i zatim termalna banja Ždrelo. Čini se kao poprilično lagana šetnjica, što mi je potvrdio i vodič Radmilo Marić.
Danima smo željno iščekivali događaj, razmišljali da li imamo svu neophodnu opremu i zašto nemamo. Iščitavali smo planinarske forume i shvatili da je to jedna ozbiljna igranka. Nabavku nedostajućih stvari smo ostavili za neki drugi put, besmisleno je da pokupujemo sve i da odemo jednom godišnje u šetnju.
Došlo je i dugo očekivano jutro. Rano smo ustali, doručkovali nešto na brzinu, spakovali sendviče, vodu, grickalice. Dolaskom na zborno mesto, utvrdili smo da će biti pun autobus šetača. Zanimljivo je da je bilo bar osamdeset procenata žena, uglavnom  srednjih godina i starijih…
Autobus je bio pomalo, Krstić trans, hlađenje/grejanje nije baš bilo dobro uklopljeno. Zapravo, najbolje je radio kad ga nisu dirali. Bilo je odmah jasno da je ekipa u autobusu vrlo vesela i nadasve prijatna. Put ka Požarevcu nas je vodio pored restorana Lug, koji je sasvim pristojno mesto. Ne znam kakva je hrana, pošto smo svratili samo na kafu. Pažnju privlači vampirski kuvar na ulazu, mapa FNRJ, a mislim da imaju negde i najvećeg sina naših naroda i narodnosti.
Nakon vožnje od još nekih pola sata stigli smo u selo Bistricu na samom obronku Homolja. Selo je IMG_20190420_111326poznato po brojnim vodenicama od kojih je većina u funkciji i dan danas. ali nije selo poznato samo po vodenicama. Imaju i malu crkvicu posvećenu caru Konstntinu. Ovde je rođen i prvi srpski maratonac, Dragutin Tomašević.  Ceo krajolik je bio beskrajno zelen i bio je pravi odmor za sve naše umorne oči. Često su nas pratili zvuci potoka i ptica. Idila? Jeste, naravno. Jedino je tužno što ljudi bacaju svoje smeće na sve strane. Šteta.
IMG_20190420_133729Pešačili smo umerno laganim tempom. Pauze je vodič koristio da nama, početnicima objasni najbitnije stvari vezane za planinarenje, odnos prema prirodi i drugima, važnost opreme i pravilnu upotrebu iste. Bilo nam je potrebno nešto više od jednog sata, da tim idiličnim pejzažom stignemo do glavnog vrha naše ekspedijcije, Lukinog kamena, na 515 m, odakle se pruža odličan pogled.
Naravno, spustili smo se mnogo brže na dole i autobus nas je odvezao u banju Ždrelo. imali smo slobodna dva sata. Junior i ja smo otišli na termalne bazene, gospođa je sa drugaricama otišla na kafu.
Samo kupalište nije loše, mada bi mogli malo više da porade na higjeni toaleta. Bazeni nisu preterano veliki, zato pretpostavljam, da je najbolje vreme za odlazak van sezone. Voda je i više nego prijatna 35-38 stepeni. Imate unutrašnje bazene, ali i spoljašnje.ima čak i nekoliko tobogana, pa sve malo liči i na akva park.Ta voda učinila čudo za moje umorne mišiće. Na žalost, proveli smo unutra samo sat vremena. Ipak je red da se ne osvajamo od grupe.
Nakon toga povratak kući i ćao… Sve se završilo u najboljem redu. Moram da priznam da je to bila sasvim lepa šetnja. Nije bilo suviše naporno. Sin jedinac je sa svojih jedanaest godina, prešao celu stazu uz minimalno gunđanje. Istini za volju, svi smo to veče pili andole, za svaki slučaj…
Moraćemo da ponovimo akciju. A i toplo preporučujem i vama sličnu zanimaciju. Planinarite li?

19 thoughts on “Prvi put na planinarenju

    1. U pravu si. Zapravo, svaki odlazak u prirodu je lekovit. Dođe mi da se odselim u selo i da ceo dan gledam u zeleno…

Оставите одговор на Negoslava Одустани од одговора

%d bloggers like this: