Druženje sa piscima, početak – TC Zira“

Znate šta je najteže kod pisanja?
Napisati knjigu? Ne. Verovatno većina ljudi može da napiše knjigu. Da li će se svideti čitaocima ili neće, to je već druga stvar. U javno pisanje za svoju dušu ne verujem, jer onda ne bi imali potrebu da predstavimo naša pisanija drugima.
Objaviti knjigu? Jok. Tu su brojne izdavačke kuće i naći ćete neku koja bi objavila vaše delo. Pitanje je samo da li ćete platiti više ili manje novca. Javna je tajna da je 90% objavljenih knjiga, videlo svetlost dana samo zbog novčane podrške samih autora.
Doći do čitaoca? E, to je prava muka.
Možete da se reklamirate po društvenim mrežema. Problem sa tim vidom oglašavanja (pogotovo ako ste neafirmisani pisac) je što se čini kao da svojim prijateljima i rodbini namećete obavezu da vas podrže i kupe vašu knjigu. Pri tome, novi pisci se pojavljuju svakodnevno. Nemam problem sa tim, treba ljudi da pišu ako misle da imaju šta da kažu. Pročitao sam da je na Islandu skoro svaki stanovnik objavio knjigu. Što smo mi lošiji od njih? Ako uračunamo i dijasporu, ima onoliko mesta za nove pisce. Još ako ukalkulišemo i države bivše SFRJ, onda je samo nebo granica. Samo konstatujem da je čitaocima teško da se odluče koga bi pre pročitali od tolikog šarenila naslova. Znam, kvalitet uvek nalazi svoj put, ali teško će to da biva, ako malo ne pripomognete i pogurate. 
Slično je kada održavate i promociju u gradskoj biblioteci (najčešći izbor) ili sličnom prostoru. Opet su ljudi koji dolaze, uglavnom vaši prijatelji i rođaci. To znači da je poželjno da se otisnete u promocije van vašeg mesta stanovanja, a onda se srećete sa novim problemima. 
Naravno, sve ovo važi u slučaju da nemate moćnu marketinšku mašineriju iza vas. Tada je sve poprilično jednostavnije…
Već neko vreme sam razmišljao o tom problemu i o neverovatno malom trudu koji sam u proteklih godinu dana uložio u promociju mog romana. O razlozima bih mogao da napišem poseban tekst, pa neću da vas gušim.
U razgovorima sa kolegama piscima, bilo je jasno da nas sve muče slične muke. Reč po reč, došli smo do ideje. Približićemo naše knjige nepoznatim ljudima na drugačiji način. Idemo tamo gde ima ljudi, koji nisu došli samo zbog nas. Napravićemo promociju u tržnom centru. Lako smo dogovorili kako ćemo izvesti zajednički nastup i krenuli u realizaciju.
Prvi put je grupa pod nazivom „Druženje sa piscima“ nastupila u tržnom centru Zira, sad u nedelju 17.XI. Fini ljudi iz marketinga „Zire“ su podržali našu ideju i obezbedili nam prostor. Naše je bilo samo da se pojavimo.
Pored moje malenkosti, ovog puta svoje knjige su predstavili i: Sanja Ciganović, Zorica Zoja Mladenović, Zorica Paunović i Saša Kuzmanović Belov. Naravno da ne znači da će ova grupa uvek dolaziti sa istim imenima. Nekad će nas biti više, nekad možda manje. Menjaćemo se u zavisnosti od naših rasporeda i životnih okolnosti.
Sve je počelo sa jednom neobičnim događajem. Danima su najavni plakati stajali u liftovima tržnog centra „Zira“. Kada smo stigli, shvatili smo da je jedan od plakata ukraden. To je dovelo do zanimljivih pitanja. Da li je u pitanju ljubitelj ili mrzitelj? I protiv koga od nas je usmeren ovaj čin? Ima samo da osvane na ibeju i vlasniku donese milione…
Nije bilo govora da držimo klasičnu promociju, gde bi posetioci sedeli, a pisci pričali. To je ipak neostvarivo u uslovima tržnih centara. Ideja je bila da ljudi priđu privučeni plakatima (imali smo još plakata, onaj ukradeni nije bio jedini), da prelistaju knjige, da popričaju sa piscima, eventualno kupe neku od knjiga. Jednoglasno je odlučeno da deo prihoda uplatimo u humanitarne svrhe. Krajnjeg korisnika ćemo zajedno odabrati. Mada, to je nekako tužno. Decu lečimo porukama i donacijama, a bacamo gomile love na jelke, ukrase, lažne investitore, stalne popravke istih ulica…
No, dobro, ovo ipak nije zamišljeno kao politički tekst. Zauzeli smo svako svoju stolicu, naručili sokove, čajeve i kafe (užas kakvi su moderni pisci, ništa alkohol, čak ni pivo) iz obližnjeg kafića i bili spremni. Tih nekoliko sati je prošlo uz ćaskanje i neobavezni razgovor. Bilo je vrlo prijatno, bar meni, a nisam čuo zamerke ni od ostalih. Ko god je prišao, dobio je čašicu razgovora uz toplu ljudsku reč. Pričali smo o knjigama, o pisanju, muzici, politikom se nismo bavili (ne previše). Dolazili su da se druže sa nama i drugari po blogu i po pisanoj reči. Sve vreme je strujala dobra energija i to je ono najvažnije. Bitno je da se šire talasi. Što više kamenčića, to više talasa. Na žalost, tog dana nije bila mnogo posetilaca, ali nas to nije obeshrabrilo. Mofgli smo više da se posvetimo onima koji su došli. Posetioci su bili prijatno iznenađeni ovom našom akcijom. 
Ovo je samo prva u nizu akcija približavanja knjiga čitaocima. Očekujte nas na neočekivanim mestima.
Ah da, mogu odmah da vas pozovem u tržni centar „Stadion“ u subotu 7.XII od 16:00 do 19:00. Bićemo na drugom nivou, gde su knjižare. Spisak učesnika još uvek nije definisan (konačnu listu ćemo znati do 1.XII). Većina pisaca sa „Druženja u Ziri“ će biti i deo „Druženja na   Stadionu“, a vrlo je izvesno i da ćemo imati i pojačanja. Koja? Neću da vam kažem, pratite moju fb stranicu, kao i strane gore navedenih učesnika, pa ćete biti u toku.
 

8 thoughts on “Druženje sa piscima, početak – TC Zira“

Оставите одговор Одустани од одговора

Exit mobile version