Mirko Pladunjala 23 – To je i ona rekla

I dalje priču o Mirku, zajedničkim snagama pišemo Sofia i moja malenkost.  Ako nekom čudnom igrom slučaja niste čitali prethodne nastavke sage o Mirku, nesuđenom piscu, čija knjga može da promeni tkanje svemira, onda kliknite OVDE. Ako imate neku želju, predlog, ideju za dalji razvoj priče slobodno ostavite komentar.

************************

Martin je imao problema da se prilagodi situaciji. Kao direktoru najelitnije Agencije za popravku i restauraciju vremena, snalažljivost bi trebalo da bude njegovo srednje ime.* Na žalost, nije bio u granicama svoje kancelarije gde je mogao da pokaže prstom i bilo kome naredi Reši to! Zaglavio je u najzaturenijem ćošku Univerzuma, na misiji kojoj nema kraja, okružen nižim formama života bez ikakvog smisla za modu.

Nisu imali robovidare. Falični primerci domorodačke populacije trčkarali su naokolo, zbunjeni situacijom kao i on, samo što su se bolje pretvarali. Stresao se na pomisao da bi neko od njih mogao njega da leči. Hvala dobrom Bobu, kod kuće je uplatio osiguranje Medex centru, gde su se robovidari unapređivali na nedeljnom nivou.

Nisu imali ni memočipove. Najmanji od njih imao je prostora za pedesetak opusa književnog stvaralaštva. Za one zaluđene knjigama, pakovanje za odmor nikad nije bilo lakše – trebali su im samo Bukonarukvica i odgovarajući čip. Bukonarukvica projektuje knjigu samo za Vaše oči. Bukonarukvica pamti gde ste stali. Bukonarukvica čini Vaš život lakšim. Kupite Bukonarukvicu po specijalnoj ceni 2+1 i izaberite svoju omiljenu boju: vrišteće ljubičasta, šljašteće zelena ili krvavo crvena.

Martin je poznavao kreatorku reklamne kampanje. Učinio je popriličan broj neverovatnih poteza u sobi sa ogledalima svog vrlo prostranog stana kad mu je ljupka Alarma došla u posetu, nakon čega je dobio promotivni paket Bukonarukvica na poklon, u sve tri boje.

Nepotrebno je reći da ih nije otpakovao. Njegovo gnušanje ka projektovanoj reči nije bilo ništa naspram prezira prema štampanoj – trenutno bi dao sve što ima za jednu Bukonarukvicu i pristojan obrok.

Sedeo je u rasklimanoj stolici koja se opasno naginjala svai put kada bi posegao za nekom knjigom. Stopalo leve noge naslonio je na koleno desne, na list noge posadivši Kingovu knjigu. Čitao je o revolverašu koji Mračnoj kuli stiže, s vremena na vreme pogledujući Dženi na krevetu pored. Ruku na srce, više je pažnje obratio pomicanju savršeno oblikovanih grudi – znak da je još živa i da diše. Pogledao bi ponekad da li su joj oči i dalje zatvorene, ali ga njen uzvišeni profil nije toliko privlačio.

Jedan pasus, drugi pasus – i dalje spava – druga stranica…

-O, Bobe, koliko ih ima, zar je iko sposoban da sve ovo pročita?!… Dobro, idemo dalje…

Na butini leve noge otvorio je Luču Mikrokozmu.

-Uzvišeno svetlo na brdu… makar malo jasnije vide… jebote, šta je ovo, neke zagonetke… šta je deseterac? Pola ne razumem…

Temeljno je listao, zureći u stranice poput lovačkog nargla.**

-Čuj, pola, svaku desetu nazirem…

Čelo mu se orosi hladnim znojem. Šta ako je baš ovo knjiga pogodna za Dženi, a on ne ume da je pročita?

-O, za Boba miloga, gde je ovde prevodilac?! – uskliknuo je.

Komirana Dženi ga nije udostojila odgovora. Proveo je par trenutaka posmatrajući je. Osećao se čudno što mu je poveren zadatak u kom se on, po običaju, ušeprtljao, dok je njegova šefica ljudskih resursa, mimo običaja, propustila da mu to natrlja na nos.

-Jebiga sad, i tako mislim da ti se ova ne bi svidela – rekao je. – Ostaviću je da ti Teri pročita, ako ne nađem ništa bolje.

Zatvorio je Luču Mikrokozmu, a ona uz zvuke lepršanja stranica pade na pod. Nije se usudio da se sagne po nju da ne bi rizikovao da sruši onu na drugoj butini i onu na stomaku.

-Farenhajt 451, hmm…

Ona na stomaku bila je dovoljno tanka da ga privuče.

-Izgleda da su palili knjige. Sasvim razuman potez, ako mene pitaš. Mnogo manje gnjavaže i mnogo više prostora za druge stvari.

Kad je stigao do dela gde je žena pokušala da se ubije i pala u komu, prestao je da čita. Iz sve snage se klonio misli ako je žena preživela, onda će i Dženi, svestan da bi to bilo nepotrebno sujeverje. Dženi je i tako indisponirana jedva dva-tri sata. Do večere će već izaći i, nadao se, častiti se obilnim obrokom.

-Mislim da ti se ova knjiga ne sviđa – pogledao je u njenom pravcu da potvrdi teoriju. Grudi su se i dalje dizale i spuštale u istom ritmu. – Znaš, mnogo je lakše pričati sa tobom kad nisi… nadrkana. Da, tako je. Nadrkana. Odlična reč. Nisam znao da ova zabit može da ima tako adekvatan izraz. Sviđa mi se. Izraz, mislim. Ali mi se ne sviđa kad si ti takva – odsutno je pričao, dok se nije setio da ona čuje ovo isto kao i kad joj čita. Pocrveneo je i zaćutao. Tako mu i treba kad ne razmišlja. Imaće sreće ako ga ne tuži i za uvredu, pored tužbe o povredi na radu.

Premestio je Farenhajta na levu nogu, Mračnu kulu položio je preko. Tri knjige koje je držao na pregibu leve ruke spustio je na stomak i posegao za onom na desnoj nozi. Sada je to radio nesvesno, jedva poremetivši ravnotežu. U prve dve ture, dok se borio sa Servantesom, Sapkovskim i Sandersonom, sve mu je ispadalo na pod i bilo je bolno komplikovano podići ih.

-Gospodin i gospođa Darsli iz broja četiri, Šimširova ulica, s ponosom su isticali kako su oni sasvim normalni, moliću lepo. Od njih biste najmanje očekivali da budu umešani u nešto čudno i tajanstveno, jer uopšte nisu trpeli takve gluposti… Počela je sezona kvidiča. U subotu će Hari odigrati prvi meč posle mnogih nedelja treninga: Grifindor protiv Sliterina… Uf, slušaj, ovo mi deluje kao udžbenik za decu za neku od ovdašnjih sekti. Ako se do sad nisi probudila, preskočićemo.

Naravno da se nije porbudila. Nesreća je bila u tome što on ništa nije znao o Dženi. Mogla je da ima par sabljomačaka, tri muža i petoro dece, krizu sa turističkim centrom u vezi letovanja na Kalamarskim prstenovima, a da i dalje efikasno obavlja svoj posao. To je bilo najbolje u vezi Dženi – kad je na poslu, posao joj je na prvom mestu.

Razgledao je s koje strane da načne Grofa Monte Krista (,,Drugi deo od četiri, Bobe, kako je uspeo da napiše toliko knjiga?’’), kad Teri upade u sobu.

-Šta radiš to? – upita s vrata, ne zastajući. Na suprotnoj strani Dženinog kreveta, na belom noćnom stočiću, stajala je Dženina torbica. Teri se tamo uputio, bez pardona je otvorivši.

-Ovaj… čitam. A ti?

Krljušti torbice su se još uvek presijavale u svim zemljanim tonovima, što je Martinu govorilo da se Dženi dobro starala o njoj. Bilo mu je drago zbog toga, jer joj je upravo on poklonio za rođendan (ručno šivana od kože sankturijanskog škočimiša, pomalo veća iznutra nego spolja, što je trenutno Teriju zadavalo malo muke).

-Kako to čitaš? Stavi sve na jednu hrpu s jedne strane, podigni jednu knjigu, pročitaj nešto i stavi na drugu hrpu s druge strane.

-…

-Ne znam zašto imaš potrebu da toliko komplikuješ stvari. Nastavi, slobodno. Samo tražim komunikator.

-Je l’ se desilo nešto?

-Reći ću ti posle, ako u međuvremenu ne probudimo Dženi. Ne bih da se ponavljam.

Martin je mogao da mu predoči da će Dženi svakako čuti sve što kaže, ali Teri je izgledao razdražljivo i bez uobičajnog samouverenog keza. Pokupio je sve knjige sa sebe na jednu hrpu (jedna je pala, naravno) i položio ih na pročitane. Uslovno pročitane. Nije mu padalo na pamet da se zamajava sa više od par pasusa i, hvala Bobu, nije ni morao. Ustao je, protegao se i pošao ka vratima. U ćošku je stajala gomila knjiga i on poče da ih dovlači do stolice.

Dok je završio, Teri je pronašao i komunikator. S torbicom pod miškom, kao što bi je Dženi držala kad je slala kratke izveštaje Agenciji, humanoid je zurio u spravicu. Držao ju je s obe ruke kao da se boji da će mu ispasti, izraza lica toliko nečitljivog da je Martin progutao šalu koja mu je bila na vrh jezika.***

Direktor nije bio naročito talentovan da prepozna razne nijanse sa lica svog šefa obezbeđenja, ali i njemu je bilo jasno da se nešto dešava.

-Mogao bi baš i da mi kažeš – progunđao je.

-Šta? – Teri ostavi torbicu na stočić, a komunikator spremi u džep. Učinio je to mirno i odmereno, tako da se Martin zapita da mu se nije učinilo.

-To – šta god da te muči – shvatio je da igra na slepo, ali nije mu se odustajalo. – Nešto se desilo.

Humanoid ga je gledao par sekundi, što direktora podseti na brzinu njegovih procesora i na to koliko podataka mora da je ovaj obradio za to vreme.

-Ništa se nije desilo, osim što kasnimo, a ja ne volim da se petljam u Dženina posla.

Šef obezbeđenja, po svojoj prirodi, nije mogao da laže.

Direktor saosećajno klimnu, jer ni on ne bi želeo da se bakće slanjem izveštaja, što je do sada bilo Dženino zaduženje.

-Hoćeš ti malo da čitaš? – upita pun nade. Na njegovo iznenanđenje, Teri pristade.

-I – prošetaj malo do hotela, hoćeš li? Presvuci se u nešto normalno i vidi da poneseš nešto stvari za Džejn. U slučaju da se ne probudi večeras, trebaće joj.

*Jedno od srednjih imena, pored Tu Sam Da Rešim, Niko Kao Ja, Veliki Neimar Svemira, kao i To Je I Ona Rekla

**lovački nargl – liči na krokodila, upotrebljava se za lov na skočimiše. Populacija im se smanjila od kad su se skočimiši udružili sedam na jednog.

***Martin Lazni nema smisao za humor. Većina njegovih doskočica počinje pozivom u prostran stan od 900 kvadrata, a završava opisom spavaće sobe. Šala koju je trenutno imao na umu odnosila se na humanoide s torbicama i sam ju je smislio u trenutku. Teri je ne bi smatrao smešnom i verovatno bi morao da tuži Martina zbog diskriminacije (u aneksu stajao bi i deo tužbe u ime torbice).

Slobodno napišite komentar...

%d bloggers like this: