Mirko Pladunjala 12 – Raskid veridbe?

Sofia i ja smo tu da vas obradujemo svakog petka…
Prethodni nastavci su ovde
*******************
To što je bila u komi, nije značilo da nije ponekad mogla da razmišlja. Čula je glasove oko sebe, razne dijagnoze, pitanja bez odgovora, sažaljivo mrmljanje sestara, kao i sva nova poglavlja najnovijeg hita Aninih nestašluka. Od ovog zadnjeg bolela bi je glava, ali bilo je lakše potonuti dublje nego se probuditi i zamoliti ih da prestanu da joj čitaju erotske fantazije viktorijanskog doba.
Imala je vremena da shvati zašto je u stanju u kojem je, kao i ko je kriv. Da bude sasvim iskrena, prvih par meseci žonglirala je krivicom gde god je mogla, dok napokon nije sve selo na svoje mesto. Mirko i njegovo ljubomorno čuvano delo. Roman koji će promeniti svet. Reči kojih niko nije dostojan, ali on mora da ih objavi inače će umreti. O, da – posećivao ju je, mada je retko o ičemu drugom pričao osim o svom glupom romanu. Kao da je činjenica što ona ne može da mu odgovori čini savršenim sagovornikom. Da je mogla da mu odgovori, pozvala bi ga da priđe bliže da ga zadavi.
Učinila je to kad ga je videla na vratima bolničke sobe. Ona okružena cvećem i nepročitanim čestitkama, on zbunjen i s osmehom nevinašceta. I sa dva reda belih mantila zguranih uza zid s obe strane postelje.
-Zdravo – rekao je. – Doneo sam ti bombonjeru.
Zatreptala je, zamišljajući srca s pesmama ipod poklopca bombonjere.
-Hvala, ali doktori kažu da ne smem još slatko.
Nije znao kuda bi sa kutijom, pa ju je ušuškao među čestike na stočiću. Zbunjeno je gledao doktore. Jedan od njih je snjimao scenu mobilnim telefonom, i Mirko se široko nasmeši.
-Ovaj… Drago mi je što si budna.
Jasmina je pomislila da bi možda mogla da ga razuveri u pogledu njihovog vereničkog statusa. Bila je sigurna da nije stigla da kaže sudbonosno da pre nego što se komirala, kao i da to treba naglasiti.
-Priđi bliže. Sedi pored mene.
Seo je. Jasmina je preračunavala razdaljinu između svojih ruku i njegovog vrata.
-Kako ide pisanje? Da li si uspeo da objaviš roman? – pitala je.
Doktori poskočiše u mestu kao gomila lešinara.
-Hm hm… Radim na tome – spustio je glas, nevoljan da priča o svom čedu pred toliko nepoznatih ljudi.
-Nemoj.
-Šta nemoj?
-Nemoj da objavljuješ – gledala ga je molećivo. – Ako me imalo voliš, nemoj.
-To ne dolazi u obzir! – ljutito ju je pogledao. – Odakle ti uopšte takva ideja! Ja moram da pišem, roman mora da se objavi! Kakva si ti verenica, nimalo me ne voliš, samo bi da naređuješ! Lepo sam ti rekao kad smo počeli da izlazimo da neću da mi se petljaš u ži…
Dalje nije stigao. Jasminini dugi nokti koje se niko nije setio da isturpija zadnjih pola godine, a koje su sestre oduševljeno lakirale i posipale šljokicama, zabili su mu se u grkljan. Sklopila je šake oko Mirkovog vrata i zarila svom snagom.
Znala je da je slaba i da će proći puno vremena dok ponovo samostalno stane na noge. Mnogi mišići su atrofirali i dosta snage je izgubila. Svejedno, mršavom Mirku nije bilo lako da se otrese njenog stiska. Nije se baš davio, ali daleko da je osećaj bio prijatan. Nikad nije znao šta bi tačno trebalo da radi u tučama, uglavnom je bežao ili primao batine, čekajući da naiđe neko i spase ga. Doktori su mogli da ga izbave, da nisu prvo hteli da zabeleže svaki detalj scene na svojim mobitelima, svaki od njih. Nekolicina je i bliceve uključila, a stariji doktor, pomalo nevešt sa zumiranjem, prišao je sasvim blizu, loveći njegove popucale očne kapilare u kadar.
Kad su konačno odvojili Jasminine vrhunski izmanikirane nokte s Mirkovog vrata, momak je bio na ivici da se onesvesti.
-Ludačo – krkljao je. – Ludačo luda. Tebe treba – na trenutak je tražio dovoljno uvredljivu reč – u ludnicu. Eto! Ja da moj roman ne smem da objavim!
Jasmina je teško disala, uklještena između dva mlađana doktora. Ostali su nastavili da snjimaju. Kad druga smena vidi šta su propustili, živi će se pojesti.
Mirko je izgubio inspiraciju za uvrede i otišao. Vrlo brzo je shvatio da ima pametnije stvari kojima može i treba da se posveti. Dovoljno je vremena izgubio posećujući komiranu ludaču svakih par meseci na po sat vremena.
-Mlada damo – načelnik smene svečano se obratio mobitelu koji ga je snjimao preko Jasmininog ramena, – javlja mi se da nećete tako skoro izaći iz bolnice. Promenićete odeljenje, naravno. Ali, tako mi svega, zaista ste težak slučaj.
-Ali, on ne sme… – Jasmina je pokušala još jednom da im objasni, pre nego što su joj teatralno krknuli injekciju sedativa u gluteus maximus.

2 thoughts on “Mirko Pladunjala 12 – Raskid veridbe?

Slobodno napišite komentar...

%d bloggers like this: