Ušao sam u knjižaru vukući noge. Nisam bio jutarnji tip ni kad sam bio mlađi. Pogotovo ne sada, još manje nakon što sam pola prethodne noći proveo u kafani, jer je stari prijatelj dobio kći. Na žalost, sve su ređe prilike kad se srećemo i družimo i imamo razloga za slavlje, tako da svaku treba iskoristiti. Eh, mladosti… Nekad sam mogao direktno sa noćnog provoda da odem na posao, svež kao jutarnja rosa. Sada će mi trebati nedelju dana da se opet sastavim.
Kako god bilo, prošao sam kroz bočna vrata. Cela smena je već bila okupljena oko kase i veselo ćeretala. Samo sam promrmljao pozdrav, ukucao se i otišao da se presvučem. Iako su oni sa vrha želeli da nosimo košulje ne bismo li izgledali profesionalnije (ili kako god), mi smo uglavnom nama samima prilagodili te uniforme. Osim onih par iskrenih uvlakača i zaštitnika korporativnih sitema, knjižari su košulje često nosili raskopčane, izvučene, sa bedževima ili nekim drugim ukrasom, ukratko, i više nego neobavezno.
Mahnuo sam Saši, koji je petljao nešto za šankom.
„Kafa?“, pitao je.
„O da, što crnja i što jača.“
„Ristreto?“
Klimnuo sam glavom.
Dok sam se presvukao u magacinu, već je i kafa bila spremna. Seo sam za jedan stočić i prineo šoljicu nosu.
Uh, predivno, prodire direktno u mozak. To mi treba.
Ćutao sam i polako se dozivao.
„Luda noć?“, pitao je Saša.
„Ne pitaj. Drugar dobio ćerku. Stalno su nam donosili neke bokalčiće sa rakijom, poništili smo se“, protrljao sam slepoočnice. „Spavao sam dva i po sata.“
„Pa šta ćeš danas?“
„Pa, radiću, šta drugo?“, trgnuo sam kafu u jednom gutljaju. „Ipak sam generacija X, nisam od ovih modernih seka-persi, koje prijave bolovanje čim im procuri nos ili posle izlaska u grad.“
„Bolje da si ostao u kući“, promrmljao je.
„Svašta“, odmahnuo sam glavom, ustajući sa stolice. „Pa da propustim svu ovu zabavu.“
Pre nego što nam počne radno vreme, puštamo šta god poželimo od muzike, nakon toga smo prinuđeni da slušamo one dosadne pop hitove, kojima nas gnjave radio stanice.
Knjižarom je tutnjala pesma Fuck you od Lili Arlen. Izgleda da je šefica ivana sinoć loše prošla na nekom dejtu. Bolje da pazim da je ne pitam ništa, postoje neke stvari koje ne želim da znam, a ako ih saznam, onda ne mogu da ih izbacim iz glave. Nekad ljudi stvarno isuvše lako prelaze granice, kako sopstvenog, tako i tuđeg intimnog prostora.
Prišao sam glavnoj kasi. Ivana je pokzala ka hrpi predračuna ispred sebe.
„Stigli su“, rekla je držeći u ruci šolju sa natpisom Radovi u toku. Ne uznemiravaj.
„Predivno“, promrmljao sam, uzimajući prvi list sa gomile.
Zanimljivo je da su se knjige dugo odupirale modernim trendovima i naručivanju preko neta. To je oduvek bio duboko intiman čin. Ući u knjižaru, šetkati, uzimati knjige bez plana, prepustiti se koricama, mirisima, ćaskati sa knjižarima ili drugim kupcima. Okultno iskustvo. Međutim, u vreme korone, došlo je do preokreta. Naručivanje knjiga nije skočilo dvostruko, trostruko, već stotinu puta. Ima i dalje zaljubljenika, ali su mnogi prihvatili da je knjiga proizvod kao i svaki drugi, te da se do njih dolazi iz fotelje uz dva klika.
Pogledao sam kolege, koji su se kao pčele razletele po knjižari, tražeći naslove sa predračuna.
Mnogi misle da kad kupe knjige preko mreže, ta porudžbina ide u neki magacin, gde magaioneri to skidaju sa polica i da se onda pakuje. Heh, kad bi bilo. Sve stiže u knjižare i onda su knjžari ti koji prvo treba da nađu sve te knjige, a onda pakuju i proslede dalje. Zato i dolazimo sat vremena pre početka smene, a neretko se dešava da tražimo naslove za slanje i tokom smene. A još kad se stanje u knjižari ne poklapa sa onim na sajtu, sve postane mnogo zabavnije.
Zavukao sam se u šteci pokušavajući da pronađem sve sa spiska. Zaokružio sam i poslednju.
„Ana, ideš li uskoro u zavičaj?“, doviknuo sam.
„Što pitaš“, odgovorila je sa drugog kraja knjižare.
„Da odneseš nekoj Svetlani Veljković Figurae veneris u 100 slika i Tantrički orgazam za žene.“
„Ček, ček, Svetlana Veljković? Pa, ona je išla sa mnom u srednju. Ponašala se kao časna sestra, nema pipanja, nema ljubljenja. Vidi, vidi , kako se ljudi menjaju. Ona je i na matusko išla sama, jer nije želela da ide sa nekim muškim.“
„Pretpostavljam da ti nisi imala takve svetonazore“, pitao sam. „Sa koliko si njih si ti išla na matursko?“
„Samo sa jednim, tada sam bila mlada“, odvratila je, gledajući me prekorno.
„I neukusna“, smejao sam se. „Posle te iskvario veliki grad.“
Nastavili smo da tražimo knjige uz prijateljsko podbadanje i povremeno gunđanje.
„Pa dobro, majku mu, ko je Patnje mladog Vertera stavio na psihologiju?“
„Je li neko igde video Baba Mandine krugove?“
Dešavalo se da niko od pristunih ne bi mogao da pronađe neki naslov, pa bismo onda aktiviralii vajber grupu. To je tek posebno živopisno mesto, iako virtuelno, jer su u njoj i neki koji više nisu zaposleni u knjižari, ali volimo ih zbog vrckavosti i knjižarske pameti. Šefovica često preti da će pročistiti grupu, ali to se još uvek nije dogodilo.
„Opa, imamo novog pobednika“, javio se Stanko, držeći u ruci predračun.
„U čemu?“
„U kategoriji Najveće lenjo dupe grada Beograda. Pazite adresu Adamsova 40.“
„Pa mi smo 42“, prokometarisala je Keva, odmahujući glavom sa neodobravanjem. „Sve mu njegovo, pa on je pored nas. Mogao je da pozove telefonom ili da vikne kroz prozor, pa bismo mu doneli knjige. Nema dalje, ovaj svet je spreman za dugme.“
Uz gunđanje o beskrajnoj ljudskoj gluposti, pronašli smo sve tražene knjige i ostavili da se pakovanjem bavi dvoje kolega. Zavukli su se u magacin i započeli svoju magiju. Bilo je, a i biće, najrazličitijih pritužbi na zaposlene u ovoj knjižari. Ali još niko nikada nije rekao da smo loše zapakovali knjigu. Svaki novajlija je prolazio kroz rigoroznu Kevinu obuku. Knjiga, pa kartona da viri preko korica makar centimetar, dva, pa folija, pa selotejp po svim ivicama. Neuništivo. Nalazili smo komentare u knjiškim grupama, da se ljudi žale kako je upakovano isuviše dobro i da im treba deset minuta da otvore paket. Ljudi, nikad zadovoljni.
U nekom trenutku, u knjižaru je poput furije uleteo zaposlenik Brzeksa, kurir Maksa
„Gde ste, knjiški moljci, š’a ima? I dalje ladite po ceo dan?“
„O,pa, nije li to Maksimiljan Brzić, za prijatelje – smrt na točkovima?“, odgovorio je Stanko istim tonom.
„Eh, nemo’ odma tako grubo, slučajno sam čvrknuo onaj auto.“
„Misliš pogrebno vozilo? Srećom, onaj unutra je već bio mrtav, inače bi umro od straha.“
„Jesam ja kriv što vozač tera kao neka baba, pa nije krenuo na žuto. Ko je to video?“
„Da, ko je video da se čeka zeleno da se krene?“
„Mani me zajebancije, moram da žurim, parikirao sam na sred ulice“, rekao je dahćući. „Nadam se da nemate mnogo paketa za mene?“
„Ne“, odgovorio je bradonja. „Svega pedesetak, danas je miran dan.“
„Uh, lud svet, pa kupuje tolike knjige. Mogli ste da smanjite malo i prištedite na pakovanju i da olakšate muku radničkoj klasi.“
„Znamo kako bacate i šutirate pakete, počevši sa tobom. Ćuti i teraj taj tvoj šporet od auta.“
„Ne diraj mi u limuzinu. Šta se štrecaš, to su samo knjige unutra, nisu jaja. Kad bih svaki paket slagao tako nežno, ne bi’ nikad završio pos’o. E da, imam i par paketa za vas. Malo mi što moram da teglim knjige iz knjižare, još treba i vama da donosim druge.“
„Hajde, ne kukaj samo. Po ceo dan se vozikaš po gradu i još imaš platu bolju nego mi.“
„Šta da ti kažem, svakome po zasluzi. Ako hoćeš, mogu da te preporučim u firmi, sa tolikim leđima bio bi idealan kurir. Zarađivao bi više od mene.“
„Neka hvala“, odmahnuo je Stanko glavom. „Dobro mi je i ovde.“
*****
Sve knjižarske priče se nalaze OVDE.