Šefovica Ivana nas je pre početka radnog dana okupila sve oko kase. Čim je ovako zvanična od rane zore, verovatno nam se neće dopasti.
„Stigao nam je jutros mejl iz Direkcije“, započela je.
„Kad pre?“, dobacio je Stanko.
„Slavica ima ideju“, nastavila je mirno.
Zaječali smo.
„Zapravo, u pitanju je Goranova ideja.“
„Još bolje“, dobacio sam. „Samo da nije kao kad je naručio one igračke koje je imao kao dete, pa se ispostavilo da to ne zanima nikog. Čak ni one iz njegove generacije, pa mi sad imamo pun magacin tog smeća.“
„Uh, svaki dan se saplićem na te gluposti“, smejala se Maja. „A kad nam je poslao one preparate za potenciju da ih delimo uz knjige za onaj sajam? I dan danas po netu nailazim na mimove Čitajte knjige, od njih se očvrsne i slično.“
Smeh je ispunio knjižaru.
„Dakle, zamisao je sledeća“, produžila je Ivana ne obraćajući pažnju na nas. „Imaćemo promociju u subotu za Dan zaljubljenih“
„Promociju? Baš lepo. Koja knjiga?“
„E, to je ono najzanimljivije, neće biti promocija jedne knjige.“
Načuljili smo uši.
„Znači, ne jedna, već četiri. Imaćemo pravi festival književnosti“, rekla je razdragano.
Nije mi se svidelo kako to zvuči.
„Kako misliš festival? I koje četiri knjige?“
„Žaklina od Ilone Krešić-Stanimirović, Sve njene ljubavi Mia Žvrljić, Motorista od Stejsi Tran i Ešarpa tišine Sanje Žutine.“
U prvom trenutku smo zanemeli, jer je ovo zvučalo suviše neverovatno da bi bilo istinito. Ilona je godine provela kao voditeljka na televiziji i pisala je knjige o nekom bajkovitom vremenu gde su žene bile lavice, kraljice, majke uz oslonac na tradiciju i religiju i kad bi se pojavile, prodali bismo vagone njenih knjiga. Mia, glumica, je imala knjige koje smo svrstavali u kategoriju dramuljci-i-ljubići-gde-da-vas-koj-moj-metnemo, jer ih niko ne čita. Mada. Čim gostuje u nekom vikend kolaž programu ili je spomene neka bukstagramerka, što se desi svako malo, odmah nagrnu kupci da traže njene knjige. Stejsi je zapravo, Bojana ili tako nešto, ali koristi engleski pseduonim, gaji decu i piše erotske, da ne kažem porno, romane, tzv knjige sa crnim koricama, koje se istini za volju pristojno prodaju, iako niko neće priznati da ih čita. A Marija piše modernu angažovanu književnost, mlado žensko pero, te je obožavana od cele hipsterajske ekipe, a samim tim i prodavljiva.
„Je l’ se drogiraju tamo gore, kako su spojili njih četiri? To nema nikakvog smisla“, javio se Stanko prvi.
„Je li moguće da vi uvek morate nešto da zakerate i da se bunite? Šta fali ovoj ideji?“, upitao je Bane.
Pogledao sam ga prezrivo.
„Fali joj to što pravimo vašar od knjižare. Ima da bude haos, nećemo moći da prođemo od ljudi, a njih četiri će se poubijati, a pri tome nije sigurno koja knjiga ima manje smisla“, odgovorio sam.
Čulo se odobravajuće mrmljanje.
„Hajde, hajde, nemojte odmah samo da se žalite“, mirno je rekla Ivana. „Biće sve cveće i proleće, stavićemo blizu njih sve njihove knjige, možemo da ih smestimo na četiri ćoška u kafiću, da se ne guraju i da ne dođe do konflikta.“
„Uh, četiri ćoška, ima sve da o de u tri…“, mrmljali smo nezadovoljno, ali smo se svi okrenuli ka svojim radnim zadacima. Lepo kažu naši stari, veži konja gdi gazda kaže, pa nek crknu i konj i gazda.
Brzo su prošli dani do dugoočekivane promocije
Pripremili smo sve i čekali da počne zabava. Dobio sam zaduženje da promociju snbdevam knjigama. Verovatno je procenjeno da bi Stanko sa izgledom vikinškog boga previše odvlačio pažnju, a da ja mogu neprimetno da se muvam unaokolo.
Čuvene spisateljice/književnice su došle maltene u istom trenutku. Napetost je bila uočljiva i vrlo opipljiva. Ilona je sa visine gledala na Miu, a obe su posmatrale Stejsi kao da su ugazile u nešto smrdljivo. Sanja se držala potpuno po strani kao da je ne dotiče prisustvo drugih.
Ovo bi mogao biti i zanimljiviji dan nego što sam očekivao.
Već samom pojavom pokazivale su pripadnost različitim svetova. Gospođa sa dva prezimena je na sredini šezdesetih, obučena u farmerke i neki sako, sve u živim bojama. Glumica Mia je bila u nekoj lepršavoj letnjoj haljini. Stejsi se činila kao da je izašla na opušteno piće u grad, dok je Marija izgledala kao moderna hipi devojka, indi ili kako se to već sada zove.
Sele su svaka na svoju stranu, hladno se osmehujući ostalim koleginicama. Smerno su naručile espreso, domaću kafu, nes i zeleni čaj sa bademovim mlekom.
Vrlo brzo se formirao red i najvećim delom je u pitanju bila ženska publika. Zanimljivo je da su mnoge držale knjige od svake autorke.
U početku je potpisivanje išlo lagano i smireno.
Čitateljke bi prilazile spisateljicama, ove bi potpisivale knjige, osmeh ovde, osmeh onde.
Mi, knjižari, smo morali da se probijamo kroz ljude i da radimo svoj posao, ali nas to nije sprečavalo da bacimo pogled koliko možemo na promocijska dešavanja.
Tamo su padali kiseli pogledi i odmeravanje kod koje se formirao veći red, a sve kao da niko ne prati. Bila je mrtva trka, činilo se poprilično izjednačeno. Sale, je znajući da će firma platiti račun, počeo sve češće da pita šte žele da popiju. Bile su stidljivije u početku, ali voditeljka Ilona kao iskusno tv lice je krenula da udara po viskiju, a ostale su počele da je prate uz pelin, rakiju i vermut.
Piće po piće i atmosfera je postajala sve opuštenija.
Prvo su pala lagana dobacivanja.
„Eh, ljudi baš svašta čitaju“, od voditeljke sa dva prezimena.
„Kultura se ovde srozava svaki dan“, dobacila je glumica.
„Svaka knjiga ima čitaoca“, primetila je autorka romana sa crnim koricama.
„Tja“, začuo se glas nove generacije.
Ali posle još par pića, približile su, a zatim i spojile stolove i nedugo zatim, zajednički se potpisvale na svaku knjigu, uz obavezno slikanje sa prisutnom publikom. Palo je i nazdravljanje. Pošto su ceo događaj snimale i televizijske ekipe, ta ljubav će imati i nacionalnu pokrivnost. Već vidim da ćemo sledećih dana izginuti pakujući ove četiri knjige, a i ostala njihova pisanija, za predračune.
Još jednom su knjige prevazišle različitosti i spojile nespojivo.
*****
Sve knjižarske priče se nalaze OVDE.