„Nešto nas danas malo ima“, progunđao sam gledajući u raspored smena. „Šta je sa Natašom, nije li i ona danas u smeni?“
„Jeste, ali je javila da ima smrtni slučaj u porodici i da joj treba onih nekoliko dana koji joj pripadaju po zakonu“, odgovorila je Maja, mlađarija ju je od milošte nazivala Keva.
„Uh, ko joj je umro? Je li ti sakupljaš pare, koliko dajemo?“, pitao sam odmah
„Ne, ništa od toga“, odgovorila je mirno. „Opusti se, ne sakupljamo pare ovog puta.“
„Što?“, iznenadio sam se. Nataša jeste došla nedavno, ali kad u su pitanju smrtni slučajevi u porodicama kolega, onda je to najmanje važno. „Zašto ne, jeste nova, ali kakve to veze ima? Red je da joj pošaljemo makar neki dinar.“
„Smrtni slučaj, koji je jutros imala je ni manje ni više – hrčak.“
„Molim? Hrčak? Kakav hrčak? Ništa ne kapiram.“
„Pozvala je jutros i zarozana od suza rekla da joj je umro, ne uginuo, umro hrčak i da će uzeti dane za smrtni slučaj u porodici. Onda me pitala da li ima pravo na tri ili pet dana“, rekla je smejući se. „Malo je falilo da ispustim šolju sa kafom.“
Pokušavao sam da shvatim šta mi priča, ali nisam uspeo. Mozak mi se potpuno zaledio. Da nisam u nekoj Zoni sumraka?
„Ma daj, zajebavaš me? Stvarno ti je to rekla? Umro joj hrčak?“
I dalje nisam verovao šta slušam.
„Nemam pojma, tako mi je javila. Kaže da je bila vezana za njega, dobila ga je od dečka za neku godišnjicu, mesečnicu, šta li“, odgovorila je ozbiljno, nameštajući bolje Autostoperski vodič kroz galaksiju i istovremeno osmatrajući knjižaru. „Rekla sam joj da pozove kadrovsko i pa neka sve lepo objasni Slavici. Niti imam živaca da slušam takve priče, niti je moj posao da se bavim bolovanjima.“
„Sad mi čak i malo žao Slavice, pregoreće kao licna kad joj se ova javi“, smejao sam se. Maja me pogledala podigavši jednu obrvu. „Rekao sam da mi je malo žao. Platio bih zlatom da čujem taj njihov razgovor. Zamisli samo Slavičino lice kad joj je Nataša rekla da joj trebaju slobodni dani zbog smrtnog slučaja u porodici.“
„I onda Slavica uz saučešće pita ko joj je umro i ova kaže hrčak.“
„To mora da je luđe od Montija Pajtona i Alana Forda. Da snimimo film, ljudi bi rekli da izmišljamo.“
„Ima da se šlogira. Mogli bi posle da okrenemo Anu, možda nam otkrije neke dodatne sočne detalje.“
Oboje smo se zacenili od smeha, sve vreme brišući suze.
„A znaš li ti da je Nataša četvrto godište?“, pitala me kad se malo smirila.
„Kako misliš četvrto, sigurno nije osamdeset i čevrto, rekao bih da je poprilično mlađa od mene. Nije valjda devedeset četvrto?“
„C“, coknula je. „Dve hiljade i četvrto.“
Prošlo je nekoliko trenutaka dok sam uspeo da izračunam, matematika mi se nije nigde uklapala. Nešto nije bilo u redu.
„Ček, ček, pa ona ima dvadeset godina. Od kada su ta dvehiljadita godišta punoletna, pa oni su još deca?“, pitao sam u neverici.
„Ne znam. I ja sam u šoku.“
Smejali smo se i nastavili sa da se čudimo misterioznom nestanku prvih dvadeset godina ovog veka . Pošto je to i više nego neprijatna tema, vratili smo se opanjkavanju generacija koje dolaze.
„Kad se setim one što je bila u šoku kad si joj rekla da treba da uzme krpu i da prebriše knjige.“
„Da, da, Sanja, jer njoj, kao knjižaru, nije u opisu radnog mesta da briše prašinu, jer ona nije čistačica. Mnogi dođu ovde i misle da treba samo da budu lepi u prostoru, da čituckaju knjige. Još samo da im neko donese čaj, kafu i keksiće i uživancija.“
„I udobnu fotelju sa lampom za čitanje“, dodao sam. „Jao, kao onaj Petar, što se prijavio da bude magacioner, pa zaključio da on ne može da nosi kutije gore dole i da ne može da radi bez lifta.“
Odmahnula je glavom u neverici.
„Kako se zvala ona što se rasplakala kad smo joj rekli da se ovde radi i vikendima i da su slobodni dani klizni?“
„Marija, čini mi se“, rekao sam posle kraćeg razmišljanja. „A sećaš li se onog Marka, studenta van proseka, što je došao na posao sa mamom, da ona bude sigurna da je sve u redu.“
„Gde si se njega setio? On je baš bio dijagnoza.“
„Da ne spominjemo Miloša koji je rekao da mora da ode do lekara kad se posekao na papir?“, pitao sam.
„Joj, da, redak primerak ludaka. Svaki dan nam dođe neko luđi i luđi. Kao da ih Slavica namerno tako bira“
„Ma koliko me ona nervira, znam da nije namerno, ona samo šalje kandidate koji joj dolaze preko oglasa. Lepo kaže Čvarkov – mladi su govna. Sve njih treba iseliti u Kanadu“, rekao sam pišući cene na prvoj praznoj strani. Nivelacija cena je retko dosadan posao. Pogotovo kad preskočimo neku knjigu. A onda je naravno, nađe neki od zadrtih kupaca, koji insistira da mu prodamo knjigu po staroj i nižoj ceni.
„Mislila sam da su to samo priče o klincima koji ne znaju gde je levo, ali kako vreme prolazi, rekla bih da nisu priče. Znaš da imamo ovog novog koji ne zna da koristi makaze? Sve gledam kako krivi ruke dok seče i samo čekam kad će sam sebe da ubode“, nastavila je Maja sa gunđanjem.
„Znam. Video sam ga kad pakuje knjige“, složio sam se, klimajući glavom. „Teško ga gledati kako se muči.“
„A još te fore što otvaraju bolovanje za svaku sitnicu. Reče mi drugarica da u Nemačkoj imaju pravo na slobodan dan ako preteraju u noćnom provodu, treba samo da se jave ujutro. Hej, slobodan dan, pa dolazila sam na posao direktno iz provoda.“
„Ma da, truli Zapad, pojma nemaju. Onoliko puta sam došao na posao bolestan. Nije mi padalo na pamet da otvaram bolovanje. Pa eno, skoro me Saša iz kafića pitao što ne uzmem slobodan dan kad sam ono zaginuo.“
„Ludo vreme“, složila se. „Ne bi mi palo na pamet da tako nešto uradim.“
„Nešto razmišljam“, započeo sam. „Oni se izvlače kako znaju, menjaju poslove čim im se bilo šta ne dopada. A mi? Mi rintamo bolesni, ne uzimamo slobodne dane, radimo dodatne sate. A za čije babe zdravlje? Da neće neko da nam kaže hvala što se lomimo, teglimo, radimo i šta treba i ne treba samo da završimo posao? i sa ovim brojem ljudi. O parama i poštovanju koje imamo bolje i da ne počinjem. Možda mladi ipak nisu govna.“
„Nije Sloba kriv, mi smo govna“, dodala je sumorno.
Gorko smo se osmehnuli i zaćutali, ova tema je postala neprijatna. Bolje da nešto radimo. Neće se posao sam završiti.
*****
Sve knjižarske priče se nalaze OVDE.