Rad u (verovatno) najvećoj knjižari u zemlji ima prednosti, ali i mana. Čaša žuči, ište čašu meda. Smiješane, najlakše se piju, reče pesnik onomad. Jedna od prednosti je što se osećamo donekle uzvišeno, kraljevski, i volimo da kažemo ako knjige nema kod nas, nema nigde. To naravno, nije uvek tačno, ali dobro zvuči. Taština je moj omiljeni greh, reče đavo u onom filmu, a i mi, knjižari, smo ipak samo ljudi.
Negativna strana rada u (verovatno) najvećoj knjižari u zemlji je što svakodnevno prodajemo mnogo knjiga, ali baš mnogo. Što će reći da nam redovno dolaze kutije ispunjene knjigama.
„Hej, ima li ikoga da ovde radi?“, sa bočnih vrata začuo se glas. „Ili se samo šetkate po knjižari?“
Vozači iz magacina su uvek bili rado viđeni gosti. Pogotovo kad stignu sa punim kombijem kutija. Ivica, jedan od vozača, se naslonio na kolica na kojima je bilo naslagano nekoliko kutija.
„Mi ovde krvavo zarađujemo svoju koricu hleba“, odgovorio sam . „Nismo kao neki koji se po ceo dan vozikaju gradom, zagledaju ženske i čekaju da sat otkuca četiri.“
„Zaboravio si i da koristimo kombi u lične svrhe tokom radnog vremena i da smo stalno na pauzi za ručak“, odvratio je osmehujući se i trljajući bradu. „Mislim da ćete danas baš odraditi vašu korcu hleba.“
Začkiljio sam u njega, a zatim u kutije.
„Koliko imamo danas?“, upitao sam oprezno. „Nije valjda pun kombi? Pa nema nekih akcija, koliko znam.“
„Ne mnogo, jedva dvadesetak kutija“, odgovorio je mirno i dalje se smeškajući.
„To nije mnogo“, započeo sam. A onda sam zastao. Možda nije stvar u broju.
„Banane?“
„O, da. Dođi da ti pokažem.“
Dok sam ga pratio do kombija, oblio me hladan znoj. Pored desetak običnih kutija, bilo je i desetak banana. U obične kutije staje nekih četrdesetak knjiga, što će reći deset-petnaest kila žive vage. Sa druge strane, kutije od banana bez problema mogu da teže dobrih trideset kilograma. Vozači doteraju kutije do knjižare, a onda je na knjižarima da ih raznesu dalje, stroga podela posla. Obično u smeni bude nekoliko muških glava i mi iz krajnje džentlmenskih razloga prenesemo te kutije. Istina, imamo koelginice, koje svako muško mogu da nose u zubima, ali ovo je principijelna stvar.
U međuvremenu, već su pristigli Đorđe i Žikica da pomognu oko istovara. Niko na razgovoru za posao ne napomene da su muškarci vrlo poželjni kao knjižari, jer su ipak najzogdniji da se bave fizikom. Počeli smo sa običnim kutijama i časkom ih izbacili iz kombija. Njih ćemo posle lako da odnesemo do magacina u podrumu. A onda su na red došle banane. Uhvatio sam kraj jedne u nameri da je povučem iz kombija. I stop. Ni makac. Iznenadio sam što ne mogu ni da je pomerim. One su uvek bile malo teže, skoro kao dve obične, ali ovo je bilo iznenađujuće teško.
„Štaje ovo?“ pitao sam. „Je li ovo kamenje u kutijama?“
„Jok prijatelju, treba da su knjige. Mada, ne bih znao, moje je samo da ih vozim. E sada za punjenje kutija treba da se zahvalite vašom dragom kolegi.“
„Kom našem kolegi?“, začudio se Đorđe
„Onome kog ste poslali u magacin na ispomoć.“
Setio sam se ko nam nedostaje.
„Bane? On ih je napunio?“
Ivica je lkimnuo glavom smejući se. Naravno, nije njegov posao da raznosi kupitje po knjižari, njegovo je samo da ih doveze do iste.
„Jedva su ih ubacili u kombi, ali lako je tamo kad su imali paletar. Ali šta je to za jake knjižare, treba ipak da zaradite vašu koricu hleba.“
Uz dosta gunđanja i brkektanja smo teške i kabaste kutije preneli u knjižaru.
„Da li je ovaj Bane normalan? Kao da nije i sam knjižar i kao da nikad nije morao da nosi kutije.“
„Šta uopšte imamo ovde?“, pitao sam.
Ivana je držala dostavnicu.
„Stripovi i knjige, mahom tvrdi povez – Fables, Sandman, Locke&key, luksuzni Tolkin, svašta nešto.“
Doneli smo malu vagu i uzimajući po nekoliko knjiga, izmerili sadržaj jedne od kutija.
„Šezdeset sedam kila. Ej, šezdeset i sedam. Da li je realno?“
Premerili smo i ostale, sve su bile tu negde, par kilograma gore-dole.
„Mogli bi polako da ih nosimo stepeneik po stepenik“, predložio je Žikica.
„Neka hvala, sve trčim da se ovde iskilavim, pogotovo za ovaj minimalac“, odgovorio sam. „Nema šanse da ih ovako spustimo dole, slomićemo se na stepenicama. Ti ako hoćeš, teraj.“
„Jedino da ih otvorimo i da nosimo po nekoliko knjiga“, predložio je Đorđe.
Složio sam se klimajući glavom.
„Nemojte ništa da nosite, odgurajte sve kutije sa strane u čajnu kuhinjicu“, rekla je Ivana. „Bane se sutra opet vraća u knjižaru i to će on odraditi.“
Entuzijastično smo postupili po naređenju.
***
Jedva sam čekao da sledećeg dana dođem na posao, a verujem da su i drugi bili u sličnom fazonu. Sve vreme sam se motao u blizni kase očekujući rasplet događaja. Da ne bih bio suviše sumnjiv, nosio sam svež spisak prodatih knjiga i popunjavao ono što nedostaje. Ako niste znali, to je takođe jedna od obaveza knjižara, a kao što rekoh naviše, loša strana rada u verovatno najvećoj knjižari u zemlji je ta što svakodnevno prodajemo mnogo (ali baš mnogo) knjiga i treba stalno dopunjavati stanje na policama. A to je ujedno i idealna prilika da me niko ne uznemirava, jer sam čovek sa papirima i olovkom.
„Bane, dođi, molim te, da mi nešto pomogneš“, viknula je Ivana malo glasnije, nesumnjivo je želela da i nama ostalim skrene pažnju. Načuljio sam uši, primetio sam i ostale da su prišli bliže.
Tamo je, visok i mršav, blago pogrbljen, stajao naš dragi kolega, koji je onako lepo napunio banane.
„Možeš li, molim te, da odneseš kutije iz čajne kuhinjice u podrum?“, nastavila je mirno.
Samo je klimnuo glavom i otišao gde mu je rečeno. Vratio se nepun minut kasnije.
„Kako msiliš da ih ja odnesem?“, upitao je kočoperno. „Ne mogu sam da ih odnesem. Kutije su…“
Začutao je na trenutak.
„Šta im fali?“, naivno je upitala šefica. „Je li neki problem sa njima?“
„Ne mogu da nosim, suviše su teške.“
„Je li? Neverovatno, obično nisu baš toliko teške, pa ste uspevali da ih prenesete“, začuđeno je nastavila Ivana. „Mora da ih je neko pretovario u magacinu.“
Bane se zacrveneo, ali ništa nije rekao.
„Ništa, onda otvori jednu po jednu kutiju i uzmi naramak knjiga i odnesi ih u podrum, pa onda ubaci u nove kutije“, predložila je. „Posle prođi kroz dostavnicu da vidiš da li je sve tu“
Začkiljio je.
„Ne mogu sam, treba mi pomoć.“
„Bojim se da nemam nikoga da odvojim, imam samo dva čoveka za prostor. Moraćeš sam, malo po malo, pa kad završiš“
„Neću“, odgovorio je prkosno i prekrstio ruke. „Ne možeš da me nateraš. Žaliću se kod Gorana i Zorice. A ako nastaviš, mogu da te tužim za mobing.“
Ivana je podigla obrvu.
Ovo će biti zanimljivo. Sad će da mu se naspominje mile majke.
„Nećeš? Dobro, ne moraš, ne mogu da te nateram“, nastavila je mirno. „Mobing, kažeš? Polako, gde si zapeo sa tom tužbom? Znaš kolika je to muka? Ali ako se već žališ, moraću i ja da pošaljem mejl I Goranu i Zorici, trebaće im pretpostavljam i moja izjava. Pa da napišem da je neko prepunio kutije u magacinu i da i to treba istražiti. A čini mi se da i zakon kaže nešto o tome koliko je dozvoljeno nositi. Pa ćemo videti kako će se sve završiti.“
Besno je gledao Ivanu, stežući pesnice. Lice mu se zarumenelo, na čelu mu je pulsirala žila ludara.
Da neće infarkt da ga sastavi?
Na kraju je slegnuo ramenima i besno se udaljio. Narednih sat vremena je nosio knjige gore-dole, ne obraćajući se nikome od nas.
Lepo je znati da postoji makar malo pravde na ovom svetu.
*****
Sve knjižarske priče se nalaze OVDE.