„Duvajte ga, lezbejke“, zagrmela je sredovečna gospođa na izlazu iz knjižare, dok je gledala u pravcu Maje i Sanje, koje su obe bile zavučene u šteci kopajući za knjigama.
Svi smo se zagledali iznenađeno.
Prvo, zato što su njih dve bile strejt kao šine. A drugo, zato što je naša jedina knjižarska lezi-bezi, Mira stajala pored mene.
„Nisam osetila kod vas dve takve vibracije, mora da mi se pokvario lez-radar“, dobacila je Mira smejući se, kad je knjižara ostala prazna.
„Je li čujete vi ovo?“, rekla je Maja. „Prsla žena.“
„Šta ste joj uradile?“, pitao sam.
„Ništa, lepo smo rondzale po šteci“, pravdala se Sanja. „I žena je pitala za Kad kažeš da sam tvoj. I rekla sam joj da će odmah dobiti knjigu i ona ode. Čuli ste i sami šta je dalje bilo.“
Ljudi sebi defintivno suviše dozvoljavaju.
***
Žikica je stajao pored mene žvaćući neki keks.
„Šta tio je to?“
„Pirinčane pločice.“
„Prekrivene čokoladom, koliko vidim.“
„Šta ću, kad su one obične bljutave.“
„Ne bi trebao da jedeš u prostoru, nije baš profesionalno“
„Znam, ali mrtav sam gladan. One zobene pahuljice sa sirom su samo prošle kroz mene.“
Nešto se izdržalo na tebi, ali ko sam ja da sudim.
Dok smo tako čavrljali, pažnju nam je privukapo živopisan lik, po čijoj garderobi ali i samom govoru tela je bilo nesumnjivo jasno da igra za drugi tim.
„Vidi ovoga geja“, prlkomentarisao je Žikica. „Nije li to onaj voditelj, što je na svim televizijama?“
„Jeste, vodi one silne emisije“, odgovorio sam. „Bole ga uši, što da ne iskoristi priliku kad može?“
„Jbt, ti gejevi su se svuda uvalili. Ko bi rekao da čita knjige?“
„Dolazi on često, ali ne zbog knjiga, nije taj tip, koliko mi se čini.“
„Nije valjda zbog kafe? Jer baš i nije neka, a i on verovatno ide na neka fensi mesta.“
„Nije nam kafa baš toliko rđava, nemoj tako. Ali dolazi zbog dečka.“
Žikica me gledao raširenih očiju.
„Kakvog dečka?“
„On i Đorđe su već dugo u vezi.“
„Đorđe je gej?“, pitao je zapahnjeno. „Pa ne liči na geja.“
Bila mi je razumljiva njegova zbunjenost. Đorđe je izgledao kao pravi alfa mužjak, visok, široka ramena, četvrtasta vilica. Silne devojke i žene se vraćaju u knjižaru samo zbog njega, ne znajući da je on na putu duge. Bio sam ubeđen da svi knjižari znaju njegovu orijentaciju, mada nam to nije od nekog značaja.
„Čudi me da ne znaš, bio sam ubeđen da svi znamo. Ali opet, kao da je to bitno.“
„Pa, nije bitno, ali…“, započeo je nelagodno. „trebao je da kaže, da ovaj znamo kako da se ponašamo sa njim da ne kažemo nešto pogrešno.“
„Pa ponašamo se isto kao i uvek. A Đorđe nije baš lako uvredljiv i ima takav smisao za humor, da je bolje da se drugi čuvaju njegovog jezika“
Žikica je odmahivao glavom, gunđajući sebi u bradu, dok je odlazio prema magacinu. Možda bih mogao da kažem Đorđu da ga kao slučajno dodirne ili pomazi po ruci. Njegova reakcija bi nam verovatno donela mesece smeha i zezanja. Ali najverovatnije neću ići toliko daleko, Žikičino srce ne bi podnelo takav šok.
Imamo u sistemu nekolicinu pripadnika dugine zajednice, a često rade i u drugim knjižarama. Izgleda da su knjižare postale najsigurnije utočište za njih. Mesto gde nije važno ko sa kime spava, sve dok svi zajedno delimo beskrajnu knjižarsku strast i dok smo ljudi.
*****
Sve knjižarske priče se nalaze OVDE.