Priče iz knjižare 1 – Mališa

 

Stajao sam za kasom i čekao da kupac sa druge strane napokon uspostavi vezu sa svojom ženom. To se često dešavalo. One pošalju svoje muškarce da kupe neku knjigu, oni sasvim razumljivo, ne mogu da zapamte koja je u pitanju, pa počnu igre asocijacija. Nadam se da će se žena uskoro javiti. Samo mi treba da tražim triler domaćeg pisca zelenih korica, da bi se ispostavilo da tražimo strani ljubić crvenih korica.

Nalakćen na pult ispred kase, Saša iz kafića je kroz izlog, sa tugom posmatrao tmuran jesenji dan. Novi direktor knjižare Rašić je, po običaju, imao genijalnu ideju. Zašto lepo ne bi deo knjižare, pošto i tako imamo previše knjiga, izdao nekome da napravi kafić. I kad nagrnu horde knjigoljubaca da kupuju knjige i piju kafe. Taj plan se nije pokazao kao previše uspešan, što nije bilo začuđujuće. Ljudi su povremeno pili kafe, ali nisu kupovali više knjiga. Zapravo, mnogi bi dolazili svakog dana, uzimali istu knjigu, naručili čašu česmovače i čitali knjigu, dok je ne pročitaju. Dobro je što nam još uvek nisu uveli i obavezan rad u kafiću i u knjižari istovremeno. Jedina dobro je što je Saša bio normalan lik sa kojim sam mogao da prozborim i neku smislenu rečenicu.

„Kakav dan“, započeo je.

„Ne brini“, odgovorio sam mirno. „Sigurno će biti još gori.“

„Teško“, progunđao je. „Od jutros sam prodao samo jednu kafu i to tebi.“

Sa knjižarskim popustom od trideset posto, pomislio sam. Nećeš se tako leba najesti.

„Ko me nagovori da ovde otvaram ovde kafić, jedva imam samo za troškove“, nastavio je sa žalopojkom. „Bolje da sam ostao da radim za druge. A ne, hoću da budem sam svoj gazda.“

Ignorisao sam Sašine uobičajene i svakodnevne žalopojke, gledajući u monitor i listajući ponudu polovnih knjiga na knjigenagomili.com. Znao sam da je jedini razlog zašto Saša ovde ima lokal, to što je omiljeni sestrić gazdine žene. Na gazdino beskrajno nezadovoljstvo, Saša je oslobođen plaćanja kirije. Od kako je ovde, nije dao ni dinar za struju. Čak su mu dali i lovu za pokretanje posla. Lako je tako biti gazda.

Odjednom, primetio sam da je neka senka prešla preko mene. Mora da se napolju dodatno namrčilo. Odvratan dan, kad već nisam ušuškan u kući, makar nisam na ulici, a imao sam davno takve poslove. Mahinalno sam okrenuo glavu ka izlogu, da bih shvatio da mi nešto zaklanja pogled. Neko, ispravio sam se. Sa svojih metar i sedamdeset i sitno, nisam bio previše nizak (osim ako se ne poredim sa mladim generacijama, za koje sam sve patuljak), ali muškarac ispred mene je bio viši makar za dve glave i sa ramenima koja mogu samo na kant da prođu kroz vrata..

„Dobar dan“, rekao sam zbunjeno. Nema čovek svakog dana priliku da uživo vidi osobu u odnosu na koju je Džejson Momoa  tek pristojno građen. „Izvolite, mogu li da vam ikako pomognem?“

„Tražim jednu knjigu“, odgovorio je glasom, onog Mapeta koji je govorio samo mi,mi,mi,mi. Uhvatio me na prepad, nisam očekivao tako visoke tonove iz tolikog tela.

„Koju?“, upitao sam, a da mi na licu nije zaigrao ni jedan mišić. Višegodišnje sretanje sa kojekakvim ljudima i situacijama je bilo odličan trening, mada me ova situacija polako gurala do krajnjih granica.

„Male žene“, odgovorio je pisklutavi džin. I dalje sam naizgled bio miran poput šaolin monaha, a u meni  je vrištao čopor pomahnitalih majmuna iz Knjige o džungli.

„Čudo da nisu Guliverova putovanja“, promrmljao je Saša ispod glasa. Uložio sam posebni mentalni napor da ignorišem upadicu. Ima zadivljujuće brz mozak za jedno buržujsko dete. Šutnuo sam ga, nadam se neprimetno.

„Molim“, upitao je orijaš zbunjeno trepćući. „Meni nešto kažete?“

„Ne, ne, kolega misli na kafu. Da, može, meni jedan Guliver“, odgovorio sam mršteći se na kafedžiju. „Hajde, dok napraviš, taman će mi početi pauza. Sad će neko od kolega da vam potraži knjigu.“

Pokušao sam da lociram bar  jednu od dve zamene koje smo imali u knjižari. Nisu bile od neke posebne koristi, jer o knjigama nisu znale skoro ništa, ali su makar znale da se nasmeše i da pokušaju da potraže knjigu. Preleteo sam pogledom po prostoru i shvatio da nema nikog, ni zamena ni bilo koga od dvoje redovnih knjižara. Do sada su makar Disali u prostoru, sad izgleda više ni to ne rade. Onda sam se setio da je jedan knjižar javio da će kasniti zbog haosa u prevozu,  a da jedna zamena nije ništa javila, samo se nije pojavila. Slegnuo sam ramenima, još jedan dan u raju.

„Hm, verovatno su u magacinu, pakuju knjige za slanje. Evo, sad ću vam doneti knjigu“, odvratio sam osmehujući se uslužno.

Zaobišao sam Sašu, gurajući ga prema kasi. Verovatno ni džin, a ni ovaj što čeka ženu da pozove, nisu lopovi, ali bolje je ne ostavljati kasu bez nadzora. Mnogi su knjižari preveliko poverenje platili svojim novcem.  Srećom, nisam morao mnogo da tražim, ipak su Male žene jedan od klasika.

„Izvolite“, rekao sam i dalje potpuno mirno, dodajući naslov orijašu. U njegovim rukama je izgledala poput džepne knjige.

„Možete li da je ostavite negde, došao bih posle posla?“

„Naravno, čekaće vas ovde, na kasi. Na koje ime da pišem?“, pitao sam držeći papir i olovku.

„Mališa“, začuo sam piskutavi odgovor.

Mirom engleskog batlera napisao sam ime, zalepio papir preko knjige i spustio ispod kase. Saša se pored mene tresao kao da je uključen u struju.

„Nema problema, gospodine. Čekaće vas knjiga ovde, samo se javite kolegi iz druge smene.“

Gorostas se zahvalio i izašao iz knjižare.

Sledećih nekoliko sekundi je bila mrtva tišina.

„Da li je realno da se čovek zove Mališa?“, upitao je kupac, koji je čekao ženin poziv.

Nas trojica smo se pogledali  i prasnuli u smeh i dobrih deset minuta nismo uspeli da dođemo k sebi.

„Uh, ala su ovom roditelji usrali u život“, konstatovao sam. „Čudo da nije promenio ime, to bi mi bila prva stvar sa osamnaest.“

Ostatak dana je prošao u veselom raspoloženju, a činilo se da će se zabava nastaviti i kasnije.

Kada mi je došla smena, samo sam kolegi Stanku rekao da će neko doći po knjigu kasnije. Nisam mu rekao ništa više, jer nema smisla kvariti iznenađenje. Jedva sam čekao njegovu reakciju. Zato me nije iznenadilo kad mi je posle pet zazvonio telefon.

„Kaži, prijatelju, šta te muči?“, upitao sam glumeći nevinašce. „Kako da si se mene setio? Što ne radiš nešto?“

„Ti me mučiš, bolesniče bolesni. Pa jesi li ti normalan?“, začuo sam Stankov bas. Retko dobar lik, odličan knjižar, savršen moralni kompas, završio muzičku akademiju, građen kao viking. Žene se tope u njegovom prisustvu, a on ništa ne primećuje. Eh, da sam izgledao kao on, znao bih kako da iskoristim tu prednost. Mada, verovatnije bih isto tako glupav i nesvestan okoline.

„Što ne reče ništa za Mališu?“, zabrundao je.

„Mališa, Mališa… Ček, to mi je nešto poznato… Aaa, Mališa, da… Zaboravio sam skroz, žurio sam da zapalim sa posla.“

„Malo sutra si zaboravio, pola sata smo pričali tokom predaje smene“, nastavio je da bogorada. „Pričali smo o deset minuta o crtaćima iz prošlog veka, koje sigurno nećemo gledati ponovo, pa čak i o ekranizaciji Gulivera. Kako se onda nisi setio Mališe?“

„Eh, ti odmah vidiš neku zaveru, ne vrti se ceo svet oko tebe. Živ sam čovek, skroz sam smetnuo sa uma“, nisam popuštao i dalje.

„Smetnuću te ja. Sve ti tvoje, puna knjižara kao oko, na kasi deset ljudi čeka i prilazi ona gromada od čoveka i kaže glasom petogodišnjakinje – treba da preuzmem knjigu Male žene na ime Mališa. Dok sam se saginjao ispod kase, hteo sam da umrem od smeha. Zacenio sam se.“

Tačno sam video scenu u glavi i počeo i sam da se glasno smejem, iako sam bio u sred prodavnice.

„Nisam mogao pet minuta da nađem knjigu, jer sam se krio ispod tezge. Jedva sam došao sebi, sve vreme mi liju suze. Smejao bih se, ali ne smem, kad se ne uguših. Srećom, stajala je Keva pored mene izvukla knjigu i potpuno mirno odradila sve sa Mališom.“

Keva je zapravo bila moje godište i za mene će uvek biti Maja. Ali pošto je, od većine ovih omladinaca sa kojima radimo, bila starija dobrih petnaest godina,  nije ni čudo da je tako zovu. Iznenađuje me što mene ne zovu Ćale.

„Zato je ona zamenik šefice, a nas dvojica smo obični šljakeri“, dodao sam. „Vidiš kako treba da se ponašaš u kriznoj situaciji.“

„Nisi normalan, evo, sedim u magacinu i ne mogu da se dozovem“, nastavio je da gunđa Stanko  smejući se. „Oterela me Keva iz prostora da se presaberem i evo još uvek sam u magacinu.“

„Hajde, de, upropastio bih iznenađenje da sam ti rekao za Mališu. Šta misliš kako je meni bilo jutros? A znao sam da ćeš ti znati na pravi način da ceniš šaljivost cele situacije. Što da ti kvarim užitak? Priznaj da je jaka fora.“

„Luđače… Ali jeste, priznajem da je urnebesno, onoliki čovek, još glas kao petogodišnjakinja i zove se Mališa. Brate, ala su mu se roditelji ukenjali u život.“

„Mučenik. Zamisli njegov životni pakao dok je odrastao, zamisli šta su mu tek radili u školi. Ali eto, znao sam da ćeš ceniti komičnost cele situacije.“

„Ali dođeš mi sendvič Kod dekice za pretrpljeni šok.“

„Dekinu piletinu?“

„A šta drugo? Ima li iišta bolje od piletine?“

„Vrlo malo stvari“, odvratio sam kroz smeh. „Pogotovo ako je mekana kao khm, dekina. Nemaš brige, vidimo se sutra.“

 

Slika – Pedromil

****

Pozdrav svim knjižarima, najboljim ljudima na svetu. Uz malo sreće, biće dovoljno priča za jednu knjižarsku zbirku…

Оставите одговор