Mirko Pladunjala 5 – Tolstojevski u komi i slučaj velikih grudi

Pred vama je novi nastavak neobične SF priče o Mirku Pladunjalu i njegovoj knjizi koja će možda izazvati imploziju svemira. Autori su: Sofia i moja malenkost. Slobodno nas počastite nekim komentarom, idejom za nastavke ili ponudom za objavljivanje ove priče u vidu romana. Ne bežimo ni od vaše finansijske stimulacije našoj kreativnosti…
Prethodni nastavci: 123, 4,
*****
Zorica je imala dve strasti, svoj posao i knjige, preciznije ruske klasike. Ne uvek, ali povremeno bi mogla da ih spoji u jedno. Danas je bio jadan od tih dana, bolje rečno, noći. Imala je prvo dežurstvo na novom odeljenju. Prethodnih dana je prolazila odeljenjem uzduž i poreko, ne bi li se upoznala sa pacijentima i kolegama. Za svakog je imala lepu reč, pogotovo za bolesnike. Zorica je izuzetno cenila stručnost lekara, ali ih je posmatrala više kao teoretičare bolesti, nego kao prave lečitelje. Sestre su te koje su na prvoj liniji borbe protiv bolesti, one se stvarno bave bolešću. Zato se sa izuzetnim ponosom odazivala na svako sestro.
Noćno dežurstvo je počelo. Nakon što je obišla pacijente, utvrdila da je sve u redu, otišla je u sobu 1408. Sa nežnošću je gledala u nepokretnu devojku na krevetu. Jasmina Kovačić, pisalo je na listi okačenoj na ivicu kreveta. Koleginice su joj rekle da je ova lepa devojka doneta u komatoznom stanju i da niko, već šest meseci,  ne zna njegov uzork
Svi doktori su bili u čudu, jer nisu mogli da shvate zašto je mlada, zdrava devojka u komi iz koje ne mogu nikako da je probude šta god radili. Zorica je znala da i dalje postoje mnoge bolesti za koje medicina nema ni objašnjenje, a kamoli lek. To je nije sprečavalo da zrači optimizmom. Svaka bolest može bar da se olakša uz lepu reč i osmeh. Naravno, šta god je Zorica rekla ili pomislila da kaže lekarima na odeljenju, bilo bi propraćeno podizanjem obrve. Osim lekova nisu priznavali terapeutsku moć ničem drugom. Nisu svi lekari prepotenti snobovi, ali mnogi jesu. Većina muških, ali i ženskih doktora je gledala na sestre kao na lovce na dobru udaju i kao čistačice pacijanata..
Zorica je sela na stolicu pored bolesničinog kreveta. Nekoliko trenutaka je gledala u mirno Jasminino lice.
„Moram da ti ispričam šta mi se večeras desilo“, započela je Zorica. „Baš sam krenula ka tebi, kad me presreo doktor Stojković. Ne znaš ga, naravno. Srednjih godina, pristojno izgleda, misli da je šarmantan, naravno, oženjen.
Zorice, šta to čitaš?, pita me.
Anu Karenjinu, odvratila sam.
Tolstojevski? Predivna knjiga kažu, mada nisam imao živaca da je pročitam kao lektiru. Pogledao sam film, na preskokce.
To je vaš gubitak, odgovorila sam mu i okrenula se. Hhaah, ostao je otvorenih usta.
Zamisli ti to. Jedan navodno obrazovani čovek nije pročitao Anu Karenjinu  i još se time hvali. Bitno je da se sve vreme kezio tako da mu se vide oni neprirodno beli zubi.“
Zorica je coktala i odmahivala glavom, a zatim nastavila:
„Znaš šta me posebno iritira? Što sve vreme nije podigao pogled sa mojih grudi i samo se njima obraćao. Nije on jedini, to mi se stalno dešava. Moje grudi jednostavno, odvlače pažnju sagovornicima. Čak i žene često bulje u moje grudi, pogotovo one koje su ravne kao daska ili imaju takozvane viseće elemente. Imam drugarice, koje nisu mogle da odole a da ih ne pipnu. Užas živi. Opet, mislim da nisu prevelike, mada je to stvar ugla gledanja, jaka četvorka. Ali stoje čvrsto i uspravno bez ikakvih pomagala.“
Zorica je uzdahnula. Dobro je imati nekog kome možeš da se poveriš, pa makar taj neko nije mogao nikako da ti odgovori, pomislila je setno. Ponovo se obratila devojci u komi.
„Srećna si što nemaš velike grudi. Možda te nekad i saslušaju šta imaš da kažeš. Samo još da se probudiš.“
Jasmina nije obraćala pažnju na Zoričine reči, i dalje je mirno spavala.
„Kažu mi koleginice da ovde ležiš već šest meseci i da te povremeno posećuje neki smotani mladić. Bilo bi lepo kada te ne bi zaboravio. Nadam se da nije plitak kao ovi koji rade ovde, a i kao većina muškaraca, da budem iskrena.“
Zorica je devojci namestila šiške, koje su joj pale preko zatvorenih očiju. Nastavila je da priča neometana ćutnjom sagovornice.
„Vidim da su ti moje koleginice povremeno čitale knjige.“
Zorica je sa blagim gnušanjem pogledala knjigu na komodici pored kreveta – Vreli zagrljaji u hladnim noćima.
„Nije moje da sudim o drugima. Možda ti zapravo i voliš takve knjige? Svak čita ono što voli. Ono što ja volim, to su ruski pisci – Dostojevski, Tolstoj, Čehov, Puškin, Šolohov, Gogolj i da ne nabrajam dalje. Njihove knjige me svaki put dirnu u srce. Da li znaš da sam Anu Karenjinu pročitala tri puta?“
Zorica je setno prekrtila ruke ispod grudi i zagledala se u tačku, negde iznad bolesničkog kreveta.
„Nadam se da će ti se dopasti moj izbor. Ako ti se ne dopada, slobodno mi kaži.“
Zorica se bolje namestila u stolici, otvorila knjigu i počela da čita.
„Sve srećne porodice liče jedna na drugu, svaka nesrećna porodica nesrećna je na svoj način. U kući Oblonskih prava je uzbuna.“[1]
Devojčin zatvoren kapak se malo trznuo.
Zorica je nastavila sa čitanjem:
„Žena je doznala da joj je muž bio u intimnim odnosima sa njihovom bivšom guvernantom Francuskinjom, pa mu je kazala da ne može živeti sa njim pod jednim krovom.“
Zauzeta čitanjem, Zorica nije primetila blago podrhtavanje prstiju na Jasmininoj levoj ruci.
„To stanje traje evo već treći dan, i muči i njih dvoje i sve članove porodice, i svu čeljad u kući. Svi članovi porodice i čeljad osećaju da nema smisla da i dalje žive zajedno, i da među ljudima koji se slučajno nađu u kakvoj drumskoj mehani ima više veze nego…“
Devojka se uspravila u sedeći položaj i pogledala u Zoricu svojim krupnim očima boje lešnika.
„Da li je već objavio svoju knjigu?“
Zoricu u šoku od naglog buđenja bolesnice, nije znala šta da kaže, već je istovremeno klimala ramenima i odmahivala glavom gore-dole, levo-desno.,
[1] Lav Nikolajevič Tolstoj – Ana Karenjina, Prosveta – Rad, 1975, prevod Zorka Velimirović

3 thoughts on “Mirko Pladunjala 5 – Tolstojevski u komi i slučaj velikih grudi

Slobodno napišite komentar...

%d bloggers like this: