Mirko Pladunjala – (naj)tajni(ji) dosije

Pred vama je novi nastavak neobične SF priče o Mirku Pladunjalu i njegovoj knjizi koja će možda izazvati imploziju svemira, a i još po neku problemaciju. Sad ćemo vas malo upoznati sa Mirkovim razvojem.
Autori su: Sofia i moja malenkost. Slobodno nas počastite nekim komentarom, idejom za nastavke ili ponudom za objavljivanje ove priče u vidu romana. Ne bežimo ni od vaše finansijske stimulacije našoj kreativnosti…
Prethodni nastavci: 12345, 6,

 


 

STROGO POVERLJIVO

ZABRANJENO ČITANJE BEZ NAJVIŠE AUTORIZACIJE

MOGUĆNOST CURENJA OČIJU

UPUTSTVO ZA ISPRAVNO PREBROJAVANJE ŠRAFOVA 6X22

ONI DANI – OBJAŠNJENJE ZA MUŠKARCE

OSNOVE PLANETARNOG FUDBALA – OBJAŠNJENJE ZA ŽENE

JOŠ TI NIJE JASNO DA OVO NIJE ZA SVAKOG?

 

MIRKO PLADUNJALA – DOSIJE

Mirko Pladunjala je rođen od oca Rada Pladunjala i majke Javorke Pladunjala, devojačko Desnica. Prvi put je zakmečao u svetu na prelazu između perioda gde su se klasici svetske književnosti gruvali za lektiru počev od vrtića i perioda u kome je postalo in, u trendu i naročito influenserski, nikad ne priznati postojanje Dostojevskog ili Tolstoja. Čak je i Njegoša pamtila tek šačica ljudi priobalnog područja. Odrastajući u takvoj atmosferi, mladi Mirko čini se nikad nije bio načisto u kojoj se zemlji nalazi Kineski zid, zašto Pariz nije glavni grad Engleske niti ko je tačno taj Tolstojsvski koga su svi pročitali. Ali je zato vrlo dobro znao da voli da čita, pa šta bilo.
Odrastao je bez braće i sestara, u bakinoj kući u selu Žutilovke, na obodu Rtanjske planine. Baka je posedovala voćnjake jabuka popularne sorte Vojovača, nazvane tako po čoveku koji ih je hibridizovao po specijalnom receptu dobijenom iz Haga. Njeni voćnjaci bili su plodni van svake norme i baka Jacika, deda Mića, njegovi roditelji, te ujak, ujna, stric i par strina sadašnjih i budućih imalo je pune ruke posla. Stoga ne čudi da je Mirko rastao uglavnom samostalno tj. prepušten sam sebi.
U selu je uvek harala horda dece, deset ili petnaest malih napasti, čiji je broj varirao u zavisnosti od godišnjeg doba ili raspusta. Mali Mirko nije bio zainteresovan za njih, niti oni za njega, od kada im je ispričao dogodovštine Pepe vepra, u dečijem oduševljenju dodajući ponešto svoje.
Počelo je kada je zatražio od već iznemogle majke Javorke da mu pročita te večeri četvrtu priču pred spavanje, gde ga je ona gađala specijalnim ilustrovanim izdanjem Pepa i tri krompirića u crvenim haljinama. U njenu odbranu treba reći da je mali Mirko bio izuzetno znatiželjno dete, hiperaktivno i prilično samostalno. Takođe je znao da odspava preko dana u špajzu iza police s teglama pekmeza od jabuka, vodeći se genijalnom idejom da će tako imati više snage da naveče odsluša što više bajki. Ovo specijalno izdanje nipošto nije bilo tvrdo ukoričeno, nije bilo ni impregnirano šljokicama, čak je uspela i da ga promaši. Ali u danima i godinama koje su usledile, Javorka je bila ubeđena da je upravo ovaj incident izazvao sveki naredni. Čak i kad su je psihijatri i komšinice ubedili da udarac nikako nije mogao da proizvede oštećenje mozga, i dalje je čvrsto verovala da je došlo do izvesne traume.
Ono što nije znala, nakon što je besna otišla da se onesvesti u krevet, jeste šta se tačno zbivalo u duši malog Mirka.
Nije se zbivalo ništa. Mirko se neznatno namrštio, u svojoj detinjoj glavi pomišljajući da mu se majka nekako pokvarila. Ustao je iz kreveta, upalio svetlo i vratio se da izbunari slikovnicu koja je nezgodno zapala između kreveta i noćnog stočića. Mirko se, za razliku od druge dece tog uzrasta, nije bojao čudovišta ispod kreveta. On nije priznavao postojanje čudovišta, a da ih je kojim slučajem našao, verovatno bi ih naterao da mu čitaju. Da su čudovišta kojim slučajem postojala, bojala bi se Mirka.
Mali Mirko se vratio u krevet sa slikovnicom, brižljivo ravnajući ranjene stranice. Nejasno je odlučio da više nikome ne želi da da svoje knjige. Listao je kroz priču, pokušavajući preko ilustracija da shvati radnju. Treći krompirić u crvenoj haljini bio mu je posebno drag, ali mimo toga nikakav smisao  nije našao.
Ako ništa drugo, moglo bi se reći da je taj incident povukao sa sobom svu odlučnost jednog petogodišnjaka da nauči da čita. Trebalo mu je tri dana. Najranija trauma njegovog života je ujedno bio najveći period odvojenosti od pisane reči. Da ga sad neko pita kako mu je to uspelo, mozak bi zablokirao i odbio da se seti.
Uskoro se mali Mirko vratio urednom cirkadijalnom ritmu – spavao je kao svi normalni ljudi, na večitu radost majke Javorke, a bio budan preko dana, iako je većinu vremena i dalje provodio iza police s teglama pekmeza od jabuka, ovog puta čitajući. Nije prošlo dugo, napravio je posebno sklonište za knjižice koje je „spašavao“ od nečitanja iz komšijskih kuća. Dobar broj tegli iz duplih redova na donjim policama završavao je neznano kuda, dok su njihova mesta popunjavala papirna izdanja duševne i umne hrane. Svaka knjiga neoprezno ostavljena bez nadzora bila je njegova. Marksizam, Odgoj patuljastih ježeva ili Specijalna izdanja nasada jagoda u prošlom veku – njemu je bilo svejedno, sve dok god su slova unutra. Jednom se tri sekunde kolebao nad francuskom pesmaricom pre nego što ju je vešto smandrljao ispod majice.
Grešku je napravio kad je ‘spasao’ zbirku Betovenovih elegija. Note nije znao da čita, ni kao dete ni kao odrastao, i uopšte je bio antitalenat za muziku, ali povremena pojava reči Adagio, Allegro i No.4 bila je dovoljno primamljiva. Nije ta notna sveska služila ničemu, osim da sinovac seoskog starešine lakše zbari seljančice pričom o muzičkoj školi bez da zasvira ijedan instrument. Zato je njen nestanak primećen istu noć, te se gotovo sva omladina dala u potragu. Baš u to vreme, mnogi su se posvađali na krv i nož zbog knjiga pozajmljenih a nikad vraćenih. Spisak svih ‘spašenih’ knjiga polako je izbio na površinu, pa je Mirko pametno zaključio da ostale knjige ne treba spašavati. Za sada.
Katastrofa je nastupila na jesen, kada je trebalo pregledati i obnoviti zalihe pekmeza od jabuka. Čitavo njegovo blago, tuce knjižica iz doba nečijih đedova, nađeno je i izneseno na svetlost dana. Pet i pogodišnjem Mirku nije bilo toliko žao što su ga otkrili, koliko je bio neutešan što se jedna tegla razbila preko knjiga i ulepila ih žitkom žutom masom. Više nije mogao da ih lista i udiše opojni miris stranicu po stranicu. Nije ga zanimao ni očev gnev ni majčina samosažaljiva jadikovka, mada se prestrašio kad je otac zapretio da će ga dobro istući a majka nije potrčala da ga odbrani. U tom se trenutku osetio sam i malen, s užasom shvatajući da je zaboravio da brine zbog knjiga.
Baka Jacika je smirila strasti. Mirka je poslala u krevet bez večere. Sina i snahu je počastila probranim imenima što se ne bave svojim detetom. A onda, kad je uhvatila zalet, nastavila je da naređuje, a deda Mića se povukao na po jednu vojovaču sa strika Miletom. Baka je zaključila da selo ne sme da sazna da su knjige kod njih. Naredila je da se spale, na mestu u dvorištu s koga se nije video prozor dečije sobe. Baka je bila stroga, ali ne i okrutna. Takođe je živela po starom kodeksu šta će drugi reći, pa je malog Mirka poslala sinovici u glavni grad još te nedelje, na vreme da upiše prvi razred osnovne škole. Mirkovi roditelji su se u ovome složili bez protivljenja – niko nije želeo da eksperimentiše i sačeka da vidi čime će ih podmladak Pladunjala obrukati u selu.
Mirkov mladi mozak je još mogao da se spase od maglovite zbunjenosti nastale buljenjem u krompire u crvenim haljinama, da njegova tetka iz drugog kolena nije bila to što je bila. Nije mu bilo poznato kako se žena ranije zvala, te je spremno poverovao kada ga je dočekala na autobusnoj stanici s rečima: „Zovi me Nokia, i nikako ne tetka, nisam toliko matora, hehe.“
Nokia nije bila basnoslovno bogata, ali je bila dovoljno imućna da ne trepne na predlog tetka Jacike da čuva, odgaja i finansira malo derle. Uživela se u iluziju da voli decu, pa joj je baš prijalo da ima nekoga da joj donese papuče kad dođe izvana i s vremena na vreme pristavi kaficu. Volela je da gleda Purpur kanale, a Braćale je obožavala, pogotovo mladu damu imena Romea. Danima bi se smejala Romeinim izjavama, tražila bube u supi i zaljevala komšinice sokom od jabuka.
U takvoj atmosferi, mladi Mirko je mirno sedeo za trpezarijskim stolom i radio domaće zadatke, dan za danom, godinu za godinom. Znao je da će posle moći da ode u svoju sobu i uživa u knjigama za koje Nokiju nije bilo briga. I dok se jedan deo mozga bavio bojenjem brdovitih linija u zeleno i zaokruživanjem tačnih odgovora, dotle je drugi deo mozga upijao apsolutno sve: od kiča i neukusa do Nokijinog oduševljenja istim.
Par stvari u njegovu odbranu: dečiji mozak ponaša se kao sunđer, i neko je morao da pazi čime izlaže osetljiv mladi um u procesu razvoja. Druga stvar, neko je to isto mogao da uradi sa njegovom tetkom dok je bila njegovih godina, ali nije ili nije znao kako. Neko je mogao da mu pokaže bolje stvari od Romee na gumenoj patki u bazenu, reklame za savršeno izbeljene zube ili ostarelog Purpur pevača u Betmen kostimu. Niko međutim nije mogao da se dogovori ko bi to neko mogao da bude, a mali Mirko je rastao, uveren da je svet u kome se našao potpuno normalan.
Izdaleka, svetu kao takvom ništa nije falilo, niti je odraslom Mirku u svetu kao takvom išta falilo. Nevolja je nastala kada je svršeni student Mirko odlučio da postane veliki Mirko Pladunjala – pisac.

Džon Teri je kroz neutronska kola provlačio podatke koje su imali o Mirku. Što je više čitao, sve mu se manje dopadalo. Pitao se kad će, u ime Bobovih sandala, direktor Lazni pročitati dosije. Pažnju mu je i privuklo neobično direktorovo ponašanje.

Slobodno napišite komentar...

%d bloggers like this: